1. Уколико је часна смрт преподобних и ако се помен праведника савршава са похвалама (Приче Сол. 10; 7), зар онда утолико пре не би требало да се тако односимо према помену најузвишенијег међу преподобнима и праведнима, према Пророку и Претечи (Претходнику) Логоса Божијег Који се нас ради оваплотио а за којега је Логос, са Своје стране, објавио и посведочио да је он већи од свих пророка што су од века постојали, од свих преподобних и праведних? Будући да све што се односи на њега превазилази сваку људску реч и да је он примио сведочење и похвалу Сина Божијег, њему нису потребне наше похвале. Међутим, хоћемо ли због тога прећутати и пропустити да, колико је то у нашој моћи, изразимо своју похвалу ономе којега је Писмо именовало као глас најузвишеније Речи (Логоса)? Напротив, нека са управо због тога што је такво име и сведочанство добио од Свевладике Христа језик сваког верујућег покрене да га похвали колико год може, не зато што ћемо тиме нешто додати његовој слави (како бисмо ми то могли да учинимо?), него да бисмо вратили дуг, сваки својим устима а сви скупа заједничким, хвалећи и величајући чуда која се односе на њега.
2. Уистину, читав живот највећега међу оним што су рођени од жена представља чудо над чудима. Такав није био само живот Јована који је и пре свог рођења био пророк и који превасходи све пророке, него и оно што претходи његовом рођењу и што се збивало после његове смрти по много чему превасходи сва чудеса. Божанствена пророштва богонадахнутих пророка ? њему не називају га човеком него ангелом, блиставом и богоозареном светиљком, јутарњом звездом која претходи Сунцу Правде и гласом Самог Сина Божијег. Шта је, дакле, ближе и сродније Речи (Логосу) него што је глас?
3. Када се приближило његово зачеће, није човек, него је ангео долетео са небеса и разрешио неплодност Захарије и Јелисавете, објавивши им да ће они, који су неплодни од младости, у дубокој старости родити сина, узрочника велике радости, јер ће његово рођење бити спасоносно за све, јер ће бити велики пред
Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје, и многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме, и он ће напред ићи пред Њиму духу и сили Илијиној, објављује архангео (Лк. 1; 15-17): и он ће бити девственик као што је био и Илија, па чак и већи житељ пустиње него што је био он, и разобличаваће безаконе цареве и царице, и ту такође учинити више него Илија. Међутим, посебно ће га превазићи по томе што ће бити Претеча Господњи јер ће, како каже архангео, напред ићи пред Њим.
4. Пошто је сматрао да је ово што је објављено сасвим немогуће, Захарији се свезао језик. Будући да својевољно није желео да проповеда о чудесном зачећу свога сина, све до оног времена док се на свету није појавио глас који је претходио речи Божијој Захарија је својим ћутањем, и противно својој вољи, громогласно ово објављивао. Пошто је зачет после таквих и толиких обећања, он је и пре свог рођења био помазан за пророка. Ту благодат је – каквог ли чуда ! – предао и својој мајци и, како каже Исаија, обукао се у ризу спасења и у одећу радости (Иса. 61; 10). Слично Илији, и он помазује пророка уместо себе (тј. своју мајку), али и по томе стоји испред и превасходи и једног и другог пророка, будући да је још био у мајчиној утроби и да је ово објавио као пред лицем Господњим. Након што се заметку уобличе удови, он може да их покреће, али још нема гласа, јер још не живи на ваздуху. И зато, када је пред Јелисавету стала Дјева, носећи у утроби Бога, Јован, такође у утроби, није остао неосетљив за Божије присуство и домострој, него Га је и одатле прославио, богословствујући језиком своје мајке, док је он сам заиграо у утроби – какво чудо! – и прославио Га. Будући у Духу Светом, он је у мајчиној утроби примио савршенство будућег века.
5. Како каже велики Павле, обзнањујући тајну вечног живота, сеје се тело душевно, устаје тело духовно (1. Кор. 15; 44), тј. тело које ће у будућем веку чудесно покретати и управљати Дух Божији. Тако је и Јован био засејан, и у мајчиној утроби уобличавало се тело душевно, али чудесним помазањем божанственог Духа у утроби открило се и тело духовно. Поигравајући и славећи, ону што га је носила у утроби учинио је пророчицом, јер је њеним устима благосиљао Бога и узнео хвалу Оној која Га је носила у утроби, Мајци Господњој о Којој објављује као о Дјеви и поздравља Плод што се налази у Њеној утроби, обзнањујући да је та утроба истовремено и бременита и девствена.
6. Није се догодило само то да он, према речима Писма, и пре познања зла изабере добро, него је, и пре познања света и будући још у утроби, Јован био изнад света. Када је родио сви су се обрадовали али и запрепастили чудима повезаним с њим.Рука Господња, каже, беше с њим, и чудотворила је тада као што је то чинила и раније: развезао се језик његовог оца, свезан због тога што није поверовао у чудесно зачеће свога сина. Сада су се пак његова уста отворила, он се испунио Духом Светим и почео да пророкује: И ти, дете, зваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да Му приправиш пут, да дадеш познање спасења народу Његову (Лк. 1; 76-77). И као што се од самог зачећа ово божанствено дете од мајчине утробе показало као живо оруђе благодати, будући њоме покретано и испуњено Духом Светим, тако је, и када се родио, растао и крепио се Духом. Како га свет није био достојан, он је још од детињства живео у пустињи, водећи безметежан, безбрижан живот, без додира са ужурбаним светом, живот слободан од жалости и узвишенији од земних и телесних жеља које заводе тело и телесна чула. Живећи Богу и видевши једино Бога, наслађивао се једино у Богу. Он је, дакле, живео у неком усамљеном месту на земљи: И бејаху у пустињи до дана док се не показа Израиљу (Лк. 1; 80).
7. Када је дошао тај дан „његовог показивања?“ Када је наступило време за Крштење Господње, о којем је написано: Ниједан није разуман, ниједан не тражи Бош, сви застранише, уједно неваљали посташе (Пс. 13; 3). Онда, када смо сви ми били безбожни, Господ је, покренут Својим неизрецивим човекољубљем, нас ради сишао с небеса. Тада је, такође ради нас, и Јован изашао из пустиње, јер је требало да послужи Његовој човекољубивој вољи. Како за дубину тадашњег људског зла, тако и за неупоредиво снисхођење човекољубља Божијег, био је потребан неко ко ће на тај начин послужити, неко ко је достигао савршенство у свим врлинама. На тај начин, могао је к себи да привуче све који би га видели, као што се уистину и догодило. Захваљујући чуду, људи су се обратили ка њему као сасвим изузетном човеку који живи на начин какав превазилази човека. Његова проповед била је достојна његовог начина живота, јер је обећавао Царство небеско и претио неугасивим огњем, објављујући да је управо Христос – Царство небеско. У Његовој руци је лопата, и очистиће гумно Своје, и скупиће пшеницу у житницу Своју а плеву ће сажећи огњем неугасивим (Лк. 3; 17).
8. Не само речима, него и делима, он Га је свима показао када Га је крстио, указујући на Њега прстом и својим Га ученицима показавши, свима посведочивши да је Он Син Очев, Јагње Божије, Женик душа Који долази код њега и узима грехе света, чисти скверну и упоредо с тим дарује освећење. Пошто је на такав начин припремио Његов пут, сагласно Захаријином пророштву, и када је савршио све због чега је био послат и због чега је ишао испред Христа, када је на Јордану постао Његов Крститељ, он уступа Христу место и престаје да проповеда окупљеним људима, удаљује се од мноштва народа и предаје га Господу. Ирод, син оног Ирода који је побио витлејемску децу, није од оца наследио сву пуноћу власти јер је био само тетрарх (четворовласник). Међутим, у злу је чак и њега (оца) превазишао, јер је живео безаконо и у њему су Јудејци видели оличење сваког зла. Јован то није могао да прећути. Како и да прећути, када је он био глас Истине? Прекоревао га је, како због свих осталих грехова, тако и због Иродијаде, жене његовог брата, коју је овај преотео од њега и противзаконито се оженио с њом.Не можеш ти имати жену брата својега, говорио му је Јован (Мк. 6; 18). Ирод је пак, будући постиђен или, боље речено, не подносећи да буде постиђен, својим злоделима додао и затварање Јована у тамницу.
9. Што се тиче Филипа, и он је био тетрарх и владао је другим делом. После безумног убијања деце, њиховог оца Ирода обузела је неизлечива и неподношљива болест и несрећа, тако да је због прекомерних мука и болова окончао са собом. Тада је и ангео у Египту рекао Јосифу: Узми Дете и Матер Његову и иди у земљу Израиљеву, јер су помрли они који су тражили душу Детета (Мт. 2; 20). Када је, дакле, Ирод тако жалосно окончао свој живот, тадашњи самодржац, цезар, поделио је земљу којом је овај владао и над два дела поставио је друге управитеље, а над преостала два је Иродове синове, Филипа и Ирода, поставио за тетрархе (четворовласнике). Због тога еванђелиста Лука и приповеда да је он (Ирод) тада био четворовласник над Галилејом, а његов брат над Итурејом и земљом Трахонитидом, када је Јоан, проповедајући крштење покајања, стигао на Јордан.
10. Тај нови Ирод, који је поседовао власт, свезао је и затворио Јована у тамницу зато што га је овај, како кажу Матеј и Марко, разобличавао због Иродијаде коју је Ирод узео за себе иако је била жена његовог брата. Лука каже да се то није догодило само због Иродијаде, него због свих зала које учини Ирод, и додаде на све још и ово: затвори Јована у тамницу (Лк. 3; 19). Зашто други еванђелисти кажу да је Јован разобличавао Ирода само због Иродијаде? Они то говоре зато што су за Јованово затварање у тамницу постојали и други разлози, или боље речено, сва дела изопаченог цара, чије разобличавање он није подносио. До усековања Јованове главе довео је једини разлог – прељуба и прељубница, која је дејствовала својим сплеткама и лукавствима и ово дело довела до краја. Она је негодовала против Јована који је разобличавао и удаљавао Ирода од незаконитог дела, због чега је желела да га убије: чинило јој се да на други начин неће моћи да избрише оптужбе против себе. Њен мрски грех није био усамљен, него двострук, и састојао се из многих чинилаца. Била је то прељуба, најсрамнији од свих грехова и то почињена ни са ким другим до са братом превареног мужа од којега је добила дете. Осим тога, њена кћер, која је рођена у том браку, била је жива, тако да, према Мојсејевом закону, Ирод није могао да се ожени са њом чак ни после смрти свога брата. Он је, међутим, за Филиповог живота и уз постојање његове (Филипове) кћери, оскрнавио брачну ложницу сопственог брата – и то не у тајности и као да са неким страхом извршава незаконит поступак – него је ту мрскост починио смело и бестидно.
11. Пошто се, дакле, свим срцем предао злу и није подносио разобличења, Ирод је Јована затворио у тамницу. Међутим, и само то затварање Јована у тамницу још је више осрамотило Ирода пред свима који су то видели или чули, као и пред онима који су тамницу посетили. Иродијада га је због тога прогонила, односно, у свом срцу носила је махниту мржњу против Јована и желела да га убије, иако није смела да се одважи на то. Ирод се бојаше Јована, каже Марко, знајући га да је човек праведан и свет (Мк. 6; 20). Бојао се Ирод Јована због узвишености његове врлине, али се Бога, од Којег потичу врлине у људима, није плашио. Он се, међутим, ни Јована није плашио зато што је Јован праведан и свет, него га се плашио због народа који га је, како каже Матеј, сматрао за пророка. Како саопштава Матеј, није само Иродијада желела да убије Јована, то је желео и Ирод, али су се плашили народа.
12. Оно што Марко каже да је Ирод радо слушао Јована требало би схватити у следећем смислу. Кад су у питању лекови, ми осећамо горчину али их ипак прихватамо јер сматрамо да ће нам они користити. Међутим, нешто супротно се догађа кад је реч о духовним поукама. Они који их не прихватају могу њима да се наслађују, јер су оне по својој природи угодне, али их не усвајају, јер виде да су оне препрека за њихове порочне жеље. Тако је могуће да је у почетку и Ирод радо слушао Јована и да га је чувао, како каже еванђелиста Марко, и да је, слушајући га, испунио много од тога. Злу је својствено да ненавиди оне који га прекоревају: тако је и Ирод, када се услед прекора код њега родила мржња према Јовану, презрео све то и постао једнодушан с прељубницом у њеној крвожедној жељи. Он је и сам пожелео да убије Јована, о чему говори Матеј, али се плашио народа. Ни народа се, међутим, није плашио због неке побуне, него зато што је знао да ће га народ осудити, пошто су Јована сви сматрали за пророка. Он је знао за превасходство благодати и врлине у Јовану (а што ни од кога није било скривено) и, будући горд због славе и части коју су му многи исказивали, бојао се њихове осуде. Он је тражио њихове похвале, тако да је притворно исказивао тобожње послушање и страхопоштовање према Јовану.
13. Међутим, Иродијада је била мудра за творење зла, па га је ослободила тог страховања и подстакла на убиство, и то такво да ће Ирод, како је она претпостављала или, боље речено како га је она обмањивала, бити ослобођен осуде. Негодујући и одишући убиством, она је тражила прилику да пред многим сведоцима избегне повод за осуду и да, истовремено, своју махнитост против Пророка и Крститеља спроведе у дело. И дође, каже Марко, дан погодан, тј. дан погодан да се изведе злочин убиства, дан када је Ирод приређивао гозбу поводом свог рођендана и када се сав народ окупио. Сви су већ били за трпезом када је ушла њена кћи, коју је она смишљено послала, и та девојка је пред свима заплесала, угодивши свима па и Ироду. Како би и могло да се догоди да не угоди Ироду, када је била њена кћи коју је она представила и када је бестидно плесала? Тај бестидни плес је у тој мери очарао развратног цара да је он рекао девојци: Што год заиштеш од мене даћу ти, макар било и пола царства мо1а, и заклео се на то (Мк. 6; 23).
14. Та бестидна девојка је отишла код своје мајке и учитељице оних срамних скокова и извијања. Испричала јој је на шта се цар заклео и пожелела да је ова посаветује шта да затражи. Одмах је добила њену (Иродијадину) поуку и ревносно се сагласила с њом, а затим се усрдно вратила цару и, не поцрвеневши, изрекла своју молбу: Хоћу да ми одмах даш на тањиру главу Јована Крститеља (Мк. 6; 25). Чинило се да је то бестидно затражила ова девојка, и тиме је прељубница, како је она мислила, ослобађала цара оптужбе за убиство Крститеља и Пророка. „Видиш ли“, каже, „да због поштовања заклетве а не због мржње према праведнику морам да починим то убиство?!“ И ожалости се цар веома, али заклетве ради и гостију својих не хтеде јој одрећи (ст. 26). Зато је послао људе у тамницу да одсеку главу Јовану, да је донесу и дају девојци.
15. Авај, колике несреће узрокује жудња за славом! Није могао да га убије због народа, а убио га је због гостију који су се окупили за трпезом! Није се ражалостио ни због чега другог осим због помисли да ће многи престати да га поштују. Цар је доспео у веома неугодан положај, јер ће га, ако погуби праведника, прекоревати због убиства. Ако га пак не погуби, показаће се да је нарушио заклетву. Заклетву је дао због гордости, тако да је страх да ће заклетву нарушити потицао од славољубља. Убијање у циљу ненарушавања заклетве такође се десило због славе, као што је и целом том гозбом провејавало славољубље. Према томе, Господ је прекрасно говорио у Еванђељу: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн. 5; 44)? И Јудејци су, тражећи такву славу од људи, одбацили веру у Њега; одсекли су Главу свих пророка који су се појавили код њих, кад су убили испуњење пророка – Христа. Таква су дела цара, над којим су царевале прељубница и плесачице. Он је тиме био очаран и тиме се наслађивао, ради тога је продао и издао царство, ради тога је дошао до таквог свршетка.
16. Од нечега сличног, браћо, страда и наш ум: он је од Бога постављен као цар и самодржац над страстима; међутим, кад се он сам њима наслађује, тада бива одведен у недолично ропство и извршава недоличне поступке. На тај начин сваки од оних, који су постали робови греха и страсти, будући мучен и разобличаван својом савешћу, у почетку као да је закључава – као што је учинио и Ирод када је затворио Јована – јер не жели да је слуша. После тога, неће да чује ни реч од онога што је написано ради противљења греху и што утврђује начин за сваку врлину. Када се пак нађе у рукама Иродијаде, тј. грехољубиве воље која се незаконито саживела с њим, тада и начело благодати, које му је прирођено, а при том мислим на савест, он потпуно умртвљује и у себи гуши њен глас, не верујући и противуречећи богонадахнутом Писму, ниподаштавајући реч Божију и противећи јој се као Ирод Јовану.
17. Међутим, нешто слично дешава се и противницима истинитог благочашћа. Будући постиђени Пророцима, Апостолима и Оцима које ми наводимо, они у почетку као да их затварају у књиге и кажу: „Пустите их нека леже тамо, нико то више не користи, нити се позива на њих.“ У томе они показују непослушност чак и Самом Господ, Који каже: Испитујте Писма и тамо ћете пронаћи живот вечни (в. Јн. 5; 39). После тога заједно са Иродијадом, тј. са својим славољубљем, доведеним до још горег стања, приносе те свештене речи као „на тањиру“, убијајући их својим сопственим запажањима, на радост али истовремено и на пропаст оних што су сагласни са њима.
18. Ирод је, дакле, пример сваке порочности и безбожништва, а Јован стуб сваке врлине и благочашћа. Ирод је пуноћа греха, тврђава безбожништва, у потпуности телесни човек, који по телу живи и мисли. Јован је врх свих, од века богоносних Отаца, блистава ризница дарова Духа, символично назван по божанственој благодати, обитавалиште сваког благочашћа и врлине. Данас нам се, дакле, нуде два изображења, потпуно супротна и непомирљива једно са другим. Први од њих повезан је с невеликом и краткотрајном радошћу, са почастима за оне што су изабрали такав начин живота који после тога бива замењен бесконачном и неподношљивом несрећом и патњом. Други пак, од оних што су му привржени захтева краткотрајни труд, али им после тога дарује неизрециву и божанствену славу и насладу, који су истински и вечни. Ако дакле, слично телесном Ироду, по телу живимо, ми ћемо и умрети, према речима апостола. Ако се пак дејствовањем божанственог Духа, саобразно Јовановој ревности, будемо супротстављали рђавим телесним жељама и делима, живећемо у векове.
19. Крајњи исход живота по Богу сада је са Христом скривен у Богу и није још у потпуности откривен. Када пак буде потпуно откривен, ми ћемо се уподобити Њему и постати наследници Божији и санаследници Христови, задобивши она вечна и непропадљива блага које ни око не виде, ни ухо не чу, ни у срце човеку не дођоше, будући да она далеко превазилазе и вид и слух и мисли. За оне пак који живе по телу угодности не само да су пропадљиве и привремене, него су у тој мери безначајне и ништавне да се пореде са неким рошчићима и са храном за свиње.
20. Ако пак претпоставимо да су и она добра којима се ови (што живе по телу) наслађују вечна, ипак би им требало претпоставити она друга (добра), будући да су од свега превасходнија и изван сваког поређења. Ако би и једна и друга добра била велика и чудесна, опет би, с обзиром на то да су једна привремена а друга вечна, предност требало дати оним вечним. Будући пак да су она добра неупоредива и вечна, а ова непогодна и привремена, онда ћемо, браћо, ништавном и пролазном претпоставити постојана и неизрецива небеска блага као она која остају и никада не пропадају. Клонићемо се подражавања Ирода и потрудити се да, колико год то можемо, подражавамо Претечу благодати, а посебно ми који живимо монашки и чији се начин живота разликује од световних обичаја и ствари, приближавајући се пустињачком и отшелничком животу Пророка и Крститеља. Он је, као Пророк, прозрео да ће постојати монашки чин који ће, макар у извесној мери, пожелети да подражава њега који се није борио за истине благочашћа него за врлине и био обезглављен да бисмо ми научили да до смрти треба да се супротстављамо греху. Он је знао да ће примити мученички венац онај ко је врлински натерао страсти у бекство. Међутим, како је уобичајени грех мање зло од безбожништва, следи да је велико добро ако се због врлине живот изложи опасности. Зар онај, дакле, који је душу положио за нешто мање, не би пристао да је положи и у борби за нешто веће, односно за благочашће?
21. Због тога је Највећем међу свима рођенима од жена, Проповеднику покајања, Претечи и Крститељу нашег Спаситеља глава посечена због врлине. Он није био Претеча само Христу, него и Његовој Цркви, а посебно, браћо, нашем начину живота. Њега је родила неплодна Јелисавета а нас црква потекла од незнабожаца, о којој је написано: Весели се, нероткињо која не рађаш, запевај и покликни ти која не трпиш мука од порођаја, јер пуста има више деце него ли она која има мужа (Иса. 54; 1). После његовог рођења, прогонио га је Ирод, убица младенаца, јер је желео да га погуби. Међутим, пустиња је била његово уточиште и просудио је да је она за њега радоснија него свет, због чега је ту и живео. И нас, после нашег духовног рођења, напада духовни Ирод, и он у нама прогони Христа.
22. Због тога се и ми удаљујемо од света и налазимо своја пристаништа – ове Богу посвећене манастире, места посвећена богомислију, и на тај начин бежимо од његових сурових копљоноша и мачевалаца, тј. од подстрекача страсти који, удаљујући човека од Бога, наносе духовну смрт. То је она смрт која у нас улази кроз наша „враташца“, тј. кроз наша чула. Посредством њих, она је и на почетку ушла у наш људски род и збацила га са висине, лишивши бесмртности наше прародитеље. Ева је послушала злобни савет лукавога, погледала, окусила, појела и пропала, а затим обманула мужа и учинила га заједничарем у окушању и паду. Они нису могли да се супротставе једном једином искушењу и истог тренутка су свој слух препустили варљивим речима. Победио их је и сам изглед забрањеног плода, иако још нису познавали страсти и обитавали су на месту чистом од страсти. Зар онда можемо ми, који се читавог живота крећемо по свету, да не претрпимо штету од разноликих, страсних слика и призора, од многоглагољивих и ништа мање срамних казивања и разговора, зар можемо, дакле, а да не повредимо и не нанесемо велику штету свом унутрашњем човеку? Не, то је немогуће!
23. Због тога су се и Оци, подражавајући Претечу благодати, одрекли света и побегли од живљења међу онима који су свету привржени. Неки од њих су заволели пустињу и касније у њу привукли и друге, који су дошли после њих. Неки су пак, живећи унутар свештених ограда, у њима установили заједнички духовни живот (општежиће) где и ми, на овај или онај начин, подражавамо дух њихове ревности и проводимо свој живот унутар тих свештених ограда (тј. у манастирима). Није, међутим, довољно само да живимо у њима, него и да наш живот буде саобразан оним Оцима, јер ни ти други рајеви, који су на земљи, нису лишени дрвета познања добра и зла, а није одсутан ни лукави руководитељ. Ми, међутим, будући поучени древним примерима, морамо обраћати пажњу само на добар и мудар савет и, колико то можемо, настојати да следимо оне који су га следили и некад и сад, подражавајући оне којима, како каже апостол, гледамо на свршетак живота (Јевр. 13; 7). И као што у пустињи постоје дивље звери и животиње, оне постоје и на тим освештаним местима. Требало би да страхујемо да се не уподобимо бесловесним животињама и да им постанемо слични, због чега ћемо, колико год то можемо, подражавати Јованов начин живота.
24. У чему ћемо га подражавати? Његова глава је увек била непокривена, што је знак непрестане молитве и обраћања Богу, пошто мушкарцу доликује да се, сагласно апостолским речима, моли непокривене главе (в. 1. Кор. 11) јер ће тако непокривеног лица гледати на одраз славе Божије. Према томе, своја лица су покрили они људи који су се привезали за свет који су се окружили или, боље речено, који су срасли са његовом душегубношћу, неспособни да, као ми, непрестано гледају славу Божију. Ми пак, који смо се прекрасно удаљили од света, удаљићемо се од њега и својим мислима, тако што ћемо химнама, псалмима и молитвама своје умове сјединити са Христом и учинити себе обитавалиштем Његовог светог имена, непрестано се опомињући Онога, због којег смо и отишли из света. Ако се, дакле, неко ради Њега удаљио од света и удобности које у њему постоје, он жели да се васцело сједини с Њим а што се постиже посредством непрестаног сећања на Њега, јер се таквим сећањем очишћује ум.
25. Очистимо, дакле, своје душевно око устремивши се ка Богу делима, речима и мислима, Ми немамо ништа што би нас привезивало за земљу, уколико пожелимо да се, колико то можемо, саобразимо начину Јовановог живота. Он је живео тако што није имао кров над главом, а ми ћемо се задовољити скромним обитавалиштем. Сваки од нас ће љубити ону келију коју је добио од настојатеља, помишљајући на то ко читавог свог живота није имао дом. Он се задовољавао плодовима са дрвећа и дивљим медом. У пустињи постоје биљке које расту саме од себе и чијим су се корењем хранили и они пустињски Оци који су дошли после Јована. Под плодовима овде подразумевам воће. Он се, дакле, хранио воћем, корењем биљака и дивљим медом. Имао је само једну одежду и кожни појас око бедара, символично тиме изображавајући да је у свом телу носио умртвљене страсти, а такође и да поседује благо нестицања (добровољног сиромаштва), поучавајући нас томе делима. Ми пак изобилујемо тако великом количином хране и одећом, имамо складишта препуна жита и вина, пекаре и оставе и, уопште, све што нам је неопходно за живот.
26. Заблагодаримо Дароватељу свих добара, Богу и Његовом Претечи, чијим нам се посредовањем све то дарује без нашег труда и извире нам као са источника. Прославимо га због тога и делима му узнесимо своју благодарност. Уколико се будемо задовољили овим заједничким манастирским наслеђем, нећемо бити далеко од Јовановог нестјажатељства и трпљења. Иако је он у свему недостижан будући да га је хранио Бог, и ми се хранимо даровима Божијим. Ако имамо своје личне ствари и новац, онда је то страшно и удаљује нас од заједнице са светима. Онај који се удаљио од света и истовремено поседује личну имовину, било да ју је отуда донео, било да ју је стекао, нипошто се није удаљио од света, чак и кад би био на Светој Гори, чак и кад би обитавао у оним манастирима који представљају небеска места. Он тиме скрнави и само оно место, вређа га и не допушта му да буде изнад света. Такав човек ће, наравно, бити осуђен због скрнављења светилишта Божијег. Зар није, међутим, и Крститељ Господњи и Претеча Његов, Јован, напустио пустињу и њену безметежност? Да, али је он био послат од Господа да би Његовом народу дао познање спасења и да би разобличио неверујуће, због чега му је, на данашњи дан, и одсечена глава. Није било потребе да он буде подложан оваквој телесној смрти, јер се она појавила као исход пресуде за Адамов преступ. Онај, који је извршио заповести Божије, није био њен дужник, јер је од мајчине утробе био послушан Богу. Међутим, према речима Господњим, светима доликује да своје душе положе за врлину и благочашће, и зато је и њему више доликовала насилна смрт, претрпљена ради добра. Зато је и Господ искусио такву смрт. Требало је, такође, да Јованова смрт претходи Христовој како би, сагласно пророштву које је о Јовану изрекао његов отац, ишао напред пред лицем Господњим, да би благовестио спасење и онима што су се налазили у адској тами, да би се и они присајединили и од Христа задобили блаженство и бесмртни живот.
27. Нека га и сви ми задобијемо молитвама онога који га је добио још од мајчине утробе и који га је проповедао онима што су на земљи и у земљи и делом, речима и молитвама Богу све управљао ка њему, у Самом Христу Господу нашем, Којем једином доликује вечна слава. Амин.
Преузето из књиге Господе, просвети таму моју, Образ светачки, 2005.
