REČ UTEHE STRADALNICIMA

Sine moj – govori Pismo – ako prihvataš da služiš Gospodu Bogu, pripremi dušu svoju za iskušenje: upravi srce svoje, i budi nepokolebiv. Sve što ti se desi prihvati sa zadovoljstvom, i u teškim preokretima svog poniženja budi dugotrpeljiv.
Nevolje su oduvek bile znak izabranosti Božije. One su bile znak bogougodnosti za patrijarhe, proroke, apostole, mučenike, prepodobne. Svi sveti ljudi su prošli uskim putem iskušenja i nevolja, podnosili ih, i tako prineli sebe na blagougodnu žrtvu Bogu.
I danas se na svete duše dopuštaju, po volji Božijoj, razna iskušenja, da bi se njihova ljubav prema Bogu potpuno jasno otkrila.
Ništa se ne dešava čoveku bez odobrenja i dopuštenja Božijeg.
Hrišćanin koji želi da bude sledbenik Gospoda našeg Isusa Hrista i da postane po blagodati sin Božiji, rođen od Duha, pre svega mora da postavi sebi kao pravilo, da prihvati kao svoju neizostavnu obavezu, dobrodušno trpljenje svih nevolja: i telesnih stradanja, i uvreda od ljudi, i nasrtaja demona, i samog ustanka sopstvenih strasti.
Hrišćaninu koji želi da blagougodi Bogu više od svega treba trpljenje i nepokolebivo uzdanje u Boga. On mora neprestano da drži to oružje u duševnoj desnici zato što naš lukavi neprijatelj, đavo, upotrebljava sva sredstva da nas za vreme nevolje baci u uninije i otme nam nadu u Gospoda.
Bog nikada ne dopušta na svoje istinske sluge iskušenja koja nadmašuju njihove snage. Veran je Bog – govori sveti apostol Pavle – koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem kraj (izbavljenje), da možete podnijeti.
Đavo, budući da je stvorenje i sluga Božiji, ozlojeđuje dušu, ali ne onoliko koliko on hoće, nego onoliko koliko mu dozvoli Bog.
Ako čovek zna koliko tereta može da nosi koja tovarna životinja, tim više beskrajna Božija premudrost zna koliko je iskušenje prilično svakoj duši.
Lončar zna koliko vremena mora da drži glinene sudove u vatri: ako ih predugo drži, pući će, ako ih premalo drži, biće neupotrebljivi. Tim više zna Bog koje snage i stepena je g treba da bude oganj iskušenja za razumne sasude Božije – hrišćane, da bi postali sposobni da naslede Carstvo nebesko.
Mladić nije sposoban da obavlja mnoge službe u svetu: nije sposoban da upravlja kućom, da obrađuje zemlju i da se bavi ostalim svakidašnjim poslovima. Tako često i duše koje su već pričasnice Božije blagodati, ali koje su neiskušane nevoljama koje im nanose zli duhovi, neposvedočene u tim nevoljama, ostaju još u mladenaštvu, još su, takoreći, nesposobne za Carstvo nebesko.
Ako li ste bez karanja – govori apostol – koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi.[4]
Iskušenja i nevolje šalju se čoveku radi njegove koristi: duša odgojena kroz iskušenja postaje jaka, čestita pred svojim Gospodom. Ako ona pretrpi sve do kraja u nadi u Boga, ne može biti lišena dobara koja je obećao Sveti Duh i potpunog oslobođenja od strasti.
Ako duše predate raznim nevoljama – javnim, koje im nanose ljudi, ili tajnim, nastalim zbog ustanka u umu nepotrebnih misli – ili telesnim bolestima, sve to pretrpe do kraja, one će biti udostojene istih onih venaca kojih su udostojeni i mučenici, i iste one slobode koju imaju mučenici.
Mučenici su podnosili iskušenja od ljudi. Rado su predavali sebe mučenjima, pokazivali do same smrti hrabro trpljenje. Što je raznovrsniji i teži bio njihov podvig, sticali su tim veću slavu, dobijali tim veću slobodu prema Bogu.
Monasi podnose iskušenja od zlih duhova. Što su veća iskušenja koja im donosi đavo, tim veću slavu oni dobijaju u budućem veku od Boga, tim veće utehe bivaju udostojeni od Svetog Duha ovde, u samim svojim stradanjima, za vreme zemaljskog stranstvovanja.
Uzak je i žalostan put koji vodi u večni život; malo je onih koji njime hode; no on je neuskrativo i neizbežno nasledstvo svih koji se spasavaju. Ne skrećimo sa njega! Svako iskušenje koje nam donosi đavo podnosimo čvrsto i nepokolebivo, motreći okom vere na dobijanje nagrade pripremljene na nebu.
Kakve god bile nevolje kojima smo izloženi tokom zemaljskog života, one nikako ne mogu biti izjednačene sa dobrima koja su nam obećana u večnosti, ili sa utehom koju još ovde daruje Sveti Duh, ili sa izbavljenjem od vladavine strasti, ili sa otpuštanjem mnoštva naših dugova – sa tim neminovnim posledicama dobrodušnog podnošenja nevolja.
Stradanja sadašnjega vremena, tj. sadašnja privremena stradanja, nisu ništa, govori apostol, prema slavi koja će nam se otkriti, tj. u poređenju sa slavom koja će se otkriti u nama kad nas Sveti Duh obnovi.[5]
Hrabro pretrpimo sve radi Gospoda, kako i treba da pretrpe hrabri vojnici koji se ne boje ni smrti za svog Cara.
Zašto se nismo izložili takvim i tolikim patnjama dok smo služili svetu i životnim brigama? Zašto se sada, kada smo pristupili da služimo Bogu, izlažemo raznim nesrećama?
Znaj: zbog Hrista nas zasipaju nevolje, kao strele. Baca ih na nas naš neprijatelj, đavo, da bi nam se tako osvetio za večna dobra kojima se nadamo i koja nastojimo da dobijemo, a ujedno da bi oslabio našu dušu tugom, uninijem, lenjošću i time nas lišio blaženstva koje očekujemo.
Hristos se nevidljivo bori za nas. Taj naš krepki i nepobedivi Zastupnik razbija svaki mučki napad i svaku zlu nameru našeg neprijatelja.
On sam, Gospod i Spasitelj naš, išao je za vreme celog svog zemaljskog života uskim i žalosnim putem – nikakvim drugim. Njega su neprestano gonili, On je pretrpeo mnoga sramoćenja, ismejavanja i iskušenja – napokon i sramotnu smrt na krstu, između dvojice razbojnika.
Sledimo Hrista! Unizimo se kao On! Ugledajmo se na Njega i ne protivimo se kad nas smatraju lažovima i pomahnitalima, ne požalimo našu čast, ne okrenimo lice od pljuvanja i obraze od udaranja; ne tražimo ni slavu, ni lepotu, ni naslade koje pripadaju ovome svetu; izvršimo zemaljsko stranstvovanje, kao stranci koji nemaju gde da sklone glavu; prihvatimo, prihvatimo sramoćenja, poniženja i preziranja od ljudi kao nešto što neodvojivo pripada putu koji smo izabrali; borimo se javno i tajno protiv gordih pomisli, naprežući sve snage zbacimo te pomisli našeg starog čoveka, koji pod raznim i na istinu samo prividno naličnim izgovorima traži da oživi svoje ja. Tada će se Sin Božiji, koji je rekao: Useliću se u njih, i biću u njima,[6] javiti u našem srcu, i darovaće nam vlast i silu da svežemo snažnog, da oplenimo sasude njegove, da zgazimo aspidu i vasiliska, da ih satremo.[7]
Odbacimo roptanje, odbacimo jadanje na našu sudbinu, odbacimo tugu i žalost u srcu, od kojih slabe duše stradaju više nego od samih nevolja. Odbacimo svaku misao o osveti i vraćanju zlom za zlo. Moja je osveta, ja ću vratiti, rekao je Gospod.[8]
Hoćeš li da podnosiš nevolje sa lakoćom i udobno? Smrt za Hrista neka bude ono što žarko želiš. Ta smrt neka neprestano bude pred tvojim očima. Umrtvljavaj sebe svakoga dana uzdržavanjem od svih grešnih želja tela i duha; umrtvljavaj sebe odricanjem od svoje volje i odbacivanjem samoopravdavanja, tih plodova lažno nazvanog znanja i lukave savesti starog čoveka; umrtvljavaj sebe živim zamišljanjem i stvaranjem slike svoje neumitne smrti. Data nam je zapovest da sledimo Hrista, da uzmemo svoj krst. To znači: moramo uvek biti spremni da sa radošću i veseljem umremo za Hrista. Ako tako uredimo sebe, lako ćemo podnositi svaku nevolju, vidljivu i nevidljivu.
Koje iskušenje, koje poniženje neće velikodušno podneti onaj koji želi da umre za Hrista?
Naše nevolje nam izgledaju teške upravo zato što nećemo da umremo za Hrista, nećemo u Njemu jedinom da zaključimo sve naše želje, sve naše nade, sav naš um, sve naše dostojanstvo, celokupno postojanje naše.
Ako neko čezne da sledi Hrista i bude Njegov naslednik, onda on mora revnosno da podražava Njegova stradanja. Svi koji vole Hrista, svi Njegovi sledbenici otkrivaju i dokazuju svoj skroviti zalog time što svaku njima poslanu nevolju trpe dobrodušno, ali i usrdno, i revnosno, i radosno, i blagodarno, polažući na Hrista sve nadanje.
Takvo trpljenje je dar Hristov.
Taj dar primiće onaj koji ga smirenom i upornom molitvom izmoli od Hrista: dokazujući iskrenost želje, dobiće besceni duhovni dar trpljenja prisiljavanjem i bolnim primoravanjem nevoljnog srca na trpljenje svih nevolja i iskušenja.[9] Amin.

Tajna sveštenstva

Sveti Duh pokreće vaseljenu celu,
U celosti njenoj i u svakom delu;
U zvezdama sjajnim i u zemnom prahu,
Kad se ne protivi Njegovome dahu.
Kanalima slabim sveta telesnoga
Duh se moćni kreće radi dejstva Svoga.
U tajni sveštenstva rukama se služi,
Rukama jednoga – da dar drugom pruži,
Da tim zasvedoči bratstvo vernih ljudi,
Da poslušnost bratsku i vernost probudi.
On je skriven tajnik, On tajna jedina,
I u tajni ovoj ka’ u drugim svima.
Blagodaću Svojom stvara Božjeg slugu,
Uzdiže čoveka angelskome krugu,
Za oltar ga Božji veže i venčava
I vernome sluzi venac obećava,
Čistotom ga krepi, snagom ga oblači
Da od drugih ljudi duhom bude jači,
Da milošću zrači, da radošću blista,
Da je uvek gotov umreti za Hrista,
Da bez straha hodi i da Boga nosi,
Da se svojom službom – ne sobom – ponosi,
I da moćan bude na delu i reči -
Jerihonska truba što o nebu ječi.
Za to, Care Duše, slava Ti i hvala
Što takovim činiš Ti čoveka mala,
I što voljno shodiš u našu nizinu -
Slava Tebi Duhu, i Ocu i Sinu! Amin.

Sveti Nikolaj ohridski i žički
Duhovna lira

БЛАГОСЛОВИ НЕПРИЈАТЕЉЕ МОЈЕ (Владика Николај Велимировић)

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.  
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме више везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.  
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.  
• Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.  
• Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.  
• Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.  
• Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.  
• Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.  
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.  
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.  
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.  
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.  
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.  
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.  
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.  
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.  
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.  
Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене-  
Да би моје бекство к Теби било бесповратно;  
Да би се нада у људе искидала сва као паучина;  
Да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;  
Да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;  
Да би све своје благо сабрао на небу;  
Ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.  
Непријатељи су ме научили да знам, - што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.  
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.  
Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.  
Зато, благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.  
Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.  
Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;  
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам. И не кунем. 

PISMO SV. TEOFANA ZATVORNIKA TUŽNOJ MAJCI

Plačite, plačite, nema u tome ničeg neprirodnog niti nedostojnog. Čudno bi bilo ako majka ne bi plakala zbog ćerkine smrti. Ali treba znati meru, ne očajavati i ne zaboravljati one pojmove o smrti koje mi, hrišćani, imamo. Umrla! Nije ona umrla, već telo, ona je živa i živi isto kao i mi, samo u drugom obličju bitija. Ona vam i dolazi i gleda vas. I mora biti da se čudi što vi plačete i očajavate, jer je njoj bolje. Ono obličje života je iznad našeg. Ako bi se ona pojavila i ako biste je vi zamolili da opet uđe u telo, ona se nipošto ne bi složila. Zašto da joj se protivite, da želite ono što ona ne želi? Kakva je to ljubav?
Nije moguće ne žaliti za tim što niste mogli da joj poslednji put pogledate u oči, da čujete njene poslednje reči, da je poslednji put kao majka zagrlite. Samo plačite. Ali ne mnogo. Njene telesne oči su se zatvorile, a ona sad gleda duhovnim očima- Gledajte i vi nju dušom svojom. Nemojte je u grobu zamišljati. Nje tamo nema, tamo je njeno telo, a ona je van njega, možda sad kraj vas baš stoji. Usta joj ćute, ali vam govori srcem. Slušajte i čućete:“Mamice, ne tuguj i ne očajavaj. Ja sam s tobom i dobro mi je. Odgovorite i vi njoj:“Slava Bogu što ti je bolje“. Nema više zagrljaja. Ali ona može sobom, kao duša, da zagrli vašu dušu i biće isto tako toplo kao što su topli bili zagrljaji. Odgovorite i vi smirene duše sećanjem na nju.

U znak molitvenog sećanja na blaženopočivšu Nadu.

О ДВОЈИЦИ БРАЋЕ, О ТИТУ ПОПУ И ЕВАГРИЈУ ЂАКОНУ, КОЈИ ИМАХУ НЕПРИЈАТЕЉСТВО МЕЂУ СОБОМ

Беху два брата по духу, Евагрије ђакон и Тит поп. Имадоше међу собом љубав велику и нелицемерну, тако да се сви дивљаху њиховом једноумљу и безмерној љубави. Ђаво који мрзи добро, који свагда риче као лав, тражећи кога да прождере[1], направи међу њима непријатељство, и такву им мржњу усади да не хоћаху ни лице један другоме да виде. Пуно пута братија их мољаху да се помире међу собом, али они не хтеше ни да чују.

Кад Евагрије стајаше у цркви, а Тит иђаше са кадионицом, Евагрије бежаше од тамјана. А кад не бежаше, Тит би га пролазио, не окадивши га. И дуго времена остадоше у мраку греховном. Тит, дакле, служаше не узимајући опроштај, а Евагрије се причешћиваше гневећи се. Толико их враг беше подбунио.

Кад се Тит једном врло разболе и већ у безнађу лежаше, поче да плаче због свог одласка, и са умилењем посла код ђакона, говорећи: "Опрости ми, брате, Бога ради, што се гневих на тебе." А овај га жестоким речима проклињаше. Старци пак, видевши да Тит умире, на силу вукоше Евагрија да се прости са братом. Болесник, видевши брата, мало се придиже, те паде ничице пред ногама његовим, са сузама говорећи: "Опрости ми, оче, и благослови." А онај, немилостив и љут, одби то пред свима нама говорећи: "Нећу да икада са њим имам проштење, ни у овом веку, ни у будућем." И истргавши се из руку стараца, одмах паде. И кад хтедосмо да га подигнемо, нађосмо да је умро, и не могосмо му ни руке исправити, ни уста затворити, као да већ давно беше умро. А болесник ускоро устаде, и као да никада ни не боловаше.

Ми се ужасавасмо његовој напрасној смрти и брзом исцелењу оног другог, и много плакавши погребосмо Евагрија са отвореним устима и очима, и раширеним рукама.

Питасмо Тита: "Шта се ово деси?" А Тит нам исприча, говорећи: "Видех - рече - анђеле како одступише од мене и плакаху због душе моје, док се бесови радоваху гневу моме, и тад почех молити брата да ми опрости. А кад га доведосте код мене, видех анђела немилостивог где држи пламено копље, и кад ми он (Евагрије) не опрости, удари га, те овај паде мртав, а мени он даде руку и подиже ме." А ми, ово чувши, побојасмо се Бога који рече: Опраштајте и опростиће вам се[2]. Јер рече Господ: Сваки који се гневи на брата свога безразложно, биће крив суду.[3] И Јефрем[4]: "Ако се коме деси да умре у непријатељству, такви ће наћи неумољив суд."

А ако овај ради светог Антонија и Теодосија не прими олакшање, тешко томе човеку који беше побеђен оваквом страшћу.

Поликарпу. Од ње се и ти чувај, брате, не дај места гневљивом бесу, јер коме се ко повинује, томе се и поробљава[5], него брзо падни и поклони се ономе који непријатељује према теби, да не будеш предат анђелу немолостивом, да и тебе сачува Господ од сваког гнева. Јер Он рече: Нека не зађе сунце у гневу вашем.[6] Њему слава са Оцем и са Светим Духом сада и увек.
 

ZAHVALjIVANjE BOGU – SVETI JOVAN KRONŠTATSKI

Zahvaljivanje, zahvalnost Bogu na svemu što svakodnevno dobijamo od Njega na dar, je po Svetim Ocima srž naše vere i temelj vascelog našeg bića. Najveća služba u Pravoslavnoj Crkvi – Liturgija, pri kojoj primamo u sebe samo Prečisto Telo i Krv Hrista Boga našeg, se na grčkom kaže Evharistija, što bi u prevodu bilo zajedničko zahvaljivanje, blagodarenje Bogu. Jedan od Svetitelja naše Crkve koji je to itekako svim bićem svojim ispunjavao i živeo time bio je i Sveti Jovan Kronštatski, veliki svetionik Ruske Pravoslavne Crkve, koji je itekako pokazao da se i živeći u svetu i braku može dostići svetost života i srca.
Svetitelj se rodio u malom selu Sura na severu Rusije u domu Ilje Sergijeva, crkvenjaka i pojca tamošnje crkveposvećene Svetom Nikoli, i Teodore, pobožne pravoslavne hrišćanke, 18. oktobra (1. novembra po novom kalendaru) 1834. godine. Pošto Crkva toga dana slavi Svetoga Jovana Rilskoga, svetitelj je na rođenju dobio ime Jovan.  Mali Vanja (kako su roditelji iz milošte zvali) je voleo da sa ocem posećuje crkvene službe i da svim srcem učestvuje u njima, čitajući molitve svetiteljima. Kasnije je govorio da je svu svoju pobožnost crpeo čitajući bogoslužbene knjige. Učenje mu nije dobro išlo jer je vrlo slabo pamtio. Taakođe roditelji su mu bili jako siromašni pa mu je to dodatno opterećivalo srce. Zbog siromaštva i slabog pamćenja trpeo je brojna ismejavanja svojih drugova. Izgleda da je svetitelj još tada naučio da saoseća sa mukama i paatnjama siromašnih i u njemu se razvilo bolno saosećanje sa svima paćenicima. Jedne noći toplo se molio Gospodu da prosvetli njegov um kako bi bolje učio, što se i desilo. Gospod ga je obasjao Duhom Svetim i svetitelj je kao jedan od najboljih u školi upisao Bogosloviju. Kao najbolji bogoslov dobio je blagoslov i kao stipendista upisao Duhovnu Akademiju (Bogoslovski fakultet) u Petrogradu. O njegovom potonjem delovanju kasnije. Jedna od najjačihosobina koju je kao sveštenik posedovao bila je molitvenost. Pri molitvi je njegovo srce gorelo kao da razgovara sa Samim Bogom, Ovde ću izneti samo jednu njegovu molitvu blagodarnosti (zahvalnosti) Bogu.
Na novu 1898. godinu blagodarim Ti, Svemilosrdni Gospode, što si mi podario još jednu godinu dobrote Tvoje! Obnovi, Gospode, duh pravi u utrobi mojoj, i srce čisto sazdaj u meni radi Tvoga useljenja u mene. Zahvaljujem Ti za neizbrojna dobročinstva Tvoja, koja si izlio i neprestano izlivaš na mene mnogogrešnog. Zahvaljujem Ti na dugotrpljenju Tvome prema meni, koji sam Te mnogi  gresima razgnevio, i na milosrđu Tvome nepobedivom i koje sve pobeđuje. Zahvaljujem Ti na darovanom mi zdravlju duševnom i telesnom, jer iako sam starac po godinama, mlad sam duhom i telom. Zahvaljujem Ti na svakodnevnom opravdanju Tvome časnom Krvljuu Tvojom. Zahvaljujem Ti na suznom umiljenju pri vršenju Liturgije i na svagdašnjim utehama Duha Tvoga Svetoga, na svetinji Njegovoj, koja se izliva iz najsvetijeg i neiscrpnog bića Njegovog, koje je jedno s Tobom. Zahvaljujem Ti na nezadrživom privlačenju k meni ljudi Tvojih – dece, omladine, odraslih i starih, koji sa svih strana trče k meni, gde god se pojavim u gradovima i selima. Zahvaljujem Ti što svuda moćno i snažno zasađuješ veru pravoslavnu i pobožnost, osobito u ženskim manastirima. Zahvaljujem Ti što mi daješ slobodu da se molim za sav svet i sve ljude i za izvođenje njihovo iz zabluda i privođenje u jedinstvo vere i pobožnosti. Zahvaljujem Ti što nepravednu jarost nepravoslavnih naroda nepriajteljski raspoloženih prema nama, pravoslavnima, ukroćuješ i razumevanju istine privodiš. Zahvaljujem Ti što sve privlačiš jedinstvu – da svi budu jedno, kao što si Ti jedan i Trojici slavljeni Bože. Zahvaljujem Ti što moćnoga u snazi đavola svakog dana pobeđuješ i psoramljuješ u njegovim lukavim i nasilnim spletkama. Zahvaljujem Ti što si mi podario da stojim u istini i pravdi Tvojoj. Zahvaljujem Ti što si mi podario reč mudrosti i sile, da objavljujem ljudima ime Tvoje rečju Jevanđelja Tvoga. Zahvaljujem Ti što me svuda proslavljaš, iako sam ja mnogogrešan i nedostojan. Zahvaljujem Ti i za neporočni život moj, iako me svakog dana greh privlači k sebi i muči me – i ako me Ti ne bi čuvao, kao zenicu oka – učinio bih svaki greh. Nema broja Tvojim milostima prema meni, Gospode, i za sve Ti zahvaljujem, i nemam reči da Ti dostojno zahvalim, Gospode! Amin.“

Preuzeto iz knjige
Sveti Jovan Kronštatski
Gospode Ime Ti je Ljubav

PORUKA SVETE GORE Starac Jefrem Filotejski (Arizonski)

“... Neka svaki od vas nabavi brojanicu od 33 zrna i počne da se moli, govoreći: "Gospode, Isuse Hriste, Sine i Logose Živoga Boga, molitvama Bogorodice i svih Tvojih Svetih, pomiluj me, grešnog i nepotrebnog slugu svojega."”

Pre trideset četiri godine (1959.), na dan Uspenja Presvete Bogorodice, prestavio se moj voljeni duhovnik, otac Josif. Meni nedostojnom on je vrlo često govorio:
“Sine moj, ako ti Bog poveri neke duše, nauči ih samo jednu stvar: molitvu. Ona će ih naučiti svemu drugom i osvetiti im živote.”

Molitva koju je imao na umu moj sveti Starac je neprekidna umna molitva - Isusova molitva, kojoj je on posvetio ceo svoj život, od trenutka kada se sa njom susreo. Toliko je bio zanet njome, da je mogao da živi bez hrane, ali ne i bez molitve.
Nje radi, pretrpeo je mnoga iskušenja i nevolje, i od vidljivih i od nevidljivih neprijatelja. U knjizi "Razgovori jednoga hodočasnika sa svojim duhovnim ocem", sveti Jovan Karpatski to ovako objašnjava: “Oni koji se potpuno posvete molitvi često trpe strašna iskušenja.” Na drugom mestu ovaj sveti čovek kaže da duhovnik treba često da se smirava i snosi jade i iskušenja da bi se njegovo duhovno čedo, gledajući to, učilo i sticalo iskustvo.
Ta iskustva, predana nama kao učenje, donela su izobilje duhovnih plodova mome Starcu. Sve pobožne duše koje se bezuslovno i bezmerno predaju Božijoj blagodati bivaju pričasnice ovog blagopolučnog stanja.
U knjizi: "Život znamenitog oca našeg Josifa isihaste", jedan odlomak projavljuje tek zračak njegovog iskustva zadobijenog Isusovom molitvom i odvojenog od zemaljskih briga spokojnim životom u tihovanju: “Dođe trenutak kada čovek na molitvi sabran izgovara svom snagom samo preslatko ime Gospoda našeg Isusa Hrista, i da um njegov postaje prosvetljen ili bolje reći obuhvaćen zaslepljujućom nematerijalnom svetlošću, belom kao sneg, a celo njegovo biće divno miriše. On izlazi izvan sebe i stoji u drugom svetu sasvim preobražen. I tada se niti moli niti misli - samo s divljenjem posmatra uzvišena dela Božija”.
Sveti Makarije Veliki jednom je rekao: "Postoje oči iza ovih očiju i postoje čujenja iza ovog čujenja."
Moj smireni Starac isihasta imao je dve dirljive osobine: tihovanje i suze. U moru tišine mogao je da osluškuje šapat blagodati. Smrt ga je zatekla sa licem orošenim suzama, suzama čiju sladost mi još nismo iskusili.
Taj svetlonosni život mi, njegova duhovna deca, zavetovasmo se da sledimo, svako prema svojoj moći i unutarnjem ustrojstvu svoga bića.
Skromno bratstvo koje se okupilo oko moje nedostojnosti, i koje se Božijom blagodaću svaki dan umnožava, sada se skrasilo na ovom mirnom mestu, u sveštenom manastiru Svetog Filoteja (Sveta Gora).

Srce čisto sazdaj u meni, Gospode
Preko puta našeg manastira nalazi se skit Magula. Upravo tu je sveti Grigorije Sinait u prvoj polovini 14. veka doneo sa Sinaja na Svetu Goru Isusovu molitvu. To nas još više podstiče da produžimo putem tihovanja, u okvirima monaštva - kako nam je to i predao naš duhovnik, i da se potpuno posvetimo cilju da monahom načinimo svoga unutarnjeg čoveka. Jer, breme nije u tome da budući monah promeni svoj svetovni izgled stavljanjem na sebe monaške odeće, već u tome da promena oplodi njegovo srce. Zasigurno znate šta je sveti Vasilije Veliki rekao jednom plemiću koji se zamonašio ali nije postao monah i u srcu: "Senatora si izgubio, a monaha nisi dobio!" Na jednom drugom mestu sveti Jefrem Sirin primećuje: "Podvižništvo, dete moje, nije igra; ono zahteva upornost i veliko samosavlađivanje da bi se zadobilo spasenje duše."
Kada dođete na Svetu Goru, među tamošnjim ikonama i freskama videćete i predstavu raspetog monaha. Monah, a to je svaki monah, razapet je na krstu i okružen demonima koji oličavaju smrtne grehove, i pakosno uperuju svoje strele u njega. Mučen ovako, monah govori reči proroka Davida: "Srce čisto sazdaj u meni, Gospode!" Anđeo Gospodnji obleće oko njega spreman da ga podrži ako padne u malodušnost. To je život monaha koji se zavetovao da nosi Krst Gospodnji kroz celi svoj život. Oni koji imaju drugačiju predstavu o monaštvu ne mogu pripadati manastirskom bratstvu. Otac Atanasije iz Ivironskog manastira, koji se prestavio pre nekog vremena, imao je običaj da kaže: "Monaški život treba da bude takav da monah postepeno postaje zemaljski anđeo i nebeski čovek." Navedimo još jednog svetog čoveka, sv. Nila Mudrog, učenika sv. Jovana Zlatousta: "Monah je oltar Gospodnji, oltar u kojem i sa kojeg se čiste molitve uznose Gospodu na Visinama; oltar duhovno utemeljen."
Pitanje je - na koji se to način grešno ljudsko srce može očistiti da bi postalo "oltar duhovno utemeljen." Sveti Oci kažu da siguran i ispravan put očišćenja srca, prosvetljenja uma i osvećenja duše leži u neprekidnom upražnjavanju Isusove molitve.
Oci podvižnici poreklo ove molitve vezuju za svete Apostole. Od njihovog doba neprestana umna molitva postaje kao neko tajno disanje Tela Crkve kroz vekove. Crkva je Telo Hristovo i ona diše imenom Hristov-im. Hristovo ime poseduje moć, blagodat i energiju Svete Trojice. Sa blaženim imenom Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista generacije i generacije su prebivale u sozercanju.

Molite se bez prestanka
Isusova molitva je na Svetu Goru doprla sredinom 14. veka. Iz skita Magula, koji pomenusmo, brzo se raširila, ne samo po izdvojenim manastirskim kelijama, pogodnim za mirni život isihasta, već i po velikim manastirima na Atosu i bratstvima izvan Svete Gore, uključujući i vjernike. I tada se mistični plamen ove molitve raširio i prosvetlio umove, zagrejao srca, razbistrio savesti i očistio duše sozercavanjem Carstva Nebeskog.
U "Dobrotoljublju" Sveti Nikodim Svetogorac daje isečak iz života svetog Grigorija Palame u kome ovaj preporučuje da se svi hrišćani mole bez prestanka. Evo toga izvoda: "Neka niko ne misli, braćo hrišćani, da su samo sveštenici i monasi dužni da se neprekidno mole, a vernici nisu. Ne. Svi hrišćani bi trebalo da se mole bez prestanka, kao što sveti Pavle preporučuje u svojoj poslanici: "Molite se bez prestanka." Mi takođe treba da poslušamo njegov savet, i ne samo da bi trebalo da se molimo bez prestanka, već bi trebalo da na to ohrabrimo i druge - bili oni monasi, vernici u svetu, naučnici, žene ili deca."
Eto, vidite braćo moja da su svi hrišćani, od najmlađih do najstarijih dužni da neprestano izgovaraju umnu molitvu: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Ali vernici će reći: "Mi smo opterećeni mnoštvom briga i problema, kako se od nas može očekivati da se neprekidno molimo?" Moj odgovor je sledeći: Bog nam nije rekao da činimo nemoguće; On sam traži da činimo ono što je u našoj moći. Zato ovo može postići svako ko čvrsto želi da spase dušu. Jer kada bi bilo nemoguće - bilo bi nemoguće za sve koji žive u svetu i ne bi ih bilo toliko kojima to polazi za rukom.
Kako se brzo raširila ova molitva u to vreme može se videti i po reakciji zapadnog monaštva i učenih ljudi i njihovih otvorenih pokušaja pogrešnog tumačenja molitve i njenih dubinskih učinaka. Monasi Svete Gore odabrali su zato svetog Grigorija Palamu da brani Isusovu molitvu, isihazam i celokupnost svih tajinskih i dogmatskih pogleda Pravoslavnog Istoka na koje je pozapadnjeno mišljenje podiglo svoje oružje.
U to vreme ovaj sveti Otac je govorio kao onaj "koji vlast ima" i ostavio je takav utisak na Zapad da je postalo očigledno da je duhovnost zapadnog Hrišćanstva dogmatski obolela.
Sveti Grigorije je uvideo razliku između Božije suštine i energije i potvrdio da Bog, "nesaglediv i neshvatljiv u Svojoj suštini, preko svojih energija postaje dostupan čoveku." Pričešćujući se Božanskim energijama ili Božijom blagodaću, čovek blagodaću prima ono što Bog sadrži u suštini.
Sama činjenica da je Crkva odlučila da proslavlja Svetog Grigorija, potonjeg arhiepiskopa Solunskog u drugu nedelju Velikog Posta, odmah posle Nedelje Pravosla-vlja, pokazuje koliku zahvalnost prema njemu ima, i kako je željno prigrlila na svoje pravoslavne grudi čisto seme Isusove molitve i isihastičkog života uopšte.

Sveti Dionisije Olimpijski
Tako je skromna zajednica manastira Svetog Filoteja postavila svoje temelje na ovim dogmatskim i mističnim učenjima Pravoslavlja.
Čak je i okolina manastira predodređena za život u isihastičkoj usamljenosti. Vratimo se malo u istoriju da se upoznamo sa samo dvojicom od sedam svetih otaca koji su pripadali manastiru.
Jedan od njih je Sveti Dionisije Olimpski koji je živeo u šesnaestom veku. Pre nego što je otišao na tu "idolima oskvrnjenu" grčku planinu da bi je očistio svojim podvižničkim trudom i delanjem, on se ovde u Filoteju revnosno predao straženju nad svojim umom, njegovom očišćenju i Isusovoj molitvi. Iznad manastira, u šumi, postoji pećina neobičnog izgleda. U njoj je on sagradio kapelu posvećenu Svetoj Trojici. Tu se povlačio da bi bio sam sa Bogom; sam, u Njegovom prisustvu.
Kasnije, na Olimpu u dubokoj klisuri izgradio je još jednu pećinsku crkvu Svete Trojice, pa je s večera, posle molitve izlazio iz manastira i odlazio do nje. Tu bi provodio celu noć u molitvi, i pre no što bi svanulo vratio bi se u manastir za Svetu Liturgiju. U odlasku i dolasku put nije ničim osvetljavao. Ali su ga monasi često pratili. Ta svetlost drugoga sveta, nestvorena svetlost Trojičnog Boga zračila bi iz njega osvetljavajući ga.
Sveti Dionisije se na ikonama predstavlja sa svitkom na kome stoje reči: "Monahu, stupaj svojom stazom, budi ćutljiv, miran, i spasavaj se." Jedan drugi svetitelj savetuje: "Spasavajući se, spasavaj dušu svoju; uspni se na goru bestrašća."

Sveti Kozma Etolski
Drugi svetitelj iz našeg manastira je svetitelj robova i slobodnih, Velikomučenik, ravnoapostolni Sveti Kozma Etolski. On je toliko svetlio svetlošću da je prosvetlio porobljeni grčki narod, spasao ga od prihvatanja Islama i probudio iz ropskog dremeža. Njegovo učenje, njegova čudotvorstva i proroštva vodiće hrišćansku misao dok je sveta i veka.
Rečima se ne može iskazati dug ovom svetitelju. Ono što možemo jeste da pokušamo, uz njegov blagoslov, da uradimo nešto prema našim moćima i današnjim uslovima, i nastavimo sa misionarskim radom koji je započeo. To što se dogodilo u srcu Sv. Kozme i što ga je navelo da pođe u svet i da propoveda, može se naći u rečima savremenog Hristovog učenika, oca Justina Popovića: "Živeći u Hristu, telom i duhom, svetitelji se Njime osvećuju; blaženi su, zadobijaju božansku silu, postaju svemoćni baš kao u apostolska i postapostolska vremena, kao i u novija vremena, i juče i danas, i tako do kraja sveta i veka." To isto vidimo i u rečenici u kojoj se govori o životu svetog Simeona Novog Bogoslova: "Savršen čovek postaje ravan Apostolima; on može da ide drugima i da im svedoči o Bogu. On može i mora to da uradi; i ne sme drugačije da postupi."
Objašnjavajući svoj priziv na propoved, sveti Kozma je govorio onima koji su ga slušali: "Dok sam slušao slatke reči našega Hrista, koje su prodirale u moje srce, godinama me je nagrizalo, kao crv koji buši svoj put kroz drvo, pitanje: Šta ja ovako neznaven mogu da učinim? Savetovao sam se sa svojim duhovnim ocima, crkvenim velikodostojnicima i patrijarsima iznoseći im šta imam na umu i pitajući ih da li bi ova namera, ako se rešim da je ostvarim, bila Bogu ugodna. I svi su oni nastojali da je se prihvatim, govoreći mi da je takav cilj u isto vreme i dobar i svet.
Braćo moja, ako bi mi bilo moguće da se uspnem na nebo, da viknem iz sveg glasa i objavim, da je samo naš Hristos - Sin i Reč Božja i Istiniti Bog i život svega, učinio bih to. Ali pošto to ne mogu, ja idem iz mesta u mesto i učim svoju braću koliko mogu, ne kao učitelj već kao brat, jer naš je učitelj samo Hristos."
"Kako su krasne noge onih koji blagoveste Jevanđelje mira i donose radosne vesti o dobru!" kaže Sveti Pavle, Apostol naroda.
Evo kako je sveti Kozma hteo da upozna svet sa Isusovom molitvom: "Ja vas pozivam da ovo učinite: neka svaki od vas nabavi brojanicu od 33 zrna (na drugom mestu kaže od 103 zrna) i počne da se moli govoreći: Gospode Isuse Hriste, Sine i Logose Živoga Boga, molitvama Bogorodice i svih Tvojih Svetih, pomiluj me, svog grešnog i nepotrebnog slugu."
Šta je sadržano u rečima "Gospode Isuse Hriste" braćo moja? Sveta Trojica, naš Bog, ovaploćeni domostroj našega Hrista i svi Sveti koji su sa krstom i molitvom "Gospode Isuse Hriste" otišli u Raj. To je sadržano. I ko god izgovara ove reči, bio to čovek ili žena, on njima blagosilja nebesa, zemlju i more. Krstom i molitvom "Gospode Isuse Hriste" sve bolesti su izlečene. Krstom i molitv-om "Gospode Isuse Hriste" čovek se osveštava i krči sebi put ka Raju, gde oseća radost i blaženstvo anđela.
Šta se to projavljuje, braćo moja, u rečima "Gospode Isuse Hriste"? Projavljuje se Sveta Trojica, Bog naš, ovaploćeni domostroj Hrista našeg. U tome je snaga ove molitve koja uzdiže i obožuje revnosne Blaženoj i Živonačalnoj Trojici. Sv. Dionisije i sv. Kozma su zaljubljenici Svete Trojice, oni je obožavaju. Sv. Maksim Ispovednik je rekao: "Blažen je um koji se uzdigao nad svom tvorevinom i neprestano sozercava Božansku lepotu."
A sveti Kozma to kaže jednostavnim rečima: “Svi Sveti se uzdigoše na Nebo Krstom i molitvom "Gospode Isuse Hriste"”.

Budi poslušan Božjim zapovestima da On usliši tvoje molitve
Sveti Oci kažu da je ova jednostavna molitva "Gospode Isuse Hriste" - sažeto Jevanđelje.
Možemo čak reći da ako je, po rečima sv. Isaka Sirina, pokajanje "trepet duše pred vratima Carstva Nebeskog", molitva "Gospode Isuse Hriste" je ono kucanje koje nam je Hristos zapovedio da neprestano tvorimo na dverima koje vode Njegovoj milosti. "Kucajte i otvoriće vam se." Na tu molitvu "...pomiluj me!" u ovome veku Svemilostivi Bog odgovara milošću i oproštajem. Ali na ono "pomiluj me" koje svi bezosećajni bogataši, bogati bilo materijalnim bilo duhovnim dobrima, poput onog bogataša iz Svetog Pisma koji se ne usuđuje da se neposredno obrati Bogu nego to posredno čini preko Patrijarha Avraama, na to "pomiluj me" i na ono "Gospode, Gospode, otvori nam" i slične molitve u budućem veku, Vrhovni Sudija odgovoriće jasno i neopozivo: "Zaista vam kažem, ne poznajem vas."
To "ne poznajem vas" znači da Bog zna ko su članovi Njegove porodice; a to su oni koji Njega znaju u potpunosti u ovome svetu. "Gospod zna svoje." Ako se mi ne priopštimo Njemu ovde, kako će On prepoznati nas tamo? Oni koji ovde ištu Njegovu milost, naći će je tamo. Jer "koji ište prima" i samo onaj "koji traži nalazi", i samo onome "koji kuca, otvoriće se". Zemlja je preispunjena milošću Božijom, ali ova će se dati samo onima koji su svesni svoje grešnosti i koji ničice padaju pred Njegovom samilošću.
Bezgrešnost je dar anđelima. Grešnost i pokajanje su ljudska obeležja. Grešiti a ne kajati se je svojstvo demona. Nepokajani grešnici se u dan Strašnoga Suda neće razlikovati od demona jer su svoje živote proveli svakodnevno se upodobljavajući đavol-ima. I neka se ne navodi kao izgovor da tobože zbog kratkog perioda života provedenog u grehu, ne treba da budu večno prokleti. Jer Bog buduću sudbinu čovečanstvu određuje po nekolikim momentima vremenog života. Nepokajani grešnici, koji to ostanu do poslednjeg svoga daha, nastavili bi da večito greše čak i da im se da da na ovoj zemlji požive vavek. Isto tako, ako bi pravednici živeli večno na zemlji, oni bi večno sledili put pravde.
Sada je vreme milosti. A onda će biti vreme suda. Sveti Isihije, starac jerusalimski u čuđenju se pita: "Kako da onaj ko nije milostiv prema sebi očekuje milost od Sudije?"
Jednom neki posetilac moljaše sv. Antonija: "Smiluj mi se oče, i moli se za mene." Svetitelj mu odgovori: "Ni Bog ni ja te ne možemo udostojiti milosti, ako se ti sam sebi ne smiluješ." A sv. Zlatoust pojašnjava: "Budi poslušan Božijim zapovestima, da On usliši tvoje molitve."
"Neki ljudi se zapanje kada govorimo da većina hrišćana ne voli Hrista" kaže sv. Simeon Novi Bogosl-ov. Ali voleti Hrista nije ništa drugo nego biti poslušan Njegovim zapovestima, kao što sam On reče: "Onaj koji drži zapovijesti moje, i tvori ih je onaj koji ima ljubav k meni." A učeni Josif Vrijenios bio je dovoljno smeo da zaključi: "Postoje četiri izopačenja i ako čovek padne u koje od njih, on niti se može pokajati, niti će Bog čuti njegove molitve: ako je razmetljiv, ako nema ljubavi, ako smatra druge grešnima i ako je pakostan ma prema kome."
Braćo moja, zidovi naših grešnih srca ruše se iznutra, kao i zidine Jerihona. Sila koja ih ruši izbija iz ovih reči: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Kada je Gospod govorio učenicima kako "svagda treba da se mole i da ne klonu" završio je rekavši: "A zar Bog neće odbraniti izabrane Svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati? Kažem vam da će ih odbraniti ubrzo."
Ali naša molitva ne treba da bude takva da nas Gospod upita: "Zašto me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete ono što vam govorim?" Sv. Simeon Novi Bogoslov sa trepetnom bojaznošću oglašava: "Najveći je greh moliti se Bogu bez straha, bogobojažljivosti ili pažnje."

Molitva je vrlina koja iziskuje napor
Neprestana umna molitva prosvetljuje čovekov um i oslobađa ga mraka nerazumnosti. Čovek zadobija one darove kojim je Sin i Reč Božija obdario ljudsku prirodu.
Kroz ovu molitvu srca Svemoćni Isus silazi u grešno ljudsko srce i proteruje iz njega nečiste i zle duhove. "Kad je god prizvano Ime Spasitelja našeg Isusa Hrista i pečatom Krsta Njegovog oznamenjeno naše srce i telo, neprijateljska moć je slomljena i zli demoni u strahu beže od nas." - kaže sv. Nil Mudri u jednoj od svojih poslanica.
Pavle Evdokimov u svojoj knjizi "Rvanje sa Bogom" navodi: "Ukoliko su strasti unutra, Bog ostaje napolju i ego se poistovećuje sa zlim dusima koji obitavaju u našim srcima, kako kaže Sveti Diadoh Fotički."
Uzlaženje ka Bogu počinje silaskom u sebe - "poznaj samog sebe" - a to da bi mogao da prinudiš strasti koje te odvlače od Boga da izađu iz tebe na površinu.
Pričešćem prečistim i životvor-nim Svetim Tajnama Hristovim hrišćanin se krvno orođava sa Bogom. On postaje Hristonosac, Bogonosac i Duhonosac. Postaje živi hram Trojičnog Boga. Drugim rečima, pošto je hrišćanin svim svojim snagama vodio blagoslovenu bitku očišćenja sebe od svake oskvrnjenosti tela i duha, u Hristovo ime, dostižući svetost, u strahu Božijem on prilazi Svetinji oltara da bi primio Hleb Života i novo Vino Radosti.
"Crkva nudi Hleb i Vino - Hristovo Telo i Krv, i svi oni koji primaju ovaj vidljivi Hleb duhovno jedu Telo Hristovo". Ovo je "savršena Sveta Tajna Hrišćanstva" koja se poznaje iskustvom. "Hrišćanstvo je Hrana i Piće, i što više jede od njega um postaje sve nezasitiji i žudi da većma od njega okuša" - kaže Sveti Makarije.
Prema tome, držeći Gospodnje zapovesti i apostolsko i svetootačko učenje o Duhu Svetom, mi se, u našem manastiru koliko je to moguće, neprestano molimo, ispovedamo skoro svakodnevno i primamo Sveto Pričešće svaki drugi dan - sećajući se Sv. Sime-ona Novog Bogoslova koji savetuje neprekidno podvižničko stremljenje i bdenje:
"Podvižnički revnuj za svoje delanje, jer Carstvo Nebesko zadobijaju podvižnici. A u delanju vrši bdenja, post, iskreno pokajanje sa tugom i obilnim suzama, i stalnim sećanjem na smrt; imaj neprekidnu molitvu i trpljenje u nadolazećim iskušenjima, i iznad svega - tihovanje, duboko smirenje i potpunu poslušnost." Neka braća jednom zapitaše avu Agatona koju vrlinu on smatra najnapornijom. "Molitvu, bio je njegov odgovor. Kada duša ište da često bude sa svojim Tvorcem, zli dusi se trude da je ometu, zato što znaju da nema jačeg oružja protiv njih od molitve. Kada duša ostvari bilo koju drugu vrlinu onda počine. Ali, molitva je do poslednjeg izdisaja skopčana sa naporom."
Hrišćanin koji se Boga seća samo u za to propisane časove, još nije naučio da se moli, kaže jedan od Otaca.

Pravoslavni put

Монах Мојсије Светогорац: Многи се исповедају, али мало њих се каје

Исповест је једна од Светих Тајни наше Цркве. То није формална, уобичајена радња („да бисмо били на сигурној страни“, или „да бисмо се припремили за долазећи празник“), није насилини и неприпремљен акт, то није изолована дужност и обавеза, потреба за психолошким растерећењем. Исповест увек треба да буде пропраћена покајањем. Један Светогорски старац каже:

„Многи се исповедају, али мало њих се каје!“ (старац Емилијан из манастира Симонопетра, Света Гора).

Покајање је процес који започиње дубоко у нама, процес кајања и туге јер смо се удаљили од Бога. Искрено покајање нема везе са несносним болом, претераном тугом и немилосрдним осећајем кривице.

То није искрено покајање, већ скривени егоизам, осећај да се наше „ја“ гази, љутња на нас саме, љутња која изискује освету јер смо понижени, осрамоћени, а срамота и понижење се данас ретко могу толерисати.

Покајање значи промена нашег размишљања, нашег карактера, обнављање морала и одбацивање греха.

Покајање значи љубав према врлинама, доброчинство, жеља, спремност и јака склоност да се опет  сјединимо са Христом кроз благодат Духа Светога.

Покајање почиње у дубини срца и неизоставно кулминира у Божанској, Светој Тајни Исповести.

Током Исповести, особа се искрено каје и понизно исповеда своје грехе пред духовником, као пред самим Господом. Ни један научник, ни један психијатар или психоаналитичар, психолог, социолог, филозоф или теолог не могу заменити исповедника.

Ни једна Икона, чак ни она најчудотоворнија, не може дати оно што исповест даје: опраштање грехова. Исповедник узима особу која се исповеда под своју заштиту; он ту особу усиновљује, чини све напоре да се та особа поново духовно роди. Зато се исповедник назива „духовним оцем“.

Обично је духовно очинство доживотно, свето и моћно – чак и више него било која породична веза. Духово рађање је један болан процес. Исповедник мора да прати душу исповеђеног чеда са страхом Божијим (као онај ко је за ту душу одговоран пред Богом), са разумевањем, понизно и у љубави, и да особу руководи неприметно увек узлазним путем Хришћанског живота.

Онај ко исповеда добио је посебан благослов од свог Епископа за ову Свету Тајну. Међутим дар „да свеже и развеже“ грехе исповедник је добио још када је рукоположен у свештеника, када је тим рукоположењем постао наследник Апостола. Дакле, важност тог сукцесивног канонског наслеђа од Апостола преко Епископа до свештеника од централног је и највећег значаја. Као и све остале Свете Тајне у нашој Цркви, Света Тајна Исповести обавља се не свештениковом вештином, не његовим знањем, писменошћу, елоквентношћу, енергијом, мудрошћу -не чак ни његовим врлинама и светошћу – већ кроз канонску важност његовог свештеничког позива и кроз благодат Духа Светога.

Могући грехови свештеника не ометају Божанску милост током ове Свете Тајне. Јадни ми ако смо били у недоумици (због недостојности свештеника) да ли хлеб и вино заиста постају пречасно Тело и Крв Христова током Свете Литургије! То наравно не значи да свештеник не треба да брине о својој сопственој „чистоћи“ душе.

Дакле, не постоји „добар“ или „лош“ исповедник. Сваки исповедник даје исти опроштај. Међутим, ми имамо право да бирамо духовника и наравно да се обратимо оном уз кога се заиста осећамо опуштено, духовно сигурни. Али стално мењање исповедника није врло трезвена одлука. Ова тенденција не открива духовну зрелост. Исповедник не би требало да се непотребно узрујава или да ствара проблем ако се деси да његово духовно дете оде од њега.

То само може да значи да је духовно чедо било превише сентиментално везано за свог духовног оца, а не за Христа и Цркву Његову. Духовни отац може одлазак духовног чеда да разуме као увреду, може помислити да не постоји нико бољи од њега, или може мислити да духовно чедо припада искључиво само њему, да он може да доминира над њим. Неки духовни оци се понашају тако насилно сматрајући да је оној други тј. њихово духовно чедо у подређеном положају.

Напоменули смо да је исповедник духовни отац, и да то духовно очинство и духовно рађање подразумева тежак и напоран рад.

Дакле, природно је да духовник осећа бол ако његово духовно чедо одступи од њега. Међутим, боље је да уместо тих болних осећаја духовник настави да се моли за своје духовно чедо и његово заједништво са Црквом. Он мора да ради за то дете, а не против њега.

Посао исповедника није да површно чује грехе и да прочита разрешну молитву. Исповест није ограничена на сат времена разговора или мање. Као добар отац, исповедник стално брине за своје духовно чедо, а оно га пажљиво слуша и поштује. Добар исповедник саветује на одговарајући начин, он истиче таленте свог духовног чеда и не ставља непотребан терет на његова плећа, даје епитимију са благошћу, само када мора, теши га кад је деморализован, потиштен, озлојађен, исцрпљен, он никада не обесхрабрује већ лечи и стално помаже у искорењавању страсти,а стицању врлина обликујући поверену му душу да буде налик Христовој.

Овај однос духовног оца и детета је однос на коме стално треба радити.  На крају, однос постаје испуњен осећањима удобности, поверења, поштовања, усхићења и светости. Када се исповеда, духовно чедо отвара своје срце духовном оцу, открива најдубље, најскривеније тајне, своје најинтимније жеље и дела, чак и она која ни самом себи не би признао, које не би рекао ни најближем пријатељу. Из ових разлога, исповедник мора имати апсолутно поштовање за указано му поверење.

Ово поверење се гради временом, али и чињеницом да је исповедник строго везан (до саме смрти) од стране божанске и Свете Канонске Цркве, да исповеђене му грехове не сме никоме открити.

За исповест постоје општа упуства, али духовно вођство које свака душа захтева је потпуно индивидуална ствар. Свака особа је без преседана, са посебном психосинтезом, другачијег карактера, различитих потенцијала и могућности, ограничења, тенденција, толеранције, знања, потреба. Уз благодат Божију и Божије просветљење исповедник мора да распозна све ове карактеристике како би могао да помогне особи да се она исповеди на најбољи могући начин.  С времена на време биће потребна благостост док ће у неким приликама исповедник морати да буде и строг.

Иста ствар се не може применити на свакој особи. Исповедник не треба да буде строг како би људи говорили да је он такав. Исто тако он не би требало да буде увек претерано попустљив, како би био радо биран духовни отац многима.  Оно што се од њега тражи јесте страх Божији, разборитост, поштење, понизност, расуђивање, разумевање и молитва.

Епитимија није увек потребна. Она није намењена да казни. Епитимија је едукативна по природи. Епитимија није дата да би се смањила увреда нанета Богу, нити да би смо мање грешни изашли пред лице Божанске правде. То је потпуно јеретичко учење. Епитимија се обично спроводи код лажног покајања са намером да пробуди свест о величини нечијег греха. Према Православном учењу грех није толико преступ закона као што је недостатак љубави према Богу.

„Имај љубави, па чини шта год желиш,“ имао је обичај да каже Блажени Августин.

Закон се спроводи у циљу завршетка покајања, због чега отац Атанасије са Метеора зна да каже:

„Као што исповедник нема права да изрекне јавно нечије грехе, тако ни особа над којом се спроводи одређени канон не сме да јавно говори о  томе. Исповедник је посредник између онога ко се исповеда и Бога. Током исповести он се према човеку не односи као психолог или научник. Он се односи као свештеник, као искусни лекар, као брижан отац. Када слуша грехе он у истом моменту моли Бога да му да просветљење, како би исправно посаветовао оног ко се исповеда и дао му најбољи лек. Такође моли Бога да му да просветљење да процени степен и квалитет исповести.“

Исповедник не сме да исповеда са претераном радозналошћу, сумњом, завишћу, са дозом надмоћи, ароганцијом, не сме бити равнодушан, непромишљен, неопрезан и уморан да слуша. Понизност, љубав и пажња исповедника знатно ће помоћи особи која се исповеда.

Исповедник не би требало да тражи превише, нити да поставља непотребно индиректна питања.

Он посебно мора да прекине свако детаљно исповедање различитих грехова (посебно оних телесних), па чак и откривање имена саучесника, како би заштитио себе. Такође особа која се исповеда не би требало да се плаши, да оклева или да се осећа непријатно да своје грехе исповеди; треба да осећа поштовање, поверење и да уважава исповедника. Ова клима узајамног поштовања и поверења мора да буде инспирисана и развијана од стране духовника.

Наша Света Црква јесте Тело Христово. Она је велика болница за оздрављење нежних, грехом израњавањих душа, место за видање рана које су нам нанеле отровне демонске замке и страсти.

Наша Црква није филијала за друштвене делатности нити се такмичи са установама за социјални рад. Наравно, она не оспорава добронамерност и значај ових институција као ни чињеницу да она сама не нуди ове „услуге“ обилно, задивљујуће, чудесно. Црква је давалац живота, избављење и спасење верних, кроз њихово учешће у Светим Тајнама.

„Свештеников Епитрахиљ је инструмент“ како је старац Пајсије Светогорац знао да каже „који ојачава човека; то је хируршки скалпел који одсеца страсти. Намењен за службу људима,  пружа лечење и спасење.“

Бог користи свештеника за опраштање човеку. То је очигледно наведено у отпусном благослову: “Нека ти Господ Бог опрости сва сагрешења твоја и ја недостојни влашћу коју ми је Он дао опраштам ти и разрешавам те свих твојих грехова. У Име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.“ Грех који није био исповеђен и даље ће оптерећивати особу, чак и у будућем веку.

Грехе који су једном исповеђени не треба поново исповедати. То би значило да особа не верује у благодат ове Свете Тајне. Господ је, наравно, свестан свих грехова, али је због њиховог опраштања, скрушености, и праве духовне терапије установо да их треба гласно изрећи -  исповедити.

По Св. Никодиму Светогорцу: „Исповест је вољна вербална радња, где се откривају зла дела, речи и помисли, директно, без стида, пред духовним оцем.“ Овај Богом одабран Светац објашњава кратко и јасно да признавање грехова мора да буде вољно, слободно, без напора духовника да што више „извуче“ из особе која се исповеда. Исповест нису испразне речи, већ чиста свест колико смо повредили и растужили Бога својим греховима. Не требамо на исповести показивати претерану сентименталност, а још мање лицемерје и малодушне сузе.

Истинско покајање подразумева унутрашњи колапс, мржњу према греху, љубав ка врлинама и захвалност према Богу - Дародавцу сваког добра. Акузаторна исповест подразумева одговорну исповест, без покушаја оправдавања, изврдавања, преваре, неодговорности, изигравања жртвеног јарца, са искреним осећањем срамоте и самопонижења која са собом носи такозвану „радосну тугу“ или „радосну ожалошћеност“. Директна исповест подразумева признавање грехова са потпуном искреношћу, директно и прецизно, срчано и смело.

Често се дешава да током исповести један избегава да призна своје грешке. Свој пад и своје слабости покушава да оправда многоговорљивошћу,  предугачким описима жели да скрене пажњу  са његовог дела одговорности, искривљује истину – или чак окривљује друге – све зарад очувања (чак и у том часу исповести) свог супер-ега. Исповест „без срама“ јесте приказ нашег истинитог лица.

Срамоту је добро имати, али пре него учинимо греха а не после. Кажу да ће нас срамота коју осећамо приликом исповести ослободи срамоте у дан Страчног Суда, јер за све оне грехове које  свештеник разреши неће нам поново бити суђено. Директно признавање грехова подразумева да будемо јасни, специфични, искрени и уз одлуку да више никада не поновимо грехе које смо исповедили.

Поред тога, исповест мора да буде једна континуирана радња, тако да страсти које се у нама не оснажујемо, већ да их на такав начин брже искорењујемо. Стари греси неће бити у потпуности одстрањени из нашег памћења, већ ће сећање на њих условити редовно самопраћење, самопосматрање, самосвест о нашој греховности и осећај срамоте. Божанска милост неће одступити,а демонске клопке биће много лакше избећи; сећање на смрт неће изгледати толико страшно.

Друга ствар која се такође често примећује – и ми ово признајемо са дубоким болом и великом љубављу – јесте да беседе нису увек православне како би требало да буде. Другим речима, оне само успевају да звуче као коментар на неважне вести. Свети проповед се тако претвара у још једну телевизијску емисију где можемо емитовати наше мишљење о дневним догађајима и појавама.

Православна проповед је ипак по својој природи еклисиолошка, христолошка, спасоносна и корисна за душу. Проповед о покајању која је достављена нама преко Пророка Светог Јована Крститеља, Господа Испуса Христа, и свих Светих остаје и у ове дане прикладна и неопходна.

Основни предуслов за учествовање у Светим Тајнама и за узлазни духовни пут јесте очишћење срце од разних грехова, духа похлепе и осталог што данашње потрошачко друштво нуди; очишћење од Богом презреног духа гордости у свету самољубља, индивидуализма, поноса, нечовекољубља, дрскости, настраности, демонски злих мисли, фантазија, нечистих маштања и шкодљиве сумње и зависти.

Чисто срце је данас редак украс – у братским или брачним односима, у односима са колегама, у пријатељству, у разговорима, у мислима, у жељама, пастирском позиву.  Такозвани масовни медији лагано пропадају и постају само извори загађења.

Заборављена је аскетска трезвеност, традициоанална штедиљивост, једноставност и храброст. Све ово је довело до „загађења“ душе, њеног рационалистичког расуђивања, док је снага воље постала озбиљно уништена, и као таква води ослабљену особу према злу, без икаквих препрека и ограничења.

Данас преовладавају изговори за наше страсти, самооправдање, улепшавање греха а сви они налазе потпору у савременој психологији. Признавање грехова сматра се слабошћу и погрешним. Стално самооправдавање, као и пребацивање одговорности на неког другог створили су човека који је збуњен, подељен, узнемирен, јадан, самозаљубљен, изложен сталним ђаволским нападима и повредама.

Данас преовладава „луди рационализам“, који Јеванђељске врлине и Саборне Каноне посматра у складу са својим потребама и жељама. Људи према себи прилагођавају Црквом установљена правила поста, уздржавања, рађања, морала, скромности, поштења и уредности.

Имајући у виду све ово речено – од којег ни једно није било сувишно – верујемо да бити исповедник у данашњем времену није ни мало лако. Пропусти захтевају катехизацију, поновну евангелизацију, духовни тренинг, као и духовника у циљу  задобијања моћних антитела против демонских сила. Отпор, реакција и суочавање са тренутном неосвећеношћу, секуалризацијом,  хероизмом, еудаимонизмом, и гомилањем богатства су императив. Млада генарација је у потреби за посебном пажњом, упутствима, љубављу с обзиром да њихово васпитање није било од помоћи да постану свесни значаја и сврхе живота или празнине, неслоге, безакоња и таме греха.

Још један озбиљан проблем- чаки за нас Хришћане – јесте потреба за мањим радом и животом без икаквих проблема. Ми смо у потрази за оним ко ће понети наш крст. Ми одбијамо да га сами понесемо. Немамо никакву представу о дубини и ширини тог крста; с поштвањем се клањамо пред крстом у Цркви, прекрстимо се али не прихватамо наш лични крст.

Ми поштујемо Светитеље и Свете Мученике, али сами не желимо да потрпимо било какве потешкоће, било каква одлагања, проблеме. Пост је исувише тежак задатак, огорчени смо кад  смо болесни, не толеришемо било какве оштре речи, чак ни када смо криви, па како бисмо могли толерисати евентуалне неправде, клевете, прогоне, избеглиштво, као што су наши Свети чинили? Неоспорна је чињеница да је савремени, секуларни дух практичности, лагодности, потрошње знатно утицао на меру духовног живота. Уопште говорећи, ми тражимо неаскетско Хришцанство – неаскетско Православље које међутим као своју основу има аскетско Јеванђеље.

Један други проблем нашег времена јесте да се човек морбидно и непотребно ослања на логику, интелект, знање, личне судове –  на крајње заморну рацинализацију. Наша Црква не култивише и не производи интелектуалце. За нас, рационализација није филозофски менталитет, него крајње грешно усмерени животни погледи – форма атеизма- јер рационализација је супротна заповести стављања наше вере, наде, љубави и поверења у Бога. Рационалиста свему суди користећи „филтер“ свог сопственог ума, користи свој суверени его као епицентар и недаје места поверењу у Божанско провиђење, Божанску милост и Божанску помоћ.

Сматрајући себе непогрешивим, рационалиста не дозвољава Богу да интервенише у његовом животу, па још Му и суди. На тај начин он нема потребу да се исповеда. Свети Симеон Нови Боголсов каже да онај који верује да није пао ни у један грех доживео је највећи пад и налази се у заблуди – греху највећем од свих. Неки нови теолози говоре о „проблему неразумевања“ а не о „ греху“. Њихова жеља је да отупе природне протесте свести тз. савест. Самодовољност појединих верника, оних који редовно долазе у цркву, оних који посте може понекад бити и крајње латентни фарисејски став, односно мишљење да „они нису као остали“ и  стога немају потребе да се исповедају.

По Светим Оцима највеће од свих зала јесете понос. У складу са речима Св. Јована Лествичника, то је мајка свих страсти, од којих су прве таштина и самооправдавање. Понос је облик порицања Бога;  то је изум злог демона, настаје као резултат сувишка ласкања и похвала. За узврат доводи до човековог онеспособљавања и исцрпљености. Бог презире љутњу, бес, лицемерје, недостатак саосећања, хулу. Понос је страст која је застрашујућа, моћна  и која се тешко лечи.

Понос је такође јака у много чему, има много лица. Она се манифестује као хвалисавост, уображеност, арогантност, дрскост, тврдоглавост, самоважност, мегаломанија, амбициозност, самољубљивост, као сујета, похлепа, жеља за вођством. Такође понос се манифестује као самозадовољство, безобразлук, непоштовање, отвореност, неосетљивост, контрадикторност, самовоља, непослушност, сарказам, твроглавост, понижење, перфекционизам и преосетљивост. Коначно, понос може довести до непокајања.

Језик, као инструмент поноса често се оглашава кроз неконтролисане, дуге, бескорисне приче, оговарање, будлаштине, уображеност, неискреност, индиректност, лицемерност, подругљивост.

Од седам смртних грехова произилазе многе друге страсти. Пошто смо поменули најближе потомке поноса, можемо убројати још и похлепу која рађа љубав према новцу, шкртост, недостатак љубави, окамењено срце, преваре, зеленаштво, неправде, подмићивање, коцкање. Блудничење се манифестује безбројним примерима као што је завист – непоштење и зло, незаситост, прождрљивост, гнев, као и кроз немарност и  небригу.

Посебну пожњу треба обратити на многе неортодоксне елементе у породичном животу. Избегавање рађања деце,  идеализовање једног детета (што је продужетак родитељског ега), презаштићеност деце, или стално посматрање дечијих поступака и њихово нељудско угњетавање требају бити такође размотрени од стране духовника.

Брак је арена за вежбање понизности, међусобног поштовања и слободе, а  не паралелан пут два егоцентрика. Ђаво се јако весели када нема праштања људским слабостима и свакодневним грешкама.

Родитељи ће значајно помоћи својој деци не претераном љубазношћу ван куће, већ мирним, трезвеним понашањем и свакодневном љубављу у кући. Учествовање деце заједно са родитељима у Светој Тајни Исповести утврдиће их у Божанској милости искуственог живота у Цркви Христовој.

Када родитељи замоле за опроштај са искреношћу они истовремено уче своју децу скромности која уништава све демонске замке. У домаћинству у којем љубав, слога, разумевање, понизност и мир цветају, благослов Божији је увек присутан. Такав дом постаје као тврђава отпорна на зло у свету. Васпитавање деце са елементом свакодневног опраштања ствара здраво породично огњиште, које ће их инспирисати и ојачати за даљи живот.

Једна друга, велика ствар која представља препреку за покајање и исповест је самооправдање, које мучи многе људе у Цркви. Њена основа је, као што смо поменули раније, демонски понос. Класичан пример је фарисеј из Јеванђељске приче.

Самооправдавајућа особа има наизглед позитивне карактеристике. Уме да се хвали и жељан је да га хвале. Срећан је када му ласкају и када понижава друге. Он је претерано самопоуздан, он се оправдава и верује да је Бог дужан да га награди. На дуже стазе, он је јадан и бедан, јер  тим својим јадним стањем и друге чини јаднима. Он је поседнут нервозом и узнемирен, захтеван је, самозаробљеник својих страсти. Ово су све тенденције које му неће дозволити да отвори врата душе за божанску милост.

Наследник поноса јесте осуда, која је нажалост навика многих Хришћана, који брину више о другима него о себи. Ово је феномен нашег времена и друштва које гура људе да стално проматрају друге, а не себе.

Модерна занимања и активности савременог човека не дозвољавају му да учи, да размишља, да се моли, да развије самосвест, самокритику, самоконтролу и сећање на смрт.

Такозвани масовни медији су непрестано заокупљени скандалима, упорно и опширно се бавећи људским страстима, гресима и грешкама других људи.

Овакве ствари провоцирају, инпресионирају, иако не изазивају директни скандал, оне ипак оптерећују душу и мисли прљавштином. Оне нас заправо уверавају да смо бољи од оних које рекламирају, и ми почињемо да верујемо томе. Дакле особа постаје навикнута на равнодушност  и пролазну свакодневицу, не тражећи себи узора у свецима и херојима. Ово је доказ какве вредности преовладавају  у данашњем времену – бацајући блато у лице другога људи се трују пакошћу, мржњом, непријатељством, завишћу, равнодушношћу.

Свети Максим Исповедник наводи да онај ко стално пажљиво испитује туђе грехе, или ко суди браћи својој на основу сумње само, није ни почео да се каје, нити је почео да разоткрива сопствене грехе.

Многе и разне ствари се још могу рећи, али на крају свега само једна ствар је битна: наше спасење, за које се можемо борити само док смо на овој земљи. Спасење се постиже само кроз искрено покајање и чисту исповест.

Покајање не отвара само врата Небеског Раја, већ и једног земаљског раја, са делимичним предукусом неизрециве радости, бескрајне владавине небеса и предивног мира. Они који одржавају праксу редовног исповедања могу истински бити срећни људи, смирени, миротворци, весници покајања, васкрсења, промене, слободе, са милошћу и благословом Божијим у њиховим душама и животима. „Божија дарежљива милост претвара вука у јагње,“ каже Св. Јован Златоусти.

Ни један грех не може превазићи Божију љубав.

Нема таквог грешника који не може постати Светитељ, само ако то жели. То је доказано безбројним именима која су уписана у књигу Светих.

Исповедник слуша исповест и разрешава оног ко се исповеда под његовим светим Епитрахиљем. Међутим, он не може себе исповедити; не може ставити Епитрахиљ на своју главу, како би добио опроштај на исти начин. Он обавезно мора да клекне испод другог Епитрахиља, како би исповедио своје грехе и био разрешен.

На такав начин духовни закон функционише. Тај закон је Божија милост и мудрост установила. Ми не можемо исповедати друге већ себе саме. Требамо  да у животу примењујемо оно о чему проповеда наша Света Црква. Не можемо да говоримо о покајању а да покајање сами не показујемо, да говоримо о исповести, а да се не исповедамо. Нико не може самог себе да ослободи кривице греха. Непромишљени, непослушни, непокајани, неисповеђени су озбиљан проблем данашње Цркве.

Драга браћо и сестре, исповедников Епитрахиљ може бити чудотворан скалпел за одстрањивање малигних тумора: може подићи мртве, обновити и променити недоличан свет, донети радост како на земљу тако и на Небо. Наша Црква је поверила овај велики позив, свети позив, нашим свештеницима а не анђелима, да би смо ми били у стању да им приступимо са лакоћом и без страха, као сапатницима и онима који ће лакше разумети наше стање.

Све ово горе наведено написано је искрено, ни мало не придајући важност себи. Писао је ове редове грешник, који не тежи да овим постане учитељ већ онај ко саосећа, ко се бори, ко пати заједно са вама. Ово је само била његова жеља да вас потсети једноставном, неуметничком речју на традицију наше Свете мајке Цркве, на увек правовремени значај божанствено проткане и Богом благословене Тајне Покајања, Богом дате и дозовљене Свете Тајне Исповести.

Монах Мојсије Светогорац

Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Пс. 42, 5

1. ДУХ ТУГЕ

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.

Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.

Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.

Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

свети Јован Касијан (+ 435)
Борба са осам главних страсти

2. ОЧАЈАЊЕ ЈЕ ПОСЛЕДИЦА НЕДОСТАТКА ВЕРЕ

Роптање, нетрпељивост, малодушност, а поготово очајање су греси пред Богом. То су изопачене последице богохулног неверја.

свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)
Христова чаша

3. УМЕРЕНА ТУГА МОЖЕ ДОНЕТИ КОРИСТ

Сви демони одводе душу у сластољубље. Само демон туге доноси смутњу, тако што пресеца сваку душевну сладост и суши је тугом, будући да дух жалостан суши кости (Пр. 17, 22). Међутим, умерени напади туге отшелника чине искуснијим, јер га охрабрују да презре сва добра овога света и да искорени свако задовољство. Уколико, пак, напади трају дуже, онда га они терају да се више не брине о својој души или га присиљавају да бежи на неко друго место. Чак је и Јова мучио овај демон: Кад би било могуће, сам бих себе убио, или бих замолио другог да ми то учини (Јов 30, 24).

Символ овога демона јесте аспида, чији отров у малој количини уништава друге отрове, али у већој количини убија свакога ко га прими. Том демону је свети апостол Павле предао коринтског безаконика, али је одмах затим написао: Потврдите љубав према њему, како тај не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7-8). Апостол је знао да демон туге, упркос томе што измучи човека, може га привести истинском покајању. Зато је свети Јован Претеча назвао "породом аспидиним" оне које је обузео овај дух и који су прибегли Богу: Ко вам каза да бјежите од гњева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама (Мт. 3, 7-9). Уосталом, свако ко подражава Авраама и напусти земљу и свој род (Пост. 12, 1), постаје јачи од овог демона.

ава Евагрије (+ 399)
Поглавља о различитим рђавим помислима

4. ЖАЛОСТ ЈЕ САМО ОД ОВОГА СВЕТА

И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.

свети Јован Богослов (+ 101)
(Отк. 21, 4)

5. ЖАЛОСТ ПО БОГУ И ЖАЛОСТ ОД ОВОГА СВЕТА

Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт. јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари.

свети Павле (+ 67)
(2. Кор. 7, 8-11)

6. СТРАХ РАЂА ЖАЛОСТ

У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави.

свети Јован Богослов (+ 101)
(1. Јн. 4, 18)

7. ЖАЛОСТ ЈЕ ДЕО ЧОВЕКОВЕ ПРИРОДЕ

Свети Григорије Ниски рече да се птице и остале животиње радују, јер нису словесне, док човеку, иако је обдарен разумом, туга никада не допушта да се радује. Јер, каже он, ми се не удостојисмо ни познања благослова који смо изгубили. Зато нас природа учи да тугујемо, јер је живот пун боли и патње, попут изгнанства у коме царује грех.

свети Петар Дамаскин (12. век)
Двадесет четири поглавља о духовном животу

8. ДУХОВНА СМРТ

Пасти у окамењену неосетљивост је исто што и умрети. Имати помрачен ум је исто што и изгубити вид телесних очију. Онај ко је пао у неосетљивост, лишен је животворне силе, док онај ко је помраченог ума, лишен је Божанске светлости којом човек може да види и у којој је виђен.

свети Григорије Синаита (+ 1346)
Главе о заповестима и догматима

9. ПОД БОЖИЈОМ СМО КАЗНОМ

Грех је препустити се туговању. Ми смо прогнани у овај свет, а изгнаници не размишљају о увреди и повреди. Ми смо под Божијом казном непрекидних лишавања и невоља. Ми смо болесног тела и душе, а горки лек оздрављује болесне.

свети Теофил Кијевопечерски (+ 1853)
Јеросхимонах Теофил

10. ГЛАВНИ ПРОТИВНИЦИ СПАСЕЊА

Старац Гаврило се увек трудио да сваког охрабри да би био духовно јак, постојан на путу спасења и да би одагнао сваку досаду и жалост, јер су то главни непријатељи спасења.

новомученик Симеон Холмогоров (+ 1937)
Житије старца Гаврила

11. БЕЗНАЂЕ

Безнађе! Ти представљаш одрицање од свега, одрицање од наде, одрицање од неба, одрицање од Творца света, ти си равна безбожности. Ти одричеш Божију промисао и свемоћ и одбацујеш постојање Спаситеља и Искупитеља оних који су у невољи. Куда ти уђеш, отуда изгониш наду на којој је свет утемељен. Твоје дело је пропаст, а послање ти је уништавање. Ти и смеле природом страшиш, и врле по природи у страх натерујеш, мужаственог чиниш плахим, неустрашивог чиниш бојажљивим, храбре борце лишаваш храбрости, одважне борце за отачаство и слободу понижаваш, оне који се подвизавају за врлину и истину сламаш, оне који страдају за правду, част, доброту и знање наводиш на посустајање и кукавичлук, предјући их у ропство непријатељима. (...)

Кукаван је човек који је напустио наду, котву спасења, и себе самога предао безнађу!

свети Нектарије Егински (+ 1920)
Господу на Небесима

12. ВЕЛИКА РАДОСТ ДЕМОНА

Демон се много радује очајању, често је писао свети Варсонуфије у својим делима. Неопходно је да схватиш да је очајање сатанска сила, ђавољи дах и отровна мисао која рањава оне који су обманути. Самоубица и човек који очајава себи наносе једнако зло, јер и очајање умртвљује ревност и живот душе и баца је у смртну жалост и немарност. Ова обмана лукавога поробљава само незналице, које не познају довољно Христову Личност и Његову бескрајну доброту. Господ каже: не желим смрти грешнику, него да се обрати и жив буде.

монах Јован Вранос
Илустроване поуке Светих Отаца

13. ДЕМОН УНИНИЈА

Демон унинија, који се још назива подневним демоном (Пс. 90, 6), мучнији је од свих других. Он монаха напада око четвртога часа (око десет изјутра) и окреће се око његове душе све до осмога часа (два по подне). Почиње тако што га наводи да са незадовољством примети да се сунце споро креће, или да се уопште не креће, и да дан траје педесет сати. Затим га подстиче да често гледа кроз прозор, или излази из келије да посматра сунце, или да види колико је још остало до девет часова и да истовремено погледа тамо-амо не би ли угледао некога од братије. Затим у монаху побуђује озлојеђеност према месту, начину живота и рукодељу, подстичући осећање да нема више љубави међу братијом и да нема никога ко би га утешио. Уколико га је неко у последњих неколико дана увредио, демон га подсећа на то, подстичући тако његово незадовољство. Затим у њему побуђује жељу за другим местима, где би лакше дошао до оног за чим потребује, или му напомиње рукодеље које су мање тешке и корисније. Поред тога, додаје да се Богу може угодити на сваком месту и да Му се може поклањати на свакоме месту. Потом, повезујући тако сећање на рођаке и некадашње изобиље, пророкује дуг живот испуњен аскетским подвизима, користећи сва лукавства како би натерао монаха да најзад напусти келију и дотадашњи живот. За тим демоном не долази одмах други. Међутим, ако се монах избори са њим и победи га, после таквог подвига наступа мирно стање и душа се испуњава неизрецивом радошћу.

ава Евагрије (+ 399)
Поглавља о делатном животу

14. ПАТЊА РАЂА СМИРЕЊЕ

Врлине су повезане са патњом, те онај ко избегава патњу несумњиво се одваја и од врлине. Зато, уколико желиш врлински живот, предај се сваком страдању, јер невоље рађају смирење. Све док не стекнемо истинско познање, смирењу се приближавамо кроз искушења. Ономе ко у врлини пребива без патње, отворена су широм врата гордости.

свети Исаак Сирин (+ 7. век)
Поглавља о делатном животу

15. БЛАГОДАТ СЕ ПОСТЕПЕНО ВРАЋА ДУШИ

Не смућујмо се кад се нађемо у тами. При томе мислим на ону посебну таму у којој душа понекад, као усред валова, изнемогне. Без обзира шта човек ради, било да чита Свето Писмо или испуњава правило, таму смењује тама.

Налазећи се у оваквом стању, човек напушта своје рукодеље, а веома често није у стању ни да му се приближи. Тај час је испуњен очајањем и страхом - наду и веру у Бога душа потпуно одбацује и сва се испуњава сумњом и страхом.

Међутим, Бог не оставља душу дуго у таквом стању, већ га брзо окончава (1. Кор. 10, 13).

Саветујем ти следеће: ако немаш снаге да владаш собом и паднеш ничице на молитву, покриј се мантијом преко главе и спавај, док те не прође тај час таме. Само не излази из келије.

Овом искушењу се највише подвргавају они који теже трезвеноумљу, и који на том путу траже утеху вере. Стога их у тај час највише мучи и тишти колебање ума. Оно је често праћено хулним помислима, те човек понекад почиње да сумња у Васкрсење и све остало о чему је боље и не говорити.

Они који се баве физичким радом, у потпуности су ослобођени ових искушења. Њих напада друга врста туге, позната сваком човеку, која се по начину делања разликује од ових и сличних искушења.

Блажен је онај ко то претрпи, не напуштајући келију. Уосталом, ова борба се не окончава за један час, и благодат се у душу не усељава одједном, већ постепено. Једно смењује друго - искушење и утеха.

свети Исаак Сирин (+ 7. век)
Поглавља о делатном животу

16. О НЕИЗМЕРНОЈ ТУЗИ

Дужи период прекомерне туге срца за чулним, помрачује и узнемирава ум. Таква туга истерује из душе чисту молитву и благост, а уноси болну патњу срца. Њој последује неизмерна окамењеност и неосетљивост, те демони стога често бацају у очајање оне који се одлуче да воде духован живот.

свети Симеон Нови Богослов (+ 1022)
Подвижничка и теолошка поглавља

17. КАКВА ПУСТОШ ВЛАДА БЕЗ БЛАГОДАТИ!

Видиш каква само пустош влада без благодати, како је душа немарна и равнодушна према свему духовном. То је стање добрих пагана, Јевреја преданих Закону и хришћана који воде бестидан живот, не мислећи на свој унутрашњи живот и однос са Богом. Они ни тада не осећају такав бол, јер они, за разлику од тебе, не знају за плодове благодати. Будући да им се с времена на време деси да искусе неку врсту духовне утехе - природне, не благодатне - они се примирују.

свети Теофан Затворник (+ 1894)
Уметност молитве

18. ТУГА

Када зли дух туге обузме душу, испуњава је немиром и непријатношћу, не допушта човеку да се моли са неопходном ревношћу, омета пажљиво читање Светога Писма, лишава га благости и поштовања ближњих и ствара одбојност према свакој врсти разговора. Душа испуњена тугом, постаје као безумна и помахнитала, те не може мирно да прихвати ни добар савет, нити да смирено одговара на питања. Туга поробљава човека и истовремено га спречава да схвати да је узрок патње у њему. Туга је црв срца који нагриза мајку која га је родила.

свети Серафим Саровски (+ 1833)
Мала руска филокалија

19. ВРСТЕ ТУГЕ

Постоје четири врсте туге: жалост, брига, завист и сажаљење. Жалост је, наиме, туга која нам одузима глас; брига је туга која нас оптерећује; завист је туга због туђег добра; а сажаљење је туга због туђе несреће.

свети Јован Дамаскин (+ 776)
Источник знања

20. ЖАЛОСТ ПО БОГУ

Адам плаче: Не мили ми се овај свет. Не миле ми се високе горе, ни лугови, ни шуме, ни песма птица; ништа ми више није мило. Душа је моја у великој жалости: ожалостио сам Бога. И када би ме Господ поново узео у рај и тамо бих плакао и жалио: зашто сам ожалостио Бога Кога волим?

свети Силуан Атонски (+ 1938)
Поуке

21. ОЧАЈАЊЕ

Очајање! Страшна реч, реч која означава пропаст и свакојаку несрећу. (...) Очајник живот осећа као терет и гледа да се тога бремена ослободи.

Очајник који је дигао руке, више не хита лекару, јер сматра своју болест неисцељивом. (...)

Очајник, премда живи, већ је умро, јер је изгубио везу са светом. Изгубио је душевно чуло кроз које је примио осећање лепоте света и уживао у радости коју он носи. Душа му не налази ништа више привлачно у овом свету који је препун милина, а који су их изобилно улиле Божанствена премудрост, доброта и свемоћ. (...)

Сва се природа весели, а једини је он посред те опште радости потиштен. Уши му више не чују умилну музику коју верни чују. Он нигде не налази весеље, нигде не налази утеху, ништа не може да му одагна потиштеност. Крајња утученост испуњава му срце, у њему се настанио хаос (...)

Драми долази крај, а несрећни очајник који није отишао лекару и открио болест, који је одбацио лекове благочшћа, оставио је живот и отишао из света како би нашао крај мукама својим, не знајући да прелази у други, вечни живот испуњен мукама, где ће бол бити вечан. Несрећнога ли човека!

свети Нектарије Егински (+ 1920)
Господу на Небесима