СТАРАЦ ЈОНА КИЈЕВСКИ

 (ученик Св. Серафима Саровског) 

9. Јануара 1902. године, у Господу је уснуо архимандрит Јона, ктитор и игуман манастира Свете Тројице у Кијеву. Његов живот и дјела су душекорисни и свједоче о томе шта све човјек може да постигне у сарадњи са Богом, ако има љубави према Њему. Од свог дјетињства, Иван Мирозвиценко (ово је било његово свјетовно име) је имао велику љубав према Богу која га је подстакла да постане монах. 
На почетку свог монашког пута је имао риједак благослов да буде ученик и искушеник, око 8 година код највећег старца, Св. Серафима Саровског, чија је изобилна света благодат оставила неизбрисив траг на личност Старца Јоне. 
Прије него се упокојио Св Серафим, предложио је Ивану да иде у манастир Белоберескаја, код ученика Св. Пајсија Величковског. Тамо се удостојио да има чудесна виђења, која ће обиљежити читав његов будући живот. 
У овим виђењима је примио заповијест од Бога да на обалама Дњепра изгради нови манастир. Чувши ову заповијест, старац Јона је отишао у Кијево и тамо изградио манастир Свете Тројице који се, захваљујући његовој духовности развио чудесном брзином, тако да је за 30 година у њему живјело око 462 монаха. Развио се у једну изврсну заједницу у којој се поштовао стари монашки типик манастира Студита. Такође је постао и средиште умне молитве, коју је и сами старац учио од Св. Серафима и ученика Св. Пајсија Величковског. 
У посљедњем периоду живота, његова слава, као даровитог духовника и чудотворца са великим даром прозорљивости, раширила се по читавој Русији. Проглашен је за светитеља 1996. године. 

ПОСЈЕТА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ СТАРЦУ ЈОНИ 

''Сјећам се да је био неки празник, можда Недјеља Свете Тројице. Послије трпезе вратио сам се у келију и, пошто сам прочитао уобичајене молитве и каноне Господу, Богородици и свим Светима, пресвукао сам се и остао само у бијелом хитону и чарапама. Узео сам бројаницу у лијеву руку, сјео на столичицу као и увијек, и почео молитву. Ни о чему другом нисам мислио, само сам се молио. 
За пет минута чуо сам куцање на вратима и један дубок и чист глас како говори молитву: Господе Исусе Христе помилуј нас. Слушао сам и ћутао. Послије другог куцања сам опет ћутао. Трећи пут исто. Међутим, почело је да ми смета, наљутио сам се јер ме неко омета док се молим. Помислио сам да ће мало куцати и отићи. Међутим, ништа. Полако су почела да се отварају врата келије и уплашен сам видио како улази Пресвета Владичица. Од страха сам пао са столице на под и остао као беживотан и без икаквих осјећања. Владичица ме је ухватила за руку и рекла да устанем. Ја се међутим, нисам усудио да устанем већ сам клечећи спустио поглед и слушао Њене ријечи пуне материнске њежности: 
''Видиш, опет сам дошла код тебе, по заповијести Господњој. Шта мислиш о послушању Богу и Спаситељу свих?'' 
''Многомилостива Владичице моја, Госпођо Богородице само једно тражим, да ми допустиш да овдје останем заувијек.'' 
''Узалуд се узбуђујеш и сумњаш. Рекла сам ти први пут, а и сада ти кажем, да је Господ одлучио да сагради један Храм у славу Његовог имена и благоволио је да ово дјело повјери теби. Међутим, ти ћеш бити само орган који је он изабрао, док ће извршење овог светог дјела учинити Он сам, дакле Његовом вољом и силом. Добро упамти ове ријечи: читаво дјело ће се свршити без бола у твом срцу и без труда твојих руку. Сведржитељ и Владика свих, Господ ће у миру све да заврши. Зашто сумњаш и узбуђујеш се? Ево и Свети који су дошли са мном ће свједочити за све што сам рекла.'' 
Подигао сам поглед и видио све Свете како сијају неизрецивом величанственошћу, коју нико ријечима не може описати. Ту су биле Света Магдалина и Марија, првомученица Текла, Варвара, Екатарина, Свети Николај, Георгије, Света царица Александра, Свети Апостоли: Петар, Јаков, Јован, Лука, Симон Зилот, Јаков - први Епископ јерусалимски, Свети Јован Милостиви, Равноапостолни Константин, Владимир Велики, Александар Невски, Света Олга праматер Св. Владимира. Сви су стајали са великом побожношћу, слушајући ријечи Богородице. А ја сам, убоги и даље тражио да ме остави овдје. Онда ми је рекла: 
''Зашто не вјерујеш? Одбаци штетне и узалудне помисли и свим срцем заволи Господа. Охрабри се и препусти вољи Божијој. Воли род хришћански и радуј се монаштву. Ја такође много волим девственике, монахе и монахиње и увијек сам спремна да се старам за њих, зато што ме радују непрестано пјевајући славу Богу.'' 
А ја грешни сам и даље молио да ме остави овдје. Тада ми је рекла материнском бригом: ''Пази, за тебе је боље да се потчиниш Господу и Његовој Светој вољи, јер прије свега треба да знаш да ће овдје у овом манастиру бити велике и штетне промјене. Његова управа и обичаји ће ослабити. Преовладаће чудна предања и настојатељи ће увести ризичне промјене да би задовољили своју вољу. Монаси ће бити као мирјани. У братству ће бити гњев, немир и злоба. Млађи ће се борити против побожних, осуђивати старце и клеветати их. Говориће: ''Зашто да слушамо ове старце? Њихово вријеме је прошло, сад је дошло вријеме на нас, више не прихватамо њихов начин живота и закон. Наше учење је боље од њиховог. Дошло је ново вријеме и треба да му се прилагодимо. Ако хоће ови старци да нас слушају и прате имаће мир.'' 
Богородица је завршила: 
''Предочила сам ти шта ће се овдје десити. Поново ћу доћи и дотад добро размисли. Излазећи из келије, поново ми се обратила Владичица и умирила ме: 
''Опет ћу доћи.'' Пао сам пред Њена Света стопала. Већ је била отишла, а ја сам још дуго остао и гледао за Њом, али Је нисам видио. Вратио сам се у келију, ухватио ме је страх. Био сам потрешен и плакао сам: ''Шта да радим? Коме да кажем и откријем ово? Мој старац, отац Авељ је већ заспао и отац Мојсије, такође. Отац Венијамин је добар и искусан, али слаб и малодушан. Јеромонах Иларион је добар старац, напредан, али би се уплашио од овога, то јест да не упаднем у гордост. Пао сам у велику тугу јер ни са ким овдје у манастиру нисам могао да разговарам да ме посавјетује шта да радим. Одлучио сам да од новог игумана, оца Анастасија тражим благослов да посјетим Свењске, мушки манастир у Бриањску, у којем су живјели мудри и добри старци, као и пустињаци: Ираклије, Никодим и јеромонах Атанасије. Отишао сам тамо уз помоћ Божју и смирио се. Убрзо сам све заборавио и био миран тако да ми кроз мисли нису пролазила питања шта ће бити и шта ћу да радим. 

Manastir Fenek

I Karađorđu je Fenek bio utočište

Nedelja. Prohladan, ali sunčan dan. Štipa za obraze zimska jara, dok se sa prozora otapa tanak led koji je tokom noći okovao Beograd. Ovo je još jedan on onih zimskih vikenda kad se pitate "gde bih danas mogao da odem, a da mi bude lepo"?

Razmišljam, u Beogradu ima mnogo mesta za izlazak i provod, ali to je već po malo dosadno. Izašla bih iz šeme, iz tog kruga "fenseraja" i "dolčegabanovskogučijevsog" sveta u kome se, na žalost, vrtimo. Dajte nešto drugačije, neko mesto gde ću osim glave, "odmoriti" i dušu. Dok razmišljam gde i kako, pogledom slučajno "kačim" ikonicu pored kompjutera. Na njoj piše da je iz manastira Fenek. I odluka pada. Okupljam prijatelje i za desetak minuta smo spremni. Iako u široj okolini Beograda postoji 10 manastira, odluka da idemo baš u Fenek je trenutna. Jer ovu svetinju podigli su slepi despot Stefan i njegova supruga Angelilna Branković, dok je u njemu nakon sloma Prvog srpskog ustanka boravio i vožd Karadjordje. A kako je većina nas iz društva zaljubljena u junačku srpsku istoriju, nije nam bilo teško da se za kratko vreme okupimo i krenemo.

Do manastira se može ići od centra grada do Novog Beograda, preko Ledina, pa preko Surčina do Jakova i najzad u Fenek. U svakom slučaju, u Jakovu, stanete i pitate. Otprilike je 25 kilometara od centra prestonice do manastira. Nama je trebalo nekih 45 minuta opuštene vožnje, uz priču i razmišljanje na glas "ko će nas dočekati, da li je iguman Makarije u manastiru, da li ćemo ostati na večernjoj službi".

Stižemo pred kapiju muškog manastira posvećenog svetoj Petki. Sa naše leve strane, usamljena kao tužna udovica, stoji kapela podignuta na mestu gde je nekada davno izbio izvor lekovite vode. Iza nje je šuma a desno, između zidina manastirske porte i kapele, stoje košnice poređane kao vojnici na smotri. I kao da je neko klikom na taster izgasio sunce. U sred dana noć. Teško neko i otužno podne. Ali ne smeta. Lepo se osećamo dok prilazimo sa sporednog ulaza manastiru. Oko nas puca pogled na ravnicu i nekadašnje manastirsko imanje. Kažu da je bilo preko 600 hektara plodnih njiva i šume u vlasništvu manastira, a danas je ostalo nešto više od deset.

Ulazimo u portu i dočekuje nas tišina. Narod koji je bio na jutarnjoj liturgiji, već je ručao i otišao kućama. Ostali su monasi i poneki vernik na ispomoći. Ulazimo kroz staklena vrata manastirske prodavnice i hitamo pravo na prvi sprat. Naravno u tišini. Ne želimo da remetimo mir koji para sva čula. Dok dugačkim hodnikom idemo ka trpezariji, monasi nas srdačno dočekuju uz pitanje "kojim dobrom?". Navikli su na to da ljudi, uglavnom, dolaze iz nevolje, a mi smo došli "eto tako", da ulepšamo sebi dan. Pitamo za oca Makarija i dobijamo skrušen odgovor monaha Marka "iguman ispoveda, sačekajte ga malo". Uvodi nas u sobu za goste i prvo što naše oči primećuju, jer izgleda da su svi Srbi isti, je manastirska rakija koja stoji na komodi staroj sigurno više od dve stotine godina. Crna, teška, rezbarena i sa dušom. Ali ne zbog rakije koja stoji na njoj, već zbog vekova koji su se nataložili na finom drvetu.

Sedamo u udobne sofe, svedenih boja, a iskušenik Mirko nas pita šta ćemo da popijemo. Svi uglas tražimo čaj i kafu, niko da pomene onu manastirku koja se šepuri na komodi. Stid nas je, ipak smo u svetinji. Nakon nekoliko minuta, iskušenik se vraća. U rukama mu je poslužavnik, a na njemu tanjir na kome se puše tek ispečene palačinke namazane domaćim džemom od kasjija. I opet tišina. Niko ne pruža ruku prema postavljenom tanjiru, iako očima već jedemo u slast. Jer, čekamo blagoslov, da se poslužimo. I kao po komandi, uz blagoslov, svi smo se latili svojih šoljica sa toplim napicima, i naravno, palačinki. Dok se služimo u sobu ulazi iguman Makarije. Pozdravlja se sa svima, po običaju izgovaramo "oče blagoslovite" i celivamo mu desnu ruku. Nasmejani, dobroćudni iguman, poznajući nas još sa zajedničkih putovanja po Kosovu i Metohiji, odmah pita "jel može po jedna domaća, manastirska?" Eh, pa ko bi odbio igumana? Naravno, može. Taman kad smo nazdravili i ispili prvi gutljaj, iguman se uz izvinjenje udalji iz prostorije. Došli budući mladenci da zakažu venčanje. 

I tako, dok je iguman dogovarao sa budućim bračnim družbenicima, mi krenusmo malo u obilazak. Prvo u crkvu. Teška vrata sa starinskom bravom, i ključem koji vekovima stoji u njoj, jedva smo otvorili. Kako smo ušli, tako smo ostali bez daha. Ikonostas koji dominira crkvom, urađen u baroknom stilu 1820. godine i potpuno je autentičan. Austrijanci su pri povlačenju, u Prvom svetskom ratu, zapalili vatru na sredini crkve u nameri da spale ikonostas, ali nisu uspeli. Vatra je došla do donjih ikona i samo ih je oštetila, ali su u 20. veku, te četiri oprljene, restauirane u vizantijskom stilu.

Sa desne "ženske" strane crkve, na zidu, okačena je ikona svete Petke, a ispod nje, mali nebo plavi kivot. U njemu se nalazi voštana šaka i u njoj čestica moštiju svete mučenice Paraskeve (svete Petke), koja se praznuje 27. oktobra po novom kalendaru. Do kivota, ispod prozora, bliže ikonostastu, nalazi se slika za koju se priča da ju je uradio Uroš Predić. Na njoj je predstavljen Isus koji se moli Bogu da ga mimoiđe čaša kneza Lazara. Kako smo saznali od monaha, hram jeste bio freskopisan, ali zbog problema sa vlagom, sve je pootpadalo. Kažu nije bilo uslova za održavanje jer se ova svetinja, koja pripada sremskoj eparhiji SPC, uvek nalazila na granici  i pod opsadama.

Nešto više o istoriji manastira saznavali smo tokom šetnje po porti. Iskušenik Mirko nam je ispričao da je manastir osnovan u 15. veku kao zadužbina despota Stefana i mati Angeline. Medjutim, u samoj priči sa njime, došli smo u nedoumicu. Jer negde smo pročitali da je zamonašena kneginja Milica od zeta Bajazita tražila mošti svete Petke na dar, a od iskušenika smo saznali da je manastir osnovao i u njega doneo mošti despot Stefan. Dao mu ih je na dar Bajazit, jer mu je despot u jednoj bici spasao život. Bilo kako bilo, mošti svete velikomučenice Paraskeve bivstvovale su u manastiru, jer je Bajazit, kome god da ih je dao, mislio da nemaju nikakvu vrednost. Po predanju, kada su mošti svetice prenošene, gde god bi se zaustavile, izbijao je izvor lekovite vode. Tako je i bilo i sa izvorom u Jakovu. Na mestu na kom je bio bunar koji je još mati Angelina iskopala, sada se nalazi pomenuta kapela, izgrađena 1800. godine.

Prvobitna crkva iz 15. veka je u 18. veku srušena, jer je tadašnji iguman Sofronije smatrao da je vreme za renoviranje svetinje. Pošto je manastir imao dosta zemlje i velike prihode odlučio je da sruši manju crkvu i sagradi novu, jer je veliki broj ljudi dolazio na bogosluženja. Dobivši blagoslov od tadašnjeg mitropolita Stratimirovića 1793. iguman je srušio crkvu. Za svega pet godina digao je veći hram na temeljima nekadašnjeg. Sada u hramu postoje uokvireni metalom temelji stare crkve, koje smo i mi osetili pod nogama, dok smo koračali crkvom. Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata crkva je nekoliko puta uništavana, da bi bila potpuno obnovljena 1991. godine.

Tako u razgovoru odšetasmo i do kapele. Ispred samog ulaza, nalazi se česma, podignuta na mestu na kom je nekad izbio izvor. Oko nje poređane prazne plastične flaše od pola litra. Da narod naspe svete vode kad krene kući. I mi se okrepismo pa nazad u portu. Vraćajući se, pogled nam zape na ploči iznad crkvenih vrata. Na njoj piše da je u manastiru boravio vožd Karadjordje sa sinom Aleksom i pratnjom, nakon sloma Prvog srpskog ustanka. Nije sigurno koliko je ovde bio, po nekim istoričarima to je šest meseci, dok je po drugima dve godine. Kažu da su za vreme njegovog boravka u manastiru, tu vršeni tajni pregovori sa austrijskim carem. Dolazio je lično u nameri da pridobije Karađorđa za saveznika u vojevanju. Pošto se veliki broj ljudi zbog Karađorđa okupljao u manastiru, da Turci ne bi nešto posumnjali, vešti vožd odlučio je da donesu iz manastira Studenice mošti Stefana Prvovenčanog (monaha Simona), kako bi izgledalo da narod zbog njih dolazi. Turci su znali da su Srbi pobožan narod i da idu na poklonjenje moštima tako da nisu ništa posumnjali i pregovori su ostali u tajnosti.

Ipak, ono što nije u tajnosti, i moglo bi da bude izvor zarade za manastir, je soba u kojoj je boravio vožd Karađorđe. Ušavši u prostoriju sa spuštenim svodom, ostali smo bez reči. Po podu ćilimi, naravno, ručno rađeni, na sred desnog zida velika voždova slika, pod njom sto, hoklica i dve stolice. Nešto što do sada nismo videli. Sve je rezbareno, ručno radjeno u crnoj boji, a sedala na stolicama su presvučena kožom. U ćošku, do slike, veliki "regal", na njemu ibrici, fildžani, sve iz doba Karađorđa. Pored vrata, sa leve strane, stara šivaća mašina. Nisam mogla da odolim. Sedam na stolicu ispred mašine, i tiho pevušim "sedela sam za mašinom šila sam". Prijatelji me grde zbog previše opuštenosti, a ja srećna razmišljam "kako li je bilo živeti u to vreme, kad su tako bogate bile odaje moćnika". I razmišljam, gde nam je nestala pamet, kad ovakvu lepotu krijemo, umesto da njome mamimo pare od bogatih svetskih turista.

Vukavši me za rukave, jedva su me "isterali" iz Karađorđeve sobe, dok za nama ide iskušenik i daje nam još neke "generalije". Naime, dok je pregovarao sa voždom,  austrijski car izgradio je manastiru Fenek osam kilometara ribnjaka, koji zbog ratova nije mogao da se održava i propao je. Manastir je okružen u potkovicu tim ribnjakom, koji je sada samo bara. Fenek je posedovao 600 hektara zemlje, pre Prvog svetskog rata, dok je pre Drugog imao u svojim oborima 300 krava, 300 svinja, 300 ovaca, 100 konja 2 motora, traktor sa punom opremom. Za vreme komunizma to je oduzeto, dok su manastirske vrednosti odnete u Hrvatsku.

Sada manastir raspolaže sa 10 hektara zemlje, koju niko ne obrađuje, jer samo pet muškaraca obitava pod svodomovima konaka. Dva monaha, iguman Makarije i jerođakon Marko, i iskušenici Mirko, Nebojša i Dragoljub. Oni su tu da dočekaju, počaste i isprate goste, da održavaju manastir jer subotom i nedeljom je porta puna. Uz blagoslov igumana, u konacima se može i prespavati, ali oni tek treba da se preurede za veći broj gostiju jer je u funkciji samo prvi sprat.

U razgovoru sa iskušenicima i monasima, nismo ni osetili kako vreme prolazi. U 17 časova, već smo svi bili na večernjoj. Služio ju je iguman Makarije sa gostom monahom iz Sopoćana. Sat i po vremena provedenih na službi, prošlo je kao minut i po. Napunjeni pozitivnom energijom i duhovno ojačani, uz blagoslov igumana krenusmo kući. Do nekog sledećeg vidjenja.

MOLITE SE SA TREPETOM

Poznato je da se pravoslavni ne mole tek tako, već po “pravilu”. U čemu je njegov smisao i kako svakodnevnu molitvu učiniti živom, objašnjava namesnik moskovskog Sveto-Danilovog manastira arhimandrit Aleksej (Polikarpov) i duhovnik grada Moskve, nastojatelj crkve posvećene ikoni Majke Božije “Živonosni Istočnik” u Caricini protojerej Georgij Breev.

Zbog čega je potrebno “pravilo”?

Jutarnje i večernje pravilo može da izgleda različito i da se sastoji od raznih molitvi. Ali ono je neophodno svakom hrišćaninu. Ujutru molimo Boga da blagoslovi sva naša dela, a uveče Mu zahvaljujemo za proživljeni dan, molimo Ga za oproštaj ukoliko smo sagrešili. Smisao pravila je u tome što ono stvara kod nas naviku neprekidnog obraćanja Bogu, razgovora s Njim. Ali šta raditi ako se molimo opštim rečima i pojavljuje se osećaj licemerja: tobože pročitao sam sve što je potrebno, a u duši je hladnoća?

«Molitva treba da bude neki plamen za dušu. Čovek u vrtlogu životnih peripetija oseća da to gorenje počinje da slabi. Njegovo stremljenje ka molitiv slabi, a neko ostavlja molitu na dugo vreme, - objašnjava protojerej Georgij Breev. Potom se opominje: «Oj, šta ja radim zar mi je od toga što sam ostavio molitvu postalo bolje? Postalo mi je mnogo puta gore». Duša počinje ponovo da traga kako bi se ponovo obnovila, počela da se obraća ka Bogu i moli. Molitva je – duhovno disanje. Neka su naše molitve i nesavršene ali postoji izreka: molitva se daje onima koji se mole. Ne budeš li se molio – raslabićeš se. Ako se budeš tiho molio, razgorevaće se unutrašnja iskrica, koja će te zagrevati i pokretati. Pravilo molitve nam je dao Sam Gospod. Gospod je rekao: ako hoćeš da prineseš žrtvu ugodnu, tada udji u svoju klet i zatvori vrata za sobom. Pokazao nam je uslove za molitvu: ona treba da bude skrivena, ne na pokazivanje, i srdačna.

U starim molitvoslovima se uvek kaže: pre nego što staneš na molitvu, uredi svoja osećanja, ostavi u vreme molitve sve brige o poslovima. Odmah pošto ustaneš od sna zablagodari Gospodu. Slava Tebi što mi daješ novi dan, što ga dočekujem u zdravlju i odmah počni da se moliš. A potom se uključi u svoje svakodnevne poslove. Ako si izgovorio i malu molitvu, ali iskreno, ne rasejano, od srca, s strahopoštovanjem – onda će ona biti taj impuls koji će te držati celog dana. Takva molitva daje pravilno nastrojenje našoj duši. A večernja molitva daje duševni mir, s molitvom zaspiš te će tvoj san biti okrepljujući, obnoviće se tvoje snage, i Andjeo Čuvar će te ukrepiti za nova dela».

Kratko ili dugo?

Prihvaćeno je da se najkraćim pravilom smatra pravilo prep.Serafima Sarovskog, koje se sastoji od tri puta ponovljenih molitvi «Otče naš» i «Bogorodice Djevo, radujsja» i jednom izgovorenog «Vjeruju». Smatra se da je dovoljno izgovoriti ga samo dvaput – ujutru i pred spavanje. Medjutim pravilo koje je prepodobni Serafim preporučio ili onima koji su polupismeni, ili onima koji imaju celodnevno poslušanje, podrazumeva praktično neprekidnu molitvu. On je savetovao da se te molitve ponavljaju i pre ručka, a tokom dana do ručka da se ponavlja: «Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji pomiluj me grešnog» ili samo «Gospode pomiluj». Posle ručka, vršeći svoj posao, govorio je prepodobni Serafim, treba ponavljati «Presveta Bogorodice spasi me grešnog» ili «Gospode Isuse Hriste Bogorodice radi pomiluj me grešnog» i tako sve do spavanja.

Prema rečima arhimandrita Alekseja (Polikarpova), nije važan samo broj molitvi, već i «kvalitet»: «Ako preko pravila prepodobnog Serafima izražavamo pred Bogom sve svoje misli i osećanja i više ništa ne možemo da dodamo tim molitvama – nemamo vremena ili iz nekog drugog razloga – Bog od nas ne traži nemoguće. Važno je naše stajanje pred Bogom, važno je srce, koje je otkriveno pred svojim Tvorcem. I da li ćemo pritom čitati molitve iz našeg običnog molitvenika ili neke svoje molitve, njih će Bog primiti. Bog sve vidi i zna i našu nemoć, i slabost, i pomaže nam u svemu. Ako iz nekih objektivnih razloga (a ne zbog lenjosti) ne možeš da pročitaš celo pravilo, već ga skraćuješ, onda je to bolje nego da se uopšte ne moliš.

Dešava se da čovek deo molitve čita kod kuće, a deo na putu ka poslu. Ali ako on putuje naprimer metroom i oseća da nije u stanju da se skoncentriše i da je zbrka u glavi – tada će to naravno biti banalizovanje. Tada ima smisla skratiti pravilo da bi ga pročitali kod kuće ili izgovarati pravilo prepodobnog Serafima. Samo čovek koji ima napet životni ritam je izuzetak da sluša molitve sa diktafona. Bolje i tako, nego nikako. Ali ako je on lukav pred samim sobom i ne moli se zbog lenjosti to je onda nepravilno. Dešava se da se neko navikne na molitvu samo uveče a ujutru nema vremena. Ali ako nalazimo vreme da se umijemo i dovedemo u red, znači možemo da ustanemo dva minuta ranije i posvetimo ih molitvi. I ako izgovorimo jednu molitvu naprimer «Otče naš» biće postavljen početak novog dana. Ipak ograničavanje na pravilo prepodobnog Serafima Sarovskog je prihvatljivije za početnike, koji tek stupaju na put hrišćanskog života».

Da bi molitva bila živa

Otac Georgije je ubedjen da ne samo da se molitvi treba učiti, već se za nju treba i pripremati. «Ako nisam sabran, treba da se saberem, ako mi je u srcu neprijateljstvo, treba stati pred Boga i reći: «Gospode mene je neko uvredio i ja sam na to odgovorio uvredom, nalazim se u lošem stanju kako mogu da Ti prinesem dostojnu molitvu?». Ako se u meni ugasio osećaj vere i Božije blizine treba pribeći pokajanju: «Gospode izgubio sam živi odnos sa Tobom, izgubio sam strahopoštovanje». Pokajanje očišćuje savest, i u duši se obnavlja sjedinjenost sa Bogom jer «srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti». Molitva nije samo proslavljanje Boga, već pre svega skrivena žrtva prema sopstvenoj snazi. Šta drugo mogu dobro da uradim? A da se pomolim uvek mogu, i to i jeste žrtva Bogu – duh skrušen. Skrušenost će me opet obnoviti, molitvena pravila će opet oživeti, zadobiti smisao. Treba se sa strahopoštovanjem moliti: «Gospode pomozi mi Ti si izvor života». Molitva može da se razgori i od čitanja duhovnih knjiga. Čitaš nekog od svetih Otaca – Isaaka Sirina, Makarija Velikog, Maksima Ispovednika, Jovana Kronštatskog – i odjednom su reči dotakle srce, razgorelo se osećanje prema Bogu, rodilo se divljenje ili ushićenje, i to je već – molitva. Nju kao iskru iz kremena izvlači iz srca reč Božija ili reči svetih k Bogu».

Pravilo za porodicu

Kod ljudi koji pažljivo čitaju Jevandjelje može da se pojavi smutnja da su Hristove reči (Mt. 6, 7) «A kad se molite ne govorite mnogo kao neznabošci jer oni misle da će za mnoge riječi svoje biti uslišeni» protivurečne sa rečima apostola Pavla: «Molite se neprekidno» (1 Efes. 5, 17). U stvari ovde nema nikakve protivurečnosti, smatra otac Aleksej (Polikarpov): «Moliti se neprekidno se može i kratkom molitvom. Askete praktikuju Isusovu molitvu, koju neprekidno ponavljaju. Pod mnogim rečima se podrazumeva kada u molitvi ponekad ni sami ne znamo šta tražimo i to tražimo nerazumno.

Medju nekim ljudima vlada mišljenje da se ne treba vraćati na pročitano, ako si nešto nepažljivo pročitao pri čitanju molitvenog pravila. Medjutim podvižnici blagočestivosti kažu: ukoliko za to postoji mogućnost vrati se i pažljivo pročitaj. Ukoliko u toku molitve u glavu dolaze sporedne, prazne misli, sveti Oci kažu: naš um je kao reka, misli dolaze i odlaze a naše delo se ne saglašava sa njima. Obraćajući pažnju na njih, lišavamo se molitve. Ali ako je to misao za ispovedanje nekog greha koja nam je došla u blagočestivom nastrojenju, onda nju možemo i da zapišemo. Ponekad pitaju da li se opšteprihvaćeno molitveno pravilo može zameniti još nečim recimo recimo da se ujutru čitaju kanoni, a uveče Psaltir? Može. I kanoni, i Pslatir i Jevandjelje će takodje biti molitve. Posebno ukoliko ih čovek čita pažljivo i usredsredjeno. Bog tu molitvu prima. Ali opet ako govorimo o jutarnjim i večernjim blagoslovima, koji se traže za početak i kraj naših dnevnih poslova, onda i njih treba pročitati pa makar i delimično».

Crkva uči svoja čeda molitvi od mladosti. Za decu se mole njihovi roditelji. Uče ih molitvi, prosto igrajući se s njima. «I dobro je ako dete sedi, igra se u krevetu i sluša kako se mole njegovi roditelji», - savetuje otac Aleksej. – Kada deca odrastu i mogu i sama nešto da pročitaju u nauče napamet, onda je aktivno učešće u takvom molitvenom pravilu za njih veoma korisno. Deca ne mogu dugo da stoje mirno, i zato se kratko pomolite s njima i pustite ih da idu, a sami nastavite svoje pravilo.

Roditelji imaju pravo da po svom nahodjenju izaberu molitve za zajedničko jutarnje i večernje pravilo sa decom. Kada se postavi pitanje za pripremu deteta za pričešće, onda svakodnevnom pravilu treba dodati jednu-dve molitve od molitvi pre svetog pričešća ili možda iz kanona pred pričešće – da bi deca postepeno uzrastala na duhovnom planu. Teško je odrediti neki odredjeni period ili uzrast kada dete već može da odstoji celo molitveno pravilo, to se sve rešava individualno. Najvažnije je njegovo shvatanje da je molitva neophodna, da je to njegovo lično obraćanje Bogu, da se ono moli za sve svoje bližnje i one koji su mu dragi. Deca imaju čist, jasan um i ako se češće obraćate Bogu zajedno s njima, ona brzo zapamte molitve».

Savremeni kanon jutarnjih i večernjih molitvi se postepeno formirao. Pominjanje jutarnjih i večernjih molitvi se prvi put sreće u prvim izdanjima slavjanskog Akatistnika (druga četvrtina XVII veka) i u ustavu Florišćevog manastira (osnovan u Nižegorodskoj oblasti u XVII veku). U tim knjigama se navode «molitve pred spavanje». Krajem XIX – početkom XX veka je već postojalo nekoliko vrsta molitvenika, ali je jutarnje i večernje pravilo u njima znatno kraće, nego u savremenim. Ako sudimo po molitveniku staroobredne crkve, pre raskola mesto jutarnjeg i večernjeg pravila u molitvenom životu pravoslavnih ljudi zauzimali su Polunoćnica (noćno ustavno Bogosluženje) i Povečerje (kratko večernje Bogosluženje), koji su se čitali u Crkvi. Mnogi vernici su te molitve znali napamet još od detinjstva, jer većina stanovništva nije umela ni da čita ni da piše.

Irina Luhmanova, Aleksej Reutski

Преподобни Серафим Саровски, подвижник, пророк и чудотворац

АНЂЕО ЗЕМАЉСКИ И ЧОВЕК НЕБЕСКИ


Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога.
То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити".
Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забележене многе његове поуке међу којима су и " Разговори са Мотовиловим".
Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За време испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије.
Исихастичко предање Цркве у његовој личности показало се у пуном сјају. Два пута га је, на чудесан начин, исцелила Пресвета Богородица, а доцније је и он сам исцељивао друге. Има мноштво сведочења из којих се види да је преподобни исцелио велики број људи. Та чудесна исцељења догађала су се не само док је Старац био жив, него и после његовог упокојења, и пре и после канонизације. А чуда везана за преподобног Серафима, дешавају се и данас.

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА !

БЕСЕДА НА ДАН ПРЕПОДОБНОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ, ЧУДОТВОРЦА

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Љубљени моји, пријатељи наши, данас се Православна Црква опомиње дана упокојења прекрасног угодника Божијег, покровитеља и молитеља руске земље, нашег оца Серафима Саровског.

Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама.

Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења.

Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи.

Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех.

"Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив", говорио је старац пред смрт својим пријатељима.

И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима.

На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. "Стигао сам", казивао је тај слуга Божији, "у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду... кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: 'Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!' Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: 'Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.'

Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: 'Још си млад, служи'. 'Моја служба није добра', приговорио сам. 'То је од твоје воље', одговорио је старац. 'Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.'

Упитао сам га и ово: 'Хоће ли се успешно окончати моје дело?' Старац је одговорио: 'Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.' Затим сам га упитао: 'Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?' Он је на то одговорио: 'Зашто је лоше било шта знати?' Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: 'Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!'

Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: "Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?' Старац ми је на то одговорио: 'Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути'

Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: 'Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.'

На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: 'Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају - не прекоревај; ако те прогоне - трпи; ако хуле на тебе - хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи - твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.'

Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој... Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: 'За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.' Поново је потврдио: 'Кад те прекоревају - не прекоревај', итд.

На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: 'Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.'

Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: 'У Еванђељу је речено - Када се молите, не празнословите... зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.'

Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: 'Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.'

На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: 'Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо...'

Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: 'Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако. Међутим, ми сами то нећемо.'

За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу.

Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који 'нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости'. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: 'Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам...

Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).' При том је старац тешко уздахнуо и рекао: 'Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.'

'За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.'

'Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух', рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: 'То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.'

Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то."

Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: "Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће... и врата паклена неће је надвладати."

Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије.

Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило - света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре.

Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу!

Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих - светих Божијих људи.

Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек.

Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног - Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање.

Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: "Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата." Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина.

Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада - за свога живота - изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: "Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити."

И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице.

Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама.

Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао.

Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву.

Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим.

Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. "Радости моја!" Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима!

Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници "Серафимовске радости"!

Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног - 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник.

Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: "Радости моја, дођи, дођи код мене!"

Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. "Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом", говорио је вороњешки архиепископ Антоније.

Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац.

Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: "Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела." Амин.

2. (15) јануара 1991. године

АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

АКАТИСТ ПРЕПОДОБНОМ СЕРАФИМУ САРОВСКМЕ ЧУДОТОВОРЦУ

Кондак 1.

Изабрани чудотворче и предивни угодниче Христов, брзи помоћниче и молитвениче наш, преподобни оче Серафиме, величајући Господа који те је прославио, певамо ти похвалну песму. Ти, пак, имајући велику слободу пред Господом, од свих невоља ослободи нас, који ти кличемо:

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Икос 1.

Творац анђела изабра те с почетка да својим животом прославиш предивно име Свете Тројице. Ти си био уистину анђео на земљи и серафим у телу, јер се живот твој просветио као пресветла буктиња вечног Сунца Правде. Ми, пак, гледајући твоје прехвалне трудове, са побожношћу и радошћу овако ти говоримо :

Радуј се, правило вере и благочашћа!

Радуј се, обрасцу кротости и смирења!

Радуј се, преславно величање верних!

Радуј се, претихо утешење жалосних!

Радуј се, омиљена похвало монаха!

Радуј се, живућим у свету предивна помоћи!

Радуј се, Руске државе славо и заштито!

Радуј се, тамбовског краја свештени украсе!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 2.

Видевши твоју љубав према монашком животу мати твоја, преподобни оче Серафиме, познаде свету вољу Господњу у погледу тебе, па те као савршен дар принесе Богу, благословивши те на тесни монашки пут својим светим крстом, који си до конца свог живота носио, пројављујући тиме своју велику љубав према распетоме за нас Христу Богу нашем. Њему сви са умилењем кличемо : Алилуја.

Икос 2.

Теби је, свече Божији, дарован небески разум, јер од младости своје ниси престајао да размишљаш о небеском. Оставио си очев дом царства Божијега ради и Његове правде. Због тога прими од нас ове похвале:

Радуј се, града Курска богоизабрано чедо!

Радуј се, родитеља благочастивих пречасна младицо!

Радуј се, јер си врлине своје мајке наследио!

Радуј се, јер те је она научила побожности и молитви!

Радуј се, на подвиге од мајке крстом благословени!

Радуј се, јер си овај благослов до смрти као светињу чувао!

Радуј се, јер си очев дом ради Господње љубави оставио!

Радуј се, јер све лепоте овога света ниси ни за шта сматрао!

Радуј се, преподобш Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 3.

Сила Вишњег те је уистину од младости чувала преподобни. Када си са висине храма пао, Господ те сачувао неповређеног, а када си страдао у љутој болести, Сама Владичица света ти се јавила, доносећи исцелење са небеса, зато што си од младости верно Богу служио, непрестано му кличући: Алилуја.

Икос 3.

Имајући ревност за подвиг равноанђелског монашког живота, упутио си се у свети град Кијев ради поклоњења преподобним печерским оцима. Примивши из уста преподобног Доситеја наредбу да свој пут управиш у Саровску пустињу, из далека си вером целивао то свето место и, населивши се тамо, свој живот си богоугодно и окончао. Ми, пак, дивећи се таквом Божијем промишљању о теби, са умилењем ти узвикујемо:

Радуј се, јер си се одрекао светске сујете!

Радуј се, јер си небеску отаџбину пламено зажелео!

Радуј се, јер си Христа свим срцем заволео!

Радуј се, јер си благ Христов јарам на себе узео!

Радуј се, јер си испуњен савршеним послушањем!

Радуј се, верни чувару светих Христових заповести!

Радуј се, јер си свој ум и срце у Богу молитвено утврдио!

Радуј се, непоколебиви стубе благочашћа!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 4.

Утишавши буру злих напасти, прошао си читав тесни и скорбни пут монашког подвига, затворништва, ћутања и многоноћног бдења. Узрастајући тако благодаћу Божијом из силе у силу, од делања ка боговиђењу, преселио си се у горње обитељи где са анђелима Богу певаш: Алилуја.

Икос 4.

Слушајући и гледајући твој свети живот, преподобни оче Серафиме, сва твоја братија ти се дивила, а они који су ти долазили, поучаваху се од твојих речи и подвига, славећи Господа, дивног у светима својим. И ми сви те са вером и љубављу хвалимо, преподобни оче, и узвикујемо ти овако:

Радуј се, јер си целог себе Господу на жртву принео!

Радуј се, јер си узишао на висину бестрашћа!

Радуј се. добри и верни слуго небеског Домаћина!

Радуј се, непостидни заступниче наш пред Господом! Радуј се, неуспављиви молитвениче наш пред Богородицом!

Радуј се, пустињски крине предивног мириса! Радуј се, непорочни сасуде Божије благодати! Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 5.

Божанска светлост обасјала је твоје станиште, преподобни, када ти је, док си болестан лежао на самртном одру, сама Пречиста Дјева дошла са светим апостолима Петром и Јованом и, додирнувши твоју главу, рекла: "Овај је од нашег рода". Исцеливши се тренутно, захвално си запевао Господу: Алилуја.

Икос 5.

Видевши твој чист и свет живот, преподобни Серафиме, непријатељ рода људског усхте да те погуби: изазва против тебе зле људе који те безаконо намучише и оставише једва живог. Ти си, пак, свети оче, све као кротко јагње поднео, молећи се Господу за оне који су ти нажао учинили. Због тога ти сви ми, дивећи се таквој твојој незлобивости, кличемо:

Радуј се, јер си у кротости и смирењу подражавао твог Христа Бога!

Радуј се, јер си својом незлобивошћу победио духа злобе!

Радуј се, усрдни чувару душевне и телесне чистоте!

Радуј се, пустињаче, благодатним даровима препуни!

Радуј се, богопрослављени и прозорљиви подвижниче!

Радуј се, предивни и богомудри наставниче монаха!

Радуј се, похвало и радости Свете Цркве!

Радуј се, славо и украсе Саровске обитељи!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 6.

Саровска обитељ проповеда о твојим подвизима и трудовима, богоносни угодниче Христов. Ти си њене шуме и лугове облагоухао молитвом, подражавајући пророка Божијег Илију и Крститеља Господњег Јована. Показао си се као изданак пустиње многоплодан даровима Светог Духа ,чијим дејством си учинио многа и преславна чуда, подстичући верне да певају Богу , Дародавцу добара: Алилуја.

Икос 6.

Просија у теби нови боговидац, сличан Мојсију, блажени Серафиме. Испуњавајући непорочно служење олтару Господњем, удостојио си се да видиш Христа где иде у храму заједно са бесплотним силама. Дивећи се таквом Божијем благовољењу према теби, певамо ти овако:

Радуј се, преславни боговидче!

Радуј се, Тросунчаном светлошћу озарени!

Радуј се, верни служитељу Пресвете Тројице!

Радуј се, украшено станиште Светога Духа!

Радуј се, јер си телесним очима видео Христа са анђелима!

Радуј се, јер си у земном телу предокусио рајску сладост!

Радуј се, Хлебом живота насићени!

Радуј се, пићем бесмртности напојени!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 7.

Хотећи да преко тебе људима јави своју неизрециву милост, Човекољубиви Господ те показа као истинску богосветлу светлост. Ти си, пак, делима и речима све приводио благочашћу и љубави Божијој. Због тога те, просвећени сијањем твојих подвига и насићени хлебом твог учења, усрдно величамо и Христу, који те је прославио, кличемо: Алилуја.

Икос 7.

Видећи у теби новог изабраника Божијег, верни ти издалека прибегаваху у невољама и болестима. Ти их пак, оптерећене невољама, ниси одбацио него си точио исцелења, пружао утеху и заступништво у молитвама. Због тога се по свој Руској земљи рашири глас о твојим чудесима, а твоја духовна чеда те овако слављаху:

Радуј се, пастиру наш добри!

Радуј се, милостиви и кротки оче!

Радуј се, наш брзи и благодатни лекару!

Радуј се, наших немоћи милосрдни исцелитељу!

Радуј се, хитри помоћниче у бедама и невољама!

Радуј се, преслатки умиритељу сметених душа! Радуј се, јер си будуће видео као садашње! Радуј се, прозорљиви изобличитељу тајних сагрешења!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 8.

Дивно чудо видимо на теби преподобни, јер си као немоћан и уморан старац хиљаду дана и хиљаду ноћи пребивао у молитви на камену. Ко је у стању да искаже твој напор и борбу коју си, блажени оче, претрпео, уздижући руке своје Богу, побеђујући мисленог Амалика и певајући Господу: Алилуја.

Икос 8.

"Сав си чежња, сав си сладост, најслађи Исусе", узвикивао си у молитвама, оче, у свом пустињском безмолвију. Ми, пак, помрачени сујетом и у гресима провевши сав свој живот, похваљујући твоју љубав према Господу, овако ти узвикујемо:

Радуј се, заступниче спасења онима који те хвале и поштују!

Радуј се, јер грешнике приводиш исправљењу!

Радуј се, предивни затворниче и ћутљивче!

Радуј се, усрдни молитвениче за нас!

Радуј се, јер си показао пламену љубав према Господу!

Радуј се, јер си огњем молитве вражије стреле попалио!

Радуј се, неугасива свећо која у пустињи сија молитвом!

Радуј се, светилниче који гори и светли духовним даровима!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 9.

Сва природа анђелска задиви се чудном призору, јер се Царица неба и земље јави старцу затворнику заповедивши му да прекине своје затворништво и да не забрањује православним да му долазе, него да све научи да Христу Богу певају: Алилуја.

Икос 9.

Многоречити беседници не могу исказати крепост твоје љубави, блажени, јер си себе предао служењу онима који ти долазе, испуњавајући наредбу Богомајке. Колебљивцима си био благи саветник, слабима утешитељ, заблуделим кротко уразумљење, болеснима лекар и исцелитељ. Због тога ти певамо:

Радуј се, јер си се из света преселио у пустињу да би стекао врлине!

Радуј се, јер си се из пустиње вратио у обитељ, да би посејао семе врлина!

Радуј се, благодаћу Духа Светог осењени!

Радуј се, кротости и смирења испуњени!

Радуј се, чедољубиви оче онима који ти притицаху!

Радуј се, јер си речима љубави свима ободрење и утеху пружао!

Радуј се, јер си оне који ти долажаху називао радошћу и благом!

Радуј се, јер си се због своје свете љубави удостојио Небеског Царства!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 10.

Достигавши кончину свог спасоносног подвига, своју свету душу си на коленопреклоној молитви предао у руке Божије. Њу свети анђели изнесоше горе пред Престо Сведржитеља да би са свима светима предстојао у слави невечерњој, певајући захвалну песму најсветијем од светих - Слову: Алилуја.

Икос 10.

Стена свим светим и утеха монасима - Пресвета Дјева ти се пред твоју кончину јавила, саопштавајући ти твој скори одлазак Богу. Ми, пак, дивећи се таквој посети Мајке Божије, узвикујемо ти:

Радуј се, јер си у лице гледао Царицу неба и земље!

Радуј се, јер си од Ње примио вест о пресељењу на Небо!

Радуј се, јер си праведном кончином показао светост свог живота!

Радуј се, јер си на молитви пред иконом Мајке Божије предао свој блажени дух!

Радуј се, јер си безболним одласком испунио своја пророштва!

Радуј се, венцем бесмртности руком Сведржитеља овенчани!

Радуј се, јер си са свима светима наследио рајско блаженство!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 11.

Узносећи непрестану песму Пресветој Тројици, преподобни, читавим животом својим си се показао велики подвижник побожности, заблуделим на уразумљење, болесним душом и телом на исцелење. Ми, пак, благодарни Господу за такву Његову милост према нама, увек кличемо: Алилуја.

Икос 11.

Светлоточиви светилник био си за живота, богоблажени оче, а по смрти си засијао као светлозарно светило Руске земље, јер из часних моштију својих точиш струје чудеса свима који ти са вером и љубављу притичу. Стога ти и ми, као топлом молитвенику за нас и чудотворцу, узвикујемо:

Радуј се, јер те је Господ прославио мноштвом чудеса!

Радуј се, јер си својом љубављу засветлео читавом свету!

Радуј се, верни следбениче Христове љубави!

Радуј це, утехо свима којима је потребна твоја помоћ!

Радуј се, неисцрпни изворе чудеса!

Радуј се, исцелитељу болесних и потребитих!

Радуј се, целебне воде кладенче!

Радуј се, јер си све крајеве наше земље љубављу обухватио!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 12.

Познавајући твоју благодат и велику смелост пред Богом, ми ти се, преподобни оче, молимо : моли се топло Господу да сачува Цркву своју од неверја и раскола, од невоља и напасти, како бисмо Богу, који нам преко тебе чини добро, певали: Алилуја.

Икос 12.

Празнујући твоје прослављење, блажимо те, преподобни оче, као моћног молитвеника, утешитеља и заступника нашег пред Господом, са љубављу ти узвикујући:

Радуј се, похвало Цркве Православне!

Радуј се, штите и оградо наше отаџбине!

Радуј се, путовођо који све управљаш ка небесима!

Радуј се, заштитниче и покровитељу наш!

Радуј се, јер си силом Божијом многа чуда учинио!

Радуј се, јер си својом ризом многе болесне исцелио!

Радуј се, јер си све ђаволске замке савладао!

Радуј се, јер си дивље зверове својом кротошћу покорио!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Кондак 13.

О, предивни Божији угодниче и велики чудотворче, преподобни оче Серафиме, прими ово наше мало мољење које ти у похвалу приносимо. Стојећи сада пред престолом Цара над царевима, Господа нашег Исуса Христа, моли се за све нас да обретемо милосрђе Његово у дан Суда, да му у радости певамо: Алилуја. (ТРИПУТ)

Кондак 1.

Изабрани чудотворче и предивни угодниче Христов, брзи помоћниче и молитвениче наш, преподобни оче Серафиме, величајући Господа који те је прославио, певамо ти похвалну песму. Ти, пак, имајући велику слободу пред Господом, од свих невоља ослободи нас, који ти кличемо:

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

Икос 1.

Творац анђела изабра те с почетка да својим животом прославиш предивно име Свете Тројице. Ти си био уистину анђео на земљи и серафим у телу, јер се живот твој просветио као пресветла буктиња вечног Сунца Правде. Ми, пак, гледајући твоје прехвалне трудове, са побожношћу и радошћу овако ти говоримо :

Радуј се, правило вере и благочашћа!

Радуј се, обрасцу кротости и смирења!

Радуј се, преславно величање верних!

Радуј се, претихо утешење жалосних!

Радуј се, омиљена похвало монаха!

Радуј се, живућим у свету предивна помоћи!

Радуј се, Руске државе славо и заштито!

Радуј се, тамбовског краја свештени украсе!

Радуј се, преподобни Серафиме, саровски чудотворче!

МОЛИТВА ПРЕП. СЕРАФИМУ САРОВСКОМ

О пречудесни оче Серафиме, велики саровски чудотворче, свима који к теби прибегавају брзопослушни помоћниче! У дане земаљског живота свога нико од тебе празан и неутешан не оде, но свима на сладост би виђење лица твога и слаткоубедљиви глас речи твојих. Уз то, још и дар исцељења, дар прозрења и дар излечења душа болесних обилан се у теби јави. Ни када те Бог призва од земаљских трудова к небеском упокојењу, љубав твоја према нама ни онда не преста и немогуће је избројати чудеса твоја која се умножише као звезде небеске: јер се по свим крајевима земље наше људима Божијим јављаш и дарујеш им исцељење. И ми са њима вапијемо ти: О претихи и прекротки угодниче Божији, смели пред Богом молитвениче, који никада не одбацујеш оне који те призивају, узнеси за нас добромоћну молитву своју к Господу Сила, да укрепи земљу нашу, да нам дарује све добропотребно у овом животу и све корисно за спасење душе, да нас огради од падова греховних и научи нас истинитом покајању да без препрека уђемо у вечно Небеско Царство, где ти сада у незалазној слави сијаш, и да тамо певамо са свима Светима Живоначалну Тројицу у векове векова. Амин.

ТРОПАР И КОНДАК ПРЕП. СЕРАФИМУ САРОВСКОМ ЧУДОТВОРЦУ

Тропар, гл. 4.

Од младости си Христа заволео, блажени, Њему јединоме пламено си зажелео да служиш, непрестаном молитвом и трудом у пустињи си се подвизавао и, умиљеним срцем стекавши љубав Христову, љубљени си изабраник Мајке Божије био. И због тога ти ми и вапијемо:

Спасавај нас молитвама својим, Серафиме, Преподобни Оче наш!

Кондак, гл. 2

Лепоту света и све пропадиво у њему оставивши, Преподобни, у саровском си се обиталишту настанио. И ангелски тамо поживевши, за многе си пут ка спасењу постао: због тога те и прослави Христос, оче Серафиме, и даром исцељења и чудотворства обогати. Зато ти и ми кличемо:

Радуј се, Серафиме, Преподобни Оче наш!

Величање

Блаженим те називамо, Преподобни оче Серафиме, и поштујемо успомену твоју, наставниче монаха и сабеседниче Ангела!

КРАТКО МОЛИТВЕНО ПРАВИЛО ПРЕП. СЕРАФИМА САРОВСКОГ

Уставши од сна, нека сваки Хришћанин стане пред свете иконе и прочита ове молитве:

1. Молитву Господњу ("Оче наш") - три пута;

(Оче наш, Који си на Небесима, да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је Твоје Царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин).

2. Молитву Богородици ("Богородице Дјево") - три пута.

(Богородице Дјево, радуј се, благодатна Марија! Господ је с тобом. Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје, јер си родила Спаситеља душа наших. Амин.)

3. Символ Вере - једном.

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Једнородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног (а) нествореног, Једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с Небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;

И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;

И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;

И Које се вазнео на Небеса и седи с десне стране Оца;

И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Царству Његовоме неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави, Који је говорио кроз Пророке.

У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.

Исповедам једно Крштење за отпуштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућега века. Амин.

Извршивши ово правило, нека се занима послом на који је постављен или призван. А док ради у кући или путује, где год да се налази, нека тихо изговара Исусову молитву:

"Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!" или Господе Исусе Христе, Сине и Логосе (Слово) Божији, Богородице ради, помилуј ме!".

Ако је, пак, окружен људима, нека, бавећи се својим послом, само умом говори: "Господе, помилуј!".

Пре ручка нека изврши горе описано јутарње правило.

После ручка, обављајући свој редовни посао, нека тихо изговара:

"Пресвета Богородице, спаси ме грешнога!" или "Богородице Дјево...".

И нека тако настави до самог починка.

Одлазећи на спавање, нека опет очита горе указано правило, ограђујући се крсним знаком, тихо или само умно изговарајући "Исусову молитву" док не заспи.

Држећи се тога правила могуће је достићи меру хришћанског савршенства, јер су назначене три молитве - темељ Хришћанства: прву нам је дао сам Господ, и она је образац свију молитава; другу је донео са Неба Архангео Гаврило, као поздрав Пречистој Дјеви Марији, Мајци Господњој; Символ Вере садржи у себи укратко све спасоносне догмате Православне хришћанске вере.

Поред овог молитвеног правила, Свети Серафим свакоме је саветовао и чудотворну молитву " Богородице Дјево" - да сваки дан пажљиво прочита одједном сто и педесет пута. Свако ко је по савету Оца Серафима држао ово правило, остао му је захвалан читавог живота.

По смрти Св. Серафима пронађена је у његовој келији свеска са описима чуда која су се догађала онима што су се држали овога правила.