уторак, 06. децембар 2011.

ПОСЛЕДЊИ ЛЕК или савест, Закон и Јеванђеље


Велики руски светитељ и тајновидац отац Серафим Саровски (упокојен 2. јануара 1833. године) у разговору са ученим архимандритом Макаријем, ректором семинарије, објашњавао је како има боље од бољега. Ову своју тезу он је ставио на дугачку линију свечовечанске драме, од почетка до краја. "Има боље од бољега, радости моја", говорио је он. "Ово је истина и под водом и на земљи и на небесима. Под водом алге су добре, рибе су боље, бисер је најбољи. На земљи, растиње је добро, животиње су боље, човек је најбољи. На небу стоји чин над чином, лик над ликом, коло над колима, све боље од бољега. Тај иоредак важи и за сву историју рода људског: детиње доба трајало је до Закона, младићско под Законом, а када се наврши време, тј. у зрелом добу, посла Бог Сина Свог Јединородног. Од тог времена, радости моја и отпочели су последњи дани, који ће се завршити невечерњом светлошћу".
У вези са овим посмотримо мишљење древних учитеља цркве.
Преподобни Касијан у својим размишљањима о праоцима пре даног Закона на Синају пита се: Чиме су се руководили људи пре тог Закона? На основу чега су они творили Закон без Закона? На основу чега је Авељ могао бити доброг владања? И како је он могао знати, да треба да принесе жртву Богу од првина стада својега? Како је Ноје умео разликовати чисте од нечистих животиња? Како су Сим и Јафет знали, да је стидно откривати наготу оца својега? Како је Аврам знао да треба да да Мелхиседеку десетак од свега? Ко му рече, да се откаже добити од плена незнабожачког после победе над незнабошцима? Ко га научи да буде гостољубив? Шта је научило Јова да буде смеран, трпељив, целомудрен и човекољубив? Како то, да ниједан од праведних људи пре Закона није нарушио Закон?
Савет. То је одговор на сва горња питања. Закон Божји био је упечаћен у душу човечју и пре писаног Закона. Није био потребан спољашњи Закон онима који су носили Закон у себи. Као што мудри Павле објашњава у погледу незнабожаца: Јер као незнабожци не имајући закона, сами од себе чине што је по закону, они закона не имајући, сами су себи закон: они доказују да је оно написано у срцима њиховим што се чини по закону, будући да им савјест сведочи (Римљ. 2,14).
Тако је, дакле, савест била чувар Закона и пре закона. савет је била регулатор свих мисли, жеља и поступака код праотаца од Авеља па до Мојсеја. Тај период историје људске назива преподобни Серафим детињским добом.
Онда је дошао писани Закон. То јест спољашњи закон. Дошао је онда, када је савест код људи толико ослабила, да више није била у стању да управља људима. Кад су урези воље Божје у савести људској оплићавали и изглађени, онда је настала потреба да се воља Божја уреже у таблице закона. Но, то не значи, по нашем мишљењу да је савест била излишна и непотребна. Не. Него је закон требало да поправи и оживи савест, да је подсети, да је оснажи, да је продуби и утврди.
Тај Закон, чија је суштина у декалогу, урезаном у плочама на Синају, био је регулатор људских мисли, жеља и поступака до ваплоћења Сина Божјег. Дакле, хиљаде година. Овај период историје људске назива преподобни Серафим младићским добом човечанства.
Али је и писани Закон на крају изнемоћао. Јер кроз Закон дође познање гријеха. И тако баш под Законом умножи се гријех и род људски паде у крајњу изнемоглост и збуњеност. Требало је да се пружи трећи лек. И трећи лек пружен је кроз Јеванђеље, или Радосну Вест Сина Божјег, ваплоћеног и лично јављеног међу људима. И тако су отпочели, по св. Серафиму, последњи дани. Наравно, у том смислу, да се неки четврти лек човечанству од Божије стране неће и не може давати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде од Исуса Христа. Залуталим и изнемоглим путницима није било довољно само показати прави пут, него још и оснажити их за путовање. Истина осветљава, а благодат оснажава. И светлост и снага дође кроз Господа Исуса, који се не јави да укине Савест, него да је исправи, нити да поништи Закон, него да га испуни. Не мислите рекао је Спаситељ, да сам ја дошао да покварим Закон; нисам дошао да покварим него да га испуним. Да га испуним и преиспуним. Да одсече не само гране зла, које закон забрањује, него баш корен. На пример: Ако Закон забрањује убиство, Христос забрањује и гнев као корен убиства. Ако Закон забрањује прељубу, Христос не дозвољава ни поглед са жељом, јер је жеља родитељ прељубног дела. На тај се начин Закон испуњава и нреиспуњава, наиме, кад се зло у корену одсеца. Јер ако се дрво зла само креше, оно још бујније расте, као што бива и са обичним дрвећем. Ако је душа човекова испуњена убилачким мислима и прељубним жељама, не може закон спречити убиство и прељубу, као што се показало пре Христа и као што се показује данас код оних који нису узели лек Христов у себе. Дошао је Христос Господ, да нам буде Он савест и закон и још нешто више преко тога. Његов мудри апостол Павле, светски јеванђелист и мисионар каже: Јер је Христос свршетак Закона (Рим. 10,4). Па шта онда? Шта је стављено место закона? Опет онај исти мудри Павле одговара: Јер се сав закон извршује у једној речи - љубав (Гал. 5).
Ово пишемо због две врсте људи међу нама. Једно су они који се позивају само на своју савест, а друго су они који се чувају да се не огреше о прописе Закона. Не бисмо могли речи рећи против оних првих, кад би нам они могли доказати, да је у њих савест неповређена као у Авеља, Аврама и Мелхиседека. Нити бисмо имали шта да се споримо са онима који се само на закон позивају, ако би нам они могли доказати, да они схватају закон онако као Мојсеј и Исус Навин, или као Исаија, Јеремија и Данило.
Али шта да се ради кад неко учини рђаво дело па га правда и говори:
- Ја сам то учинио по својој савести.
Или како да се снађемо, кад два човека мисле или чине две сасвим супротне ствари, а обојица тврде, да тако мисле или чине "по својој савести" или што је још горе "по свом убеђењу". Само им једно можемо рећи: Савест ваша мора се ценити и мерити Јеванђељем. Ако се противи Јеванђељу, савест ваша је слепи вођ ваш и паклени саветник. Ако се саглашава са Јеванђељем, онда је све добро. Онда значи, да је Јеванђеље ушло у душу вашу и појачало урезе и писмена савести, које је Творац у почетку стварања урезао и уписао, али која су се временом истрла и изгладила.
Или, даље, како да мислимо о људима, који се хвале да не лажу, не краду и не чине прељубу, међутим одричу Христа и његово Јеванђеље? Оно исто што мислимо и о јеврејским старешинама, који су се хвалили Законом, међутим осудили су Господа славе на смрт и распели на Крсту.
Савест је била умртвљена и закон испражњен онда када се свемоћни Месија света родио у Пећини Витлејемској. Он је дошао, да савест оживи љубављу и закон испуни духом и истином. Он је већи од савести и закона. Он је удахнуо савест у Адаму и Он је дао закон Мојсеју. Па кад су људи сломили оба ова поштапача на путу животноме, и кад су залутали на странпутице лажи и били испребијани од адских разбојника и бачени украј пута, јавио се Он и објавио: Ја сам пут, истина и Живот.
Јасно је, дакле, да је Господ Христос сам собом - последњи лек из руке Онога који је пророцима објавио: Ја сам ваш лекар.
Јасно је, да се људи не могу ослонити на савест мимо и насупрот Христа. Јасно је да никакав Закон није спасоносан, ако је само у формама и параграфима, испражњен од Христа.
Христос је оживитељ и регулатор савести. Христос је испунитељ и препунитељ закона. Он је надсавест и надзакон. Зато се свети апостол Павле не хвали ни савешћу ни законом, него Христом. Не живим, вели, ја, него Христос живи у мени.
Христос је живот наш. Изван Њега живот је смрт, као што је изван Њега и савест и закон - намалан леш.
Христос је савест наша. Христос је закон наш. Христос је живот наш.


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ДУХОВНЕ ПОУКЕ


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ДУХОВНЕ ПОУКЕ АМИН


Код једног светог оца прочитао сам ову напомену о речи Амин: "Реч Амин тврда је реч, којом се потврђује оно што је претходно речено". Толико је сваком познато. Но, ово даље што тај свети отац пише, неће бити свакоме познато.: "Њу (ову реч Амин) нигде не сусрећемо у Старом Завету, пошто је овај био преобраз; а у новој Благодати (Новом Завету) свуда се говори Амин, пошто она остаје на век и вавек" (Св. Петар Дамаскин: Реч 23).
У целом Старом Завету не налази се, дакле, реч Амин. И та реч је у Новом Завету честа и обична. Сва четири Јеванђеља завршавају се са Амин. Тако исто и Откривење Јованово. Све посланице апостолске. У целом Новом Завету једино две књиге не завршавају се са Амин. То су: Дела апостолска и Посланица св. Јакова.
Први је изрекао ову реч сам Господ Исус. А први пут ју је изрекао, када је објавио молитву Оче наш. На завршетку те молитве Он је рекао: Јер је Твоје царство и сила и слава ва вијек. Амин (Мат. 6,13).
После тога је много пута Господ поновио ту реч, говорећи: Амин, Амин глагољу вам, што је на српском преведено са: Заиста, заиста вам кажем.
Зашто је Господ употребио ову реч Амин, реч нечувену у свету до Њега?
Прво зато, према тумачењу светога Петра Дамаскина, што Нова Благодат или Нови Завет остаје ва век века. То значи да је Нови Завет последњи Завет Бога са људима. другог завета неће бити до свршетка времена. И још, да је Нови Завет последње и савршено Откривење Божје, које се неће замењивати неким другим откривењем Страшнога Суда Божијег.
Друго, зато што је Господ Исус био сам својом личношћу носилац вечних истина. У Њему је били Амин за све непроменљиве истине Божанске. То апостол Павле јасно изражава кад каже: Колико је обећања Божјих у Њему (у Христу) су да у њему Амин (Кор. 1,20). Па будући Амин за све истине, Господ је изговарао реч Амин за све Божје истине као печат тих истина. И кад је он објављивао те истине, Он је ударио Свој печат. И земаљски цареви кад објављују неки указ, ударају на крају свој печат. Тако је цар небески објављујући свету Себе и Своју вољу и Своје заповести, потврђивао све те објаве Својим печатом. А печат Његов је та реч Амин.
Сам Господ Себе назива именом Амин. У својој визији свети Јован, јеванђелиста, боговидац, чуо је ове речи: И анђелу Лаодикијске цркве напиши; тако говори Амин, свједок вјерни и истинити, почетком створења Божијега (Откр. 3,14). То Он о Себи говори. Он је Себе раније називао почетком. Када Га Јевреји једном приликом упиташе: Ко си ти? рече им Исус: Почетак (Јов. 8,25). А Павле свети о Њему пише: Све се кроза њ и за њ сазда. И Он је прије свега и све је у Њему (Колош. 1,15-17). Тако је Он, дакле, Почетак. Тако Он себе назива и после прослављења, после васкрсења и вазнесења - Почетак створења Божјег. али уз то именује Себе и именом Амин. Тако говори Амин. дакле:
Исус - Почетак и Амин.
Исус - Алфа и Омега.
Исус - Први и Последњи.
И бијах мртав и ево сам жив ва вијек вијека, амин (Откр. 1,18). Онај који се мења, који умире и остаје мртав, не може се назвати Амин. Само вечно Живи именује се Амин. Дакле:
Исус - Живот и Амин.
Па онда према завршецима појединих Новозаветних књига може се рећи:
Исус - Слава и Амин.
Исус - Благодат и Амин.
Исус - Мир и Амин.
И тако даље.
Ето због чега је Амин добило тако значајно место у свима богослужењима црквеним. На сваки возглас одговара се са Амин. свака молитва, тајна или јавна, завршава се са Амин. И наравно, сваки обред, сваки чин богослужбени, у цркви, или у дому, или у пољу, или ма где, завршава се са Амин.
Да би неко могао рећи Амин, мора претходно знати шта се рекло. Као човек који ставља печат и потпис на оно што мора претходно знати и разумети, шта је написано и шта се потврђује. О томе апостол Павле говори овако: Јер кад благословиш духом, како ће онај који стоји мјесто простака рећи амин по твоме благослову, кад не зна шта говориш (Кор. 14,16)? Шта да чини? Апостол одговара: Молићу се Богу духом, а молићу се и умом; хвалићу и умом (кор. 14,15). То јест: молићу се Богу и језиком и разумом. Да би онај који стоји крај мене, чуо и разумео, те да би могао рећи амин. Ако ли не чује и не разуме, како ће рећи Амин? Јер не може никако рећи Амин на моје ћутање, ако не зна шта ја мислим и о чему се молим, за себе и у себи. А се могу ћутке молити и опет на крају рећи Амин. Због чега? Због тога што ја знам, шта сам се молио; знам шта потврђујем речју Амин.
Из овога следује, да је Амин велика реч, врло велика. Она је једно од имена Божјих. Тим именом ми печатимо молитве наше. На пример: кад завршимо једну молитву речима: Јер је Твоје царство и сила и слава и сада и увек и вавек века и изрекнемо реч Амин исто је као кад бисмо место Амин изрекли реч - Бог, или Христос.
И тако именом Божјим ми потврђујемо молитве наше. Потпис Божји ми стављамо под сваку нашу молитву, била то молитва прошње или благодарења или похвале. Зар ово сазнање не улива страх у сваку душу? И зар оно не позива на опрезност у молитви? ако се молимо како треба, ако просимо шта треба, ако благодаримо свесрдно и ако похваљујемо Бога правилно - онда смо са Амин потврдили један истинит документ. Но, ако се молимо како не треба, без страха, смерности и љубави; ако просимо од Бога ствари сујетне и глупе; ако му полублагодаримо, фарисејски истичући више своје заслуге, и ако га хвалимо са сумњом и гневом, онда ми - авај нама - ударамо печат Божји на један фалсификат, на један лажни документ. А сваки документ, са именом Божјим, износи се на небо, да нам у Дан Суда буде или за оправдање или за осуду. Сваку молитву завршену са Амин узносе ангели Божји пред престо Цара небеснога и чувају је у скривницама небесним до рока, то јест до дана Расплета.
Ето због чега је неопходан страх и опрезност у молитви. И ето због чега треба да изговарамо на крају сваке молитве реч Амин, тј. име Бога Живога, са трепетом душе. Јер том речју ми потписујемо Свевишњега Бога под оно што смо исказали ми, грешни и недостојни.
Врло ћете ретко, или управо никада чути реч амин са усана безбожника. Безбожник полупрезире то име, а полу га се боји, као и имена Христос.
Насупрот ђаволу и безбожницима ангели и светитељи радо изговарају реч Амин и сладе се њоме као слатким именом Божјим. У својој визији апокалиптичној свети Јован гледао је блажене житеље неба и често чуо из њихових уста реч Амин. тако чуо је једном како забрује похвале Богу и Јагњету од сваког створења што је на небу и на земљи и под земљом и што је на мору и што је у њима. И кад се похвале изрече, тада четири животиње говораху Амин (Откр. 5,14). А под четири животиње треба разумети велике чинове ангелске. опет у другој визији, а то сви анђели стајаху око престола и старјешине и четири животиње и падоше на лице пред пријестолом и поклонише се Богу нашему ва вијек вијека. Амин. (Откр. 7,11-12). Опет у једној другој визији, а то падоше двадесет и четири старјешине и четири животиње и поклонише се Богу који сјеђаше на пријестолу говорећи: Амин. Алилуја. А на крају свих својих страшних виђења чу Јован обећање самога Господа Исуса, и написа Јован: Говори онај који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро! Амин.
После свега овога свети Јован благосиља оне, којима описује велика чудеса небеска речима: Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.
Из овога је јасно, како се реч Амин често изговара на небесима од свију оних који Бога прослављају, то јест од ангела и светитеља. Међутим, нема нигде ниједног сведочанства да се ово име изговара у аду или на земљи на устима злих духова. Ћаволи и зли људи то име не изговарају. Уосталом није ни очекивати да зли духови и зли људи изговарају оно име које означава потврду сваке истине и правде, потврду Пресвете Тројице, Богородице и светитеља, потврду бесмертног царства Христовог, потврду славе и величине и живота и радости праведника у том царству, потврду победе добра над злом, чистоте над трулежи, врлине над грехом, потврду свега закона Божијег и обећања Божјих. Одрицатељима свега тога не може бити мио печат, којим се ово тврди. Или како би могли изустити Амин демони и демонски људи, који су управили сав свој дух и језик на одрицање? Они који са шкргутањем газе сваку реч Божју, како би потврђивали речи Божје изговарајући Амин? Не, богоборци никад не могу изговорити ову свету реч - Амин.
Ову реч с радошћу изговарају само деца светлости, препорођена, освећена, преображена, васкрсла из смрти греха. Богу нашем слава: Тому слава и держава всегда ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ДУХОВНЕ ПОУКЕ


ОСНОВНА ОПОМЕНА

Поука 27. св, Симеона Новог Богослова
Возљубњена ми у Господу, братијо! Послушајте што вам свакодневно, по дужности предлажем у поукама. Примите моје савете са радошћу, ради спасења душе и постарајте се да их испуните ради вашег добра. Видите ли колико су непостојана блага овога света, па опет, мало је људи које она не преваре. Како их је мало који су се ослободили од сластољубља, које људска слава не привлачи, ни среброљубље не побеђује, ни трње брига и трзавица рањава! То је узрок што су људске мисли непостојане и превртљиве. Човек може остати при једном, само кад одбаци све пропадљиво, видљиво, од ствари, пређе из таме која га опкољава и сроди се са вечним, невидљивим, постојаним. Са постојаним - постојана је; са непостојаним - нестална је.
Пролазност света показује да су и блага његова пролазна; непостојаност једне мисли показује слабост њеног стања. Плодове садашњих мисли душа ће видети тек тамо.
Погледајмо око себе: У овом пролазном свету све има почетак и крај, "где настало, ту га и нестало". Али душа човечија, као сила - једина невидљива и мислена - постаје овде и не престаје, већ прелази на другу страну као бесмртна. Док је у телу, помоћу тела види ствари; а кад се одвоји од тела, самим тим прекида везе са свима стварима и ступа у однос са мисленим и невидљивим заузета једино тиме. Ако је осветљена светлошћу Христових заповести, улази у неограничену светлост свеблагог Бога, и почиње осећати бесконачну радост. Ако је опкољена греховним мраком, одлази у бесконачни мрак, помешан са врелим огњем.
Пошто је ово заиста све овако, што и сами признајете, онда шта чекамо, зашто не бежимо од оне горке таме? Зашто говоримо: Тешко среброљупцима, славољубивим и сластољубивим, а не потрудимо се сазнати да смо и ми такви? Зашто говоримо, блажени који траже Бога и сву наду на Њега полажу, не видећи нашу пропаст, јер се од Њега удаљујемо и делима и мислима. Због чега мислите да верујете у Бога и исповедате Га, а на делу не верујете Његовим речима? Чему се надате кад занемарите право благо и предате се сујети?
Како то можеш да кажеш: Знам ја све то и да сам смртан и да је све пролазно, да је час смрти неизвестан, слава праведних вечна, мучење грешника беспрекидно, - тако говориш, а зло не избегаваш! Ако ти све видиш, онда зашто се спотичеш као слепац? показујеш се на делу помрачен душевно и телесно. Кад знаш шта је добро, зашто чиниш зло, као да си несвестан? ако знаш да је све видљиво пролазно, како те није стид радовати се пропадљивом благу? Не видиш ли како као неразумно дете наливаш воду у шупаљ суд? Велико је зло кад неко падне у самообману, мисли да зна - а не зна; мисли да има - кад нема. Мислећи да има и да зна, не стара се да позна и да заслужи.
О човече! Верујеш ли да је Христос - Бог? Ако верујеш, бој Га се и чувај Његове заповести. Ако не верујеш, питај саме ђаволе, којима си се покорио и од њих ћеш сазнати да нема другог Бога осим Њега, да је Он Власник, Судија и Цар свему, Творац светлости и светлост неприступна. Кад Он дође, уклониће се испред Његовог лица сви Његови непријатељи и преступници заповести, као што од Сунца ишчезава ноћ. Он ће вечно боравити са праведницима који ће, према вери, имати блаженство да Га гледају. А грешници ће се у време светлости покрити тамом, у време прославе биће посрамљени, у време радости биће предани мукама и огњу, према величини и каквоћи њихових страсти и њихових греха.
Ето шта сам нашао у Св. Писму и шта сам научио, а да и вас убедим, то сам вам и написао! Све сам вам рекао, нисам сакрио "талант", нисам позавидео вашем спасењу. А после овога, нека сваки изабере шта му је по вољи. Ја сам вам платио дуг у погледу Господа нашег Исуса Христа. Буди Њему слава! Амин.