Велики руски светитељ и тајновидац отац Серафим Саровски (упокојен 2. јануара 1833. године) у разговору са ученим архимандритом Макаријем, ректором семинарије, објашњавао је како има боље од бољега. Ову своју тезу он је ставио на дугачку линију свечовечанске драме, од почетка до краја. "Има боље од бољега, радости моја", говорио је он. "Ово је истина и под водом и на земљи и на небесима. Под водом алге су добре, рибе су боље, бисер је најбољи. На земљи, растиње је добро, животиње су боље, човек је најбољи. На небу стоји чин над чином, лик над ликом, коло над колима, све боље од бољега. Тај иоредак важи и за сву историју рода људског: детиње доба трајало је до Закона, младићско под Законом, а када се наврши време, тј. у зрелом добу, посла Бог Сина Свог Јединородног. Од тог времена, радости моја и отпочели су последњи дани, који ће се завршити невечерњом светлошћу".
У вези са овим посмотримо мишљење древних учитеља цркве.
Преподобни Касијан у својим размишљањима о праоцима пре даног Закона на Синају пита се: Чиме су се руководили људи пре тог Закона? На основу чега су они творили Закон без Закона? На основу чега је Авељ могао бити доброг владања? И како је он могао знати, да треба да принесе жртву Богу од првина стада својега? Како је Ноје умео разликовати чисте од нечистих животиња? Како су Сим и Јафет знали, да је стидно откривати наготу оца својега? Како је Аврам знао да треба да да Мелхиседеку десетак од свега? Ко му рече, да се откаже добити од плена незнабожачког после победе над незнабошцима? Ко га научи да буде гостољубив? Шта је научило Јова да буде смеран, трпељив, целомудрен и човекољубив? Како то, да ниједан од праведних људи пре Закона није нарушио Закон?
Савет. То је одговор на сва горња питања. Закон Божји био је упечаћен у душу човечју и пре писаног Закона. Није био потребан спољашњи Закон онима који су носили Закон у себи. Као што мудри Павле објашњава у погледу незнабожаца: Јер као незнабожци не имајући закона, сами од себе чине што је по закону, они закона не имајући, сами су себи закон: они доказују да је оно написано у срцима њиховим што се чини по закону, будући да им савјест сведочи (Римљ. 2,14).
Тако је, дакле, савест била чувар Закона и пре закона. савет је била регулатор свих мисли, жеља и поступака код праотаца од Авеља па до Мојсеја. Тај период историје људске назива преподобни Серафим детињским добом.
Онда је дошао писани Закон. То јест спољашњи закон. Дошао је онда, када је савест код људи толико ослабила, да више није била у стању да управља људима. Кад су урези воље Божје у савести људској оплићавали и изглађени, онда је настала потреба да се воља Божја уреже у таблице закона. Но, то не значи, по нашем мишљењу да је савест била излишна и непотребна. Не. Него је закон требало да поправи и оживи савест, да је подсети, да је оснажи, да је продуби и утврди.
Тај Закон, чија је суштина у декалогу, урезаном у плочама на Синају, био је регулатор људских мисли, жеља и поступака до ваплоћења Сина Божјег. Дакле, хиљаде година. Овај период историје људске назива преподобни Серафим младићским добом човечанства.
Али је и писани Закон на крају изнемоћао. Јер кроз Закон дође познање гријеха. И тако баш под Законом умножи се гријех и род људски паде у крајњу изнемоглост и збуњеност. Требало је да се пружи трећи лек. И трећи лек пружен је кроз Јеванђеље, или Радосну Вест Сина Божјег, ваплоћеног и лично јављеног међу људима. И тако су отпочели, по св. Серафиму, последњи дани. Наравно, у том смислу, да се неки четврти лек човечанству од Божије стране неће и не може давати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде од Исуса Христа. Залуталим и изнемоглим путницима није било довољно само показати прави пут, него још и оснажити их за путовање. Истина осветљава, а благодат оснажава. И светлост и снага дође кроз Господа Исуса, који се не јави да укине Савест, него да је исправи, нити да поништи Закон, него да га испуни. Не мислите рекао је Спаситељ, да сам ја дошао да покварим Закон; нисам дошао да покварим него да га испуним. Да га испуним и преиспуним. Да одсече не само гране зла, које закон забрањује, него баш корен. На пример: Ако Закон забрањује убиство, Христос забрањује и гнев као корен убиства. Ако Закон забрањује прељубу, Христос не дозвољава ни поглед са жељом, јер је жеља родитељ прељубног дела. На тај се начин Закон испуњава и нреиспуњава, наиме, кад се зло у корену одсеца. Јер ако се дрво зла само креше, оно још бујније расте, као што бива и са обичним дрвећем. Ако је душа човекова испуњена убилачким мислима и прељубним жељама, не може закон спречити убиство и прељубу, као што се показало пре Христа и као што се показује данас код оних који нису узели лек Христов у себе. Дошао је Христос Господ, да нам буде Он савест и закон и још нешто више преко тога. Његов мудри апостол Павле, светски јеванђелист и мисионар каже: Јер је Христос свршетак Закона (Рим. 10,4). Па шта онда? Шта је стављено место закона? Опет онај исти мудри Павле одговара: Јер се сав закон извршује у једној речи - љубав (Гал. 5).
Ово пишемо због две врсте људи међу нама. Једно су они који се позивају само на своју савест, а друго су они који се чувају да се не огреше о прописе Закона. Не бисмо могли речи рећи против оних првих, кад би нам они могли доказати, да је у њих савест неповређена као у Авеља, Аврама и Мелхиседека. Нити бисмо имали шта да се споримо са онима који се само на закон позивају, ако би нам они могли доказати, да они схватају закон онако као Мојсеј и Исус Навин, или као Исаија, Јеремија и Данило.
Али шта да се ради кад неко учини рђаво дело па га правда и говори:
- Ја сам то учинио по својој савести.
Или како да се снађемо, кад два човека мисле или чине две сасвим супротне ствари, а обојица тврде, да тако мисле или чине "по својој савести" или што је још горе "по свом убеђењу". Само им једно можемо рећи: Савест ваша мора се ценити и мерити Јеванђељем. Ако се противи Јеванђељу, савест ваша је слепи вођ ваш и паклени саветник. Ако се саглашава са Јеванђељем, онда је све добро. Онда значи, да је Јеванђеље ушло у душу вашу и појачало урезе и писмена савести, које је Творац у почетку стварања урезао и уписао, али која су се временом истрла и изгладила.
Или, даље, како да мислимо о људима, који се хвале да не лажу, не краду и не чине прељубу, међутим одричу Христа и његово Јеванђеље? Оно исто што мислимо и о јеврејским старешинама, који су се хвалили Законом, међутим осудили су Господа славе на смрт и распели на Крсту.
Савест је била умртвљена и закон испражњен онда када се свемоћни Месија света родио у Пећини Витлејемској. Он је дошао, да савест оживи љубављу и закон испуни духом и истином. Он је већи од савести и закона. Он је удахнуо савест у Адаму и Он је дао закон Мојсеју. Па кад су људи сломили оба ова поштапача на путу животноме, и кад су залутали на странпутице лажи и били испребијани од адских разбојника и бачени украј пута, јавио се Он и објавио: Ја сам пут, истина и Живот.
Јасно је, дакле, да је Господ Христос сам собом - последњи лек из руке Онога који је пророцима објавио: Ја сам ваш лекар.
Јасно је, да се људи не могу ослонити на савест мимо и насупрот Христа. Јасно је да никакав Закон није спасоносан, ако је само у формама и параграфима, испражњен од Христа.
Христос је оживитељ и регулатор савести. Христос је испунитељ и препунитељ закона. Он је надсавест и надзакон. Зато се свети апостол Павле не хвали ни савешћу ни законом, него Христом. Не живим, вели, ја, него Христос живи у мени.
Христос је живот наш. Изван Њега живот је смрт, као што је изван Њега и савест и закон - намалан леш.
Христос је савест наша. Христос је закон наш. Христос је живот наш.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ДУХОВНЕ ПОУКЕ
ДУХОВНЕ ПОУКЕ
