петак, 24. јун 2011.

Monasi Svete gore




Monasi Svete gore
Drevna monaška zajednica na planini Atos u severnoj Grčkoj još priziva ljude koji teže da utole duhovnu glad. Dok bere japanske jabuke u sumrak, pravoslavni hrišćanski monah živi umnogome nalik njegovoj bratiji od pre hiljadu godina.
Sveto poluostrvo planine Atos pruža se 50 kilometara u Egejsko more, nalik dodatku koji teži da se izdvoji iz svetovnog korpusa severoistočne Grčke. U poslednjih otprilike hiljadu godina, zajednica pravoslavnih monaha boravi ovde, namerno sklonjena od svega osim od Boga.
Oni žive samo da bi se sjedinili sa Isusom Hristom. Njihova enklava – talasi koji se lome, guste šume kestena, sablasna planina Atos išarana snežnim žilama, visoka 2033 metra – jeste sama suština izolacije.
Živeći u jednom od 20 manastira na ovom poluostrvu, dvanaest skitova ili nekoliko stotina kelija, monasi su razdvojeni čak i jedan od drugog, posvećujući većinu svog vremena molitvi i osami. Sa svojim gustim bradama i u crnom ruhu – koje nose da objave svoju smrt za ovaj svet – monasi kao da se gube u vizantijskoj fresci, bezvremenom crkvenom bratstvu, strogoj jednostavnosti i stalnom bogosluženju, ali i u nesavršenosti. Postoji svest, objašnjava jedna starina, „da smo čak i na planini Atos samo ljudi koji svakoga dana hodaju po ivici žileta“.
Oni su muškarci – isključivo. Prema kruto nametnutom običaju, ženama je zabranjeno da posećuju planinu Atos od najranijih dana – stav koji se izrodio pre iz slabosti nego kivnosti. Kako kaže jedan monah: „Da su žene dolazile ovde, dve trećine nas bi otišlo sa njima i oženilo se.“
Monah kida veze sa svojom majkom, ali stiče drugu: svetu Bogorodicu (koju je, kako kaže legenda, vetar skrenuo sa kursa dok je plovila na Kipar, potom je kročila na planinu Atos i blagoslovila njene paganske stanovnike, koji su se potom preobratili). On stvara duboku vezu sa igumanom ili sa starešinom svoje ćelije, koji mu postaje duhovni otac i, po rečima jednog monaha, „pomaže mi da pronađem svoj lični odnos sa Hristom“. Povlačenje ili smrt ovih uzoritih ljudi može teško pasti mlađim monasima. S druge strane, odluka mladog čoveka da se vrati u svet takođe može da bude bolna. „Prošle godine je jedan otišao“, priseća se jedan starešina. „Nije me pitao za mišljenje“, dodaje, a glas mu odaje očinsku povređenost, „tako da je to baš kao da je umro.“
Hrišćanski monasi (izvedeno od grčkog korena reči monos, ili „samac“) prvo su počeli da stvaraju kolektivna utočišta, ili manastire, u egipatskoj pustinji u četvrtom veku. Ova praksa se raširila po Bliskom istoku i Evropi, a do devetog veka isposnici su stigli na planinu Atos. Od tog vremena, kako je civilizacija postajala sve složenija, umnožili su se razlozi za udaljavanje od društva i okretanje monaštvu. Zapravo, pošto su dva svetska rata i komunizam smanjili broj monaha na 1145 u 1971. godini, tokom poslednjih decenija došlo je do preporoda. Stalni priliv mladih ljudi – često fakultetski obrazovanih, izvestan broj njih iz bivšeg sovjetskog bloka – dramatično je umnožio monaške redove na planini Atos na skoro 2000 monaha i iskušenika, dok je ulazak Grčke u Evropsku uniju 1981. godine učinio da ovo poluostrvo postane legitiman korisnik fondova za očuvanje Evropske unije.
„Ovde ima 2000 različitih priča – svako ima svoj sopstveni duhovni put“, kaže otac Maksim, čiji je početak puta bio na Long Ajlendu u vreme kad je kao tinejdžer poštovao avangardne muzičke umetnike, poput Lu Rida i Leonarda Koena. Kasnije je postao profesor teologije na Harvardu, a potom se povukao radi „života bližeg Bogu“. Mnogi putevi počinju tegobno. Jedan dečak iz Atine se iskrada iz kuće, a kada njegov brat dođe na planinu Atos da ga vrati, dečak opominje: „Ponovo ću pobeći.“ Sin bakalina iz Pitsburga zapanjuje roditelje svojom odlukom – za koju dve godine kasnije izjavljuje da je možda privremena, rekavši: „Hoću da kažem, ko zna šta Bog planira?“ Ako se ispostavi da su kandidati nespremni, njihov duhovni otac će im preporučiti da se vrate. U suprotnom, kandidat će biti postrižen pri svetlosti sveće: starešina manastira iseca sićušni krst od kose na njegovoj glavi, dodeljuje mu ime nekog sveca, i monah je rođen.