74. Први плодови молитве се састоје од пажње и умилења. Ови плодови се појављују пре свих других од сваке молитве која се правилно твори, а пре свега од Исусове молитве, која је изнад сваког појања псалама и другог молитвословља. Од пажње се рађа умилење, а од умилења се продубљује пажња. Они се сливају, рађајући једно друго; они молитви дају дубину, постепено оживљавајући срце; они јој дају чистоту, отклањајући расејаност и сањарење. Као и истинска молитва пажња и умилење су дарови Божији.
75. Знајте да пажња никада не сме да напушта срце. Али дело у срцу понекад бива само умно - само га ум твори, а понекад и срдачно, то јест и почиње се и наставља са топлим осећањем. Ово није закон само за отшелнике, већ за све оне који чиста срца треба да стоје пред Богом и да пред Њим раде, то јест, за све хришћане. Ум се умара када изговара речи молитве. Тада се молите без речи - падните ничице у мислима у срцу пред Господом предајући Му се... То ће и бити права молитва, а реч је само изражава... и она је увек слабија од саме молитве пред Богом.
Срдачна молитва никада није преурањена. Она је почетак дела. Њеним утврђивањем у срцу напредује дело Божије. Треба је развијати не жалећи труда. Бог, када види труд, даје оно што се тражи. Права молитва не бива производ самог човека: она је дар Божји. Тражите и наћи ћете! То што нисте користили вештачки начин укорењивања молитве - није штета. Овај начин није неизбежан; и без њега се може. Није главни положај тела, већ унутрашње устројство. Све дело се састоји у томе: "Стајати пажњом у срцу и гледати ка Богу, или вапити." - Нисам срео још никога ко би одобравао овај вештачки метод. Преосвећени Игњатије и о.Макарије Оптински га такође не одобравају.
76. Умешно делање Исусове молитве... увек је творити једноставно с пажњом у срцу или хођење са сећањем на Бога, јесте наш труд и сам по себи има свој природни - а не благодатни - плод. Овај плод јесте сабраност мисли, страхопоштовање и страх Божји, сећање на смрт, умирење помисли и извесна срдачна топлота. Све су то природни плодови унутрашње молитве. Ово човек треба добро да запамти да не би трубио пред собом и пред другима и да се не би надимао.
Док су у нама само природни плодови не вредимо ни паре, и у суштини, и по суду Божијем. Вредимо када дође благодат. Јер када она дође ууправо то ће значити да нас је Бог погледао милостивим оком...
У чему се заправо испољава ово дејство благодати не могу вам рећи, али несумњиво је да она не може доћи пре него што се појаве сви горе наведени плодови унутрашње молитве.
77. Плод молитве је сабраност пажње у срцу и топлина. Ово је природно дејство. То свако може да достигне. И ову молитву треба да твори свако, не само монах, већ и мирјанин.
Ово није неко компликовано дело, већ једноставно. И Исусова молитва сама по себи није нека чудотворна, већ је као и свака друга кратка молитва - словесна, дакле, спољашња. Али она може да пређе у умну и срдачну... све природним путем. Што је од благодати - на то треба чекати, јер се то ни на који начин не може освојити.
Оно што су вам писали да прво треба очистити страсти односи се на узвишену созерцатељну молитву, а ово је једноставна молитва..., која ипак, може да доведе до узвишене молтиве.
Да би бављење њоме било успешно сваки пут када јој приступате треба све да оставите да би срце било апсолутно слободно од свега, да у пажњи не штрчи ни неко лице, ни посао, ни ствар. Све то треба истерати у ово време. Када завршите правило не треба да напуштате ову молитву никада, већ чим будете слободни, одмах да је се прихватите.
За време богослужења треба пажљиво слушати службу... стојећи с пажњом тамо где се твори Исусова молитва. А када се нешто неразумљиво чита и поје треба творити ову молитву.
78. Не заборављајте да се не треба ограничавати само механичким понављањем речи Исусове молитве. То човека неће никуда одвести осим до механичке навике да ову молитву понавља језиком, а да чак ни не размишља о њој. Наравно, ни ово није лоше, али то представља најудаљенију спољашњу периферију овог дела.
Суштина ствари је свесно стајање у присуству Господа са страхом, вером и љубављу. Ово расположење је могуће и без речи. Њега и треба утврдити у срцу пре свега. Речи ће доћи касније да би се само на томе задржала пажња и продубила она осећања и расположења.
79. Исусова или нека друга кратка молитва је добра ствар ако се језик на њу навикне. Постарајте се само притом да пажњу не држите у глави, већ у срцу и будите тамо не само за време стајања на молитви, већ и у свако време. Потрудите се да створите у срцу као неку раницу... Стални труд ће то брзо учинити. Ту нема ничег нарочитог. То је природна ствар (то што ће се појавити раница). Међутим, од тога ће бити и више сабраности. А главно је да Господ видећи труд дарује и Своју помоћ и благодатну молитву. Тада ће у срцу све кренути својим током.
80. Плашите се да не паднете у духовно сластољубље? Откуд оно овде?! Јер не твори се молитва ради сласти, већ зато што је дужност да се на овај начин служи Богу; а сласт је обавезна принадлежност истинског служења. Осим тога, у молитви је главно стајање пред Богом умом у срцу, с побожношћу и страхом који отрежњује и истерује сваку настраност и који у срцу насађује бол пред Богом. Ова осећања: страх Божји и бол, или срце скрушено и смирено јесу главне црте праве унутрашње молитве и проба сваке молитве, на основу њих треба судити да ли наша молитва иде онако како треба или како не треба. Када они постоје - молитва је ваљана. Када их нема - није у реду, и треба је вратити на прави пут.
Када их нема сласт и топлина могу да изазову надменост, а то је духовна гордост... и то ће бити погубна прелест. Тада ће сласт и топлина отићи; остаће само сећање на њих... а душа ће и даље мислити да их има. - Овога се бојте и више разгоревајте страх Божји, смирење и падање ничице пред Богом с болом, ходећи увек у присуству Божијем. Ово је главно!
Срдачна топлина о којој пишете је добро стање. И треба је чувати и подржавати. Када ослаби, треба је распламсавати као што ви радите: сабирати се што јаче у себи и вапити ка Господу. Да не би одлазила треба избегавати расејавање мисли и утисака на осећања која нису у складу са овим стањем, треба избегавати да се срце прилепи за било шта видљиво и никаква брига не сме да прогута сву пажњу. Пажња пак према Богу нека буде стално и напетост тела нека не попушта, мирно, као војник у строју. Главно је: молити Господа да продужи ову милост.
Што се тиче питања да ли је то то, једном заувек усвојите правило да таква питања одагнавате без жалости, чим се роде. То је вражији накот. Ако се задржите на овом питању непријатељ ће одмах дати и одговор: о, наравно, то је то... Сила си - свака ти част! - Затим ће се делија попети на штуле, почеће да умишља да је нешто велико, а друге ће презирати. И благодат ће отићи, али ће га непријатељ држати у мисли да је она са њим. И ово је: мисли да има, а нема ништа (мнитсја имјети, тогда как ничего нет). Свети оци су написали: "Немој мерити себе." А ако човек узме и реши ово питање значи да приступа мерењу себе: колико сам порастао. Изволите бежати од овога као од ватре.
82. Права топлина је дар Божји; али постоји и природна топлина, плод сопствених напора и слободног расположења. Оне су једна од друге удаљене као небо од земље. Каква је топлина у вама - не види се. Касније ће се открити.
"Мисли су ме умориле, не дозвољавају да се зауставим пред Богом." То је знак да је то ваша топлина, а не Божија. Први плод Божије топлине јесте сабраност мисли и њихова стална устремљеност ка Богу. Овде се дешава исто што и са крвоточивом женом. Код ње је било: ста ток крове... а овде се зауставља течење помисли. Шта је потребно? Одржавајући своју природну топлину не сматрати је за нешто вредно, већ само за извесну припрему за Божију топлину. Затим, треба осећати бол због оскудности Божијег дејства у срцу и у болу непрестано молити Господа: "Милостив буди! Не отврати Лица Твојего!.. Просвјети Лице Твоје!.." Уз ово треба повећати телесна лишавања... у храни, у сну, послу и слично. Сва дела треба предати у руке Божије.
83. Од тренутка када се ујутру пробудите постарајте се да се саберете и да разгорите топлину. Ово сматрајте за своје нормално стање. Чим овога нема знајте да у вама нешто није у реду. Кад се ујутру доведете у такво стање сабраности и топлине треба све да чините да никако не разорите своје унутрашње расположење, а колико је у вашој моћи треба да чините оно што подржава ово стање, а оно што га растројава ни у ком случају не треба чинити: јер би то значило бити сопствени непријатељ... Одредите себи као закон да чувате сабраност и топлину, стојећи умом пред Господом. Онда ће се само показати како треба да се ради или шта човек себи треба да дозволи, а шта не треба.
Свемоћни помоћник у овоме јесте Исусова молитва. На њу се треба навићи тако да се она непрестано изговара тамо где се налази срце. А да би се човек навикао треба да се потруди. Сада се латите тог посла. Или сте већ упознати са њим? - Чинило ми се да ову молитву творите само на правилу. На правилу она иде по свом реду, али је обавезно треба творити док човек седи, хода, једе, ради. Ако се она не држи јако у срцу могуће је да човек све остави и да се само њоме бави док се она у њему не укорени. То је проста ствар. Треба стати пред иконама у молитвеном положају (може да се седне) и када се пажња спусти тамо где се налази срце, онда тамо треба лагано творити Исусову молитву уз сећање на присуство Божије. Тако треба чинити пола сата, сат или више. Прво је тешко, а када се стекне навика све ће се одвијати природно, као дисање.
Уз овакво унутрашње устројство у вама ће почети и умни живот, или како кажу, умно делање. Прва ствар овде јесте захтевање чистоте савести, да она човека не прекорева не само пред Богом, већ ни пред њим самим, чак ни пред стварима. Зато, чим се у мислима или речи појави нешто што смућује савест, одмах се у себи треба кајати пред Господом Који све види и Који ће умирити савест.
Остаје само борба с помислима које ће мало мало зујати као досадни комарац. Сами се учите како да са њима изађете на крај. Искуство је наука. Рећи ћу вам једно: обично се помисли ковитлају у глави. Оне су празне. Али ви пазите на оне које се као стрела забадају у срце и остављају тамо траг као ожиљак. Одмах се приберите и изгладите овај траг молитвом ставивши на његово место супротно осећање. Када се чува топлина ови случаји су ретки и слаби.
84. На језику нека буде Исусова молитва, у уму - виђење Господа пред собом, у срцу чежња за Богом или за општењем с Господом. Када све ово буде постојало, и када се устали, Господ ће вам видећи како се трудите дати оно за шта молите.
85. Свака молитва треба да исходи из срца, а свака друга молитва није молитва. И молитве по молитвенику, и личне молитве, и кратке молитвице треба да иду из срца ка Господу Којег човек види пред собом. Тим пре таква треба да буде Исусова молитва.
86. Молите ме да вам разјасним дело молитве... Али овде нема шта да се објашњава. Стани умом у срце пред лицем Господа и вапиј: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго! - То ће бити молитвени труд. Уколико се неко усрдније буде трудио Господ ће му, видећи труд, дати духовну молитву која бива плод благодати Светог Духа.
Ево, то је све што треба рећи и схватити о Исусовој молитви. Све остало што се измишља не односи се на ову ствар. - То непријатељ одвлачи од праве молитве.
87. Треба се пажњом зауставити у срцу и стајати тамо стално пред Господом. О томе сам вам више пута писао. Тада ћете примећивати сваку трунчицу. Молите се, Бог ће дати!
88. Док постоји ревност, присутна је и благодат Светог Духа. Она је огањ. Ватра се одржава дрвима. Духовна дрва јесу молитва... Чим се благодат дотиче срца одмах се рађа обраћеност ума и срца ка Богу - т.ј. семе молитве. Затим иде богомислије.
Благодат Божија пажњу ума и срца усмерава ка Богу и држи их на Њему. Пошто ум никада није без дејства и како се окреће према Богу он о Богу и размишља. Отуда потиче сећање Бога, стални сапутник благодатног стања... Сећање на Бога не бива празно, већ обавезно уводи у созерцање савршенстава Божијих и Божијих дела: благости, правде, стварања, промишљања, искупљења, суда и награде. Све заједно ово је свет Божји или духовна област. Ревнитељ стално пребива у овој области. Овакво је својство ревности. Отуда потиче и обрнуто: онај ко пребива у овој области подржава и оживљава ревност. Желите ли да одржите ревност? - Одржавајте прописано расположење... По деловима - то су дрва духовна... Имајте увек под руком оваква дрва и чим приметите да огањ ревности слаби узмите неку цепаницу од својих духовних дрва и обнављајте духовну ватру. И све ће кренути на добро. Из скупа таквих духовних кретања проистиче страх Божји, стајање пред Богом са свештеним страхом у срцу. Ово је стражар и чувар благодатног стања... Удубите се у ово и добро промислите о томе, уселите у свест и срце... и непрестано оживљавајте у себи... и бићете живи.
Ваша кула је као пустињска келија. Човек може ништа да не види и не чује... Може нешто да прочита, па да поразмисли, мало да се помоли, па опет мало да поразмисли.
Ето, све је ту. Када би Бог дао топлину у срце и када она не би нестајала! Чиста савест и стална молитвена усмереност ка Богу би требало управо ово да произведу. Али све је из руке Божије.
89. Усрдно испуњавајући правило чувајте трезвеност ума и топлину срца. Када ова последња почне да се смањује пожурите да је разгорите знајући сигурно да чим она нестане то значи да је више од пола пута ка одступању од Бога пређено. Страх Божји је чувар и подстрекач унутрашње топлине, али потребно је и смирење, и трпљење, и верност правилима, и најпре трезвеност. Пазите на себе, Господа ради. Пазите на све начине да не заспите, или да се ако сте задремали пробудите.
