Манастир Моштаница

 
 
 

Манастир Моштаница. На слици се види и конак изграђен 1972. године. Реновиран је и проширен 2005.

Манастир Моштаница је српски православни манастир који се сматра једним од најзначајнијих православних манастира у Босни и Херцеговини. Смјештен је у долини истоимене рјечице на сјеверним падинама Козаре, 12 километара јужно од Козарске Дубице и припада Бањалучкој епархији. Кроз историју, овај манастир је заузимао важно мјесто у животу Срба на овом подручју. Претпоставља се да је саграђен у 16. вијеку. Током своје дуге и бурне историје, био је чак девет пута рушен и обнављан.
Историја манастира

Прота Славко Вујасиновић наводи народно предање према коме је тијело мученика Теодора Тирона¹ спаљено на мјесту данашњег манастира. Од њега је остала само рука која је поштована као као свете мошти, тако да је манастир према тим моштима добио име Моштаница, као и рјечица која тече поред њега. Мошти, тачније рука светог Теодора наводно се чувала у манастиру све до 1683. године, када је пребачена у манастир Комоговину[1]. Међутим, Вујасиновић вјерује да је манастир добио име по рјечици Моштаници. То објашњава другим сличним случајевима, као што су манастири Гомионица и Грачаница, који су такође добили имена по рјечицама у чијој се близини налазе[2]. Љубо Михић наводи народно предање према којем су се на рјечици која протиче поред манастира налазила 44 дрвена мостића, тако да је име Моштаница настало од ријечи мост, а касније је и манастир тако назван[3]. Фрањо Рачки, хрватски историчар, вјерује да манастир носи име по плованији² „Mosteniutza“ која се спомиње 1501. године[4].

Настанак манастира Моштанице

Кључ из манастира Моштанице на коме се налази натпис "1111", што наводи на претпоставку да манастир потиче из 12. вијека. Сматра се да је ово копија оригиналног кључа која је урађена по сјећању на прави, који је био дрвен и који је изгледа настрадао у неком од многобројних пожара које је манастир претрпио током своје историје.

Манастир Моштаница се први пут јавља у изворима 1579.³ у књизи Отачник која се данас чува у Хиландару. У овој књизи пише да је написана у храму светог арханђела Михаила у Манастиру званом Моштаница, у вријеме игумана Григорија јеромонаха. Међутим, како наводи историчар Љубо Михић у својој књизи Козара, манастир је морао настати прије ове године јер се сматра да је за развијање књижевне дјелатности био потребан извјестан временски период. Међутим, било какво прецизније датирање је немогуће[3] с обзиром на то што и међу самим историчарима није постигнута сагласност ни око вијека настанка, ни око оснивача манастира. С друге стране, у народу се сачувало више легенди о настанку манастира.

Према једној од њих, манастир је подигнут 1113. године и то на мјесту погибије светог Теодора Тирона. Тврдња о овако раној години оснивања заснива се на основу натписа на старом манастирском кључу на којем је урезан број 1111[5].

Друга легенда тврди да је манастир задужбина родитеља светог Саве, али се сматра да је ова легенда историјски неоснована. Љиљана Шево, аутор дјела Манастири и цркве брвнаре Бањалучке епархије, наводи да се ово казивање уклапа у широко присутне мотиве светосавског предања и да не постоје писани извори којима би ова тврдња била поткријепљена[5].

Док Шево одбацује тврдњу да су манастир основали први Немањићи, владика Никодим Милаш и хаџи-Сава Косановић наводе да је овај црквени објекат могао бити подигнут за вријеме владавине краља Милутина или краља Драгутина. Њих двојица ово мишљење заснивају на тврдњи руског историчара Мајкова да се Милутинова држава извјесно вријеме простирала све до Дувна (1305) и да је у мираз добио Босну. Историчар Ђорђе Микић сматра да је ову тврдњу тешко у потпуности прихватити. За Драгутина се зна да је 1284. од свог шурјака, угарског краља Ладислава добио на управу Сријем, Мачву, Соли и Усору, а да је његов син Владислав био херцег Славоније под чију су управу, према Ферди Шишићу, потпадали градови и варошице Бихаћ, Крупа на Уни, Костајница, Зрињ, Топуско, Стјеничник и Дубица[4].

Прота Славко Вујасиновић не искључује могућност да су Немањићи подигли неки ранији манастир Моштаницу који се налазио на истом мјесту, али не и данашњи манастир који носи ово име. Он наводи:

Он [манастир Моштаница] је и млађег поријекла и стила од оног из доба Немањића, а да ли је збиља овај данашњи подигнут и сазидан на рушевини немањићког, то се не може ни знати ни доказати[6] […] Првобитну Моштаницу су основали и подигли они, који су тога времена основали и многе друге манастире на путу којим су се кретале сеобе православног српског народа од истока и југа к сјеверу. То су били калуђери-избјеглице (пребјези) из турске царевине, која је тада досезала до планине Козаре, и основали га почетком 16. вијека[7].

Хрватски историчар Фрањо Рачки тврдио је да је овај манастир раније био католички. Други историчари се слажу да ова тврдња није без основа, с обзиром на то што су до доласка османске власти на ове просторе (пада Костајнице 1556/7. године) већинско становништво Кнешпоља чинили римокатолици. Након доласка Османлија римокатоличко становништво се повукло у унутрашњост Угарске и ови простори су остали пусти, па је османска власт ту населила своју рају, да им земљу око градова обрађује⁴, тј. православно становништво, које је до тада у тој области чинило мањину или га уопште није било. Тако Фрањо Рачки каже да се 1501. у долини Уне помињу римокатоличке плованије под влашћу загребачке бискупије, а међу њима и плованија „Mosteniutza“[4].

Постоји такође предање по коме је манастир подигнут за вријеме намјесништва Хасан-паше Предојевића, који је своме брату калуђеру Гаврилу Предојевићу обновио као столицу манастир Рмањ и подигао манастир Моштаницу. Међутим, ова претпоставка је мало вјероватна с обзиром на то што је Хасан-паша Предојевић, према бошњачком историчару Хусрефу Хаџиалагићу, владао између 1591. и 1593. године[9], док се манастир први пут јавља у изворима десетак година раније (1579).

Од првог помена до најновијих дана

Моштаница у 17. вијеку

Стубови у манастиру са натписима на старословенском језику.

Крај 16. вијека, када се манастир Моштаница први пут помиње у изворима, као и почетак 17, јесу вријеме највеће експанзије Османског царства према западу. Из писама које су монаси упућивали аустријским генералима сазнаје се да је манастир био у врло лошој ситуацији, али је и поред тога његована књижевна дјелатност. Манастир је такође у то вријеме набавио и низ скупоцјених предмета. Тако је 1607. године, у вријеме игумана Серафиона јеромонаха, монах Теодор преписао у Моштаници једно јеванђеље[10], док је јеромонах манастира Моштанице Гаврило између 1634. и 1635. у овом манастиру преписао Златоуст⁵ у коме се, између осталог, жали на несигурна времена због којих није могао да доврши свој преписивачки рад. Те исте године братство Моштанице наручило је и један раскошни сребрни крст, позлаћен и украшен драгим камењем. Овај крст је касније пронађен у ризници манастира Бањске. Према натпису на крсту може се закључити да га је израдио кујунџија Стефан Ивановић — Сарајевац из Сомбора[10]. Иако изгледа да је манастир у ово вријеме живио у благостању, само три године касније био је спаљен заједно са манастиром Рмањ (Хрмањ). Овај догађај је забиљежен у једном писму аустријског генерала Франкопана у којем стоји да је у његов ђенералитет избјегло око 100 монаха из манастира Рмња и Моштанице[11]. Прота Славко Вујасиновић закључује да је манастир у то вријеме веома добро стајао, када је могао држати и хранити толики број монаха. Ови избјегли монаси нису се на крају вратили у своје манастире него су неки отишли у манастир Марчу, док су други основали манастир Лепавину.

Године 1642. манастир Моштаница је обновљен и живио је у миру све до Великог бечког рата (1683—1699), када је опет био опустошен и спаљен. У то вријеме моштанички монаси су основали и манастир Комоговину, што је забиљежено на једном натпису на том манастиру. Натпис гласи:

Калуђери Јово Свилокос и Силвестар Продановић, јеромонаси, фундираше овај манастир, јегде народ испод цара турецкаго пресели под власт ћесара римског. Ова два калуђера из манастира Моштанице придоше сјеме и започеше овдје литургију говорити и манастир направише.[12]

Моштаница је поново обновљена 1699. године. У једној штампаној књизи из библиотеке у Сремским Карловцима забиљежено је да је та књига 1698. откупљена из манастира Моштанице, што свједочи о томе да је овај манастир у то доба још увијек имао развијену књижевну дјелатност[13].

Моштаница у 18. вијеку

Манастир је и сљедећих година био рушен. Када год би избио рат између Аустрије и Османског царства, Османлије су из освете калуђерима и српском народу, који је најчешће стајао на страну аустријског цара, палили манастир. Такав је случај био и 1716, али је манастир убрзо након двије године обновљен. Године 1786. побунио се српски народ у долини Уне против османске власти, а у то вријеме се и Аустрија спремала за нови рат са османском државом. У знак освете за ту побуну, као и за подршку аустријском генералу Лаудону, манастир је опет био спаљен. У томе периоду је из Дубице и Новог избјегло 128 породица са 46 свештеника и 17 калуђера.

Аустријска окупација долине Уне трајала је 9 година, а у том периоду, тачније 1792, Моштаница је по пети пут обновљена. Заслуга за ову обнову припада игуману Венијамину Влајинићу. На десном угаоном стубу у паперти⁶ манастира стоји урезано у камену:

В славу свијатија и јединосушнија и животворјашчија и нераздјелимаја Троици Оца и Сина и свијатога Духа, јегде обновиттсја свјатаја обитељ в љето 1792 битс ратно времја и страшно зјело при игумену Влајинићу Венијамину огнем попаљена биста од прокљатих агарјанов[14].

Моштаница у 19. и 20. вијеку

Згариште манастира Моштаница из 1875. године. Манастир су турске власти спалиле до темеља након избијања босанске буне. Манастир је, након неколико безуспјешних покушаја, био обновљен 1883. године.

Манастир је био обнављан и 1833. године, али се не зна да ли је прије тога опет био рушен. Када су Османлије опет обновиле власт у долини Уне 1795. године, игуман Венијамин је морао да пребјегне у Аустрију, тако да је могуће да је у том периоду и манастир настрадао. О овој обнови свједочи натпис урезан код улазних врата у којем пише:

Сија в свјатија обитељ обновитеја в љето 1833 мјесеца априла, обнови га архим. Игуман Гвоић Герасим[15].

Манастир је био на удару и 1858, приликом Пецијине буне. Обновљен је око 1863. године, највјероватније заслугом народног црквеног заступника из Бањe Луке Гавре Вучковића, који је издејствовао у Цариграду дозволу од султана за обнову Манастира Рмња и Моштанице. Прота Славко Вујасиновић наводи како је у овом послу велики удио имао и кнез Михајло Обреновић, па се сматра да је заступник Кнежевине Србије у Цариграду Јово Ристић много допринио да се раји изиђе у сусрет[16]. Када је 1875. избио велики устанак у Босни, османске власти су и овај пут спалиле манастир. Калуђер Кирило Хаџић је забиљежио да је манастир запаљен 16. септембра 1875, а до 28. септембра остали су само голи зидови.

Када је дошла аустријска власт 1878. почеле су и припреме за обнову манастира. Неколико аустроугарских комисија је прегледало манастир и изјавило да се зидине не могу обновити. Ипак, упорношћу калуђера Кирила Хаџића и солидарношћу српског народа који је тада живио на овим просторима, Моштаница је ипак на крају обновљена 1883. године[17].

У 20. вијеку манастир су порушиле снаге НДХ 1941, али је обновљен одмах послије завршетка Другог свјетског рата, 1947. године. Године 1981. подигнут је зид око манастира, а 1972. конак, који је обновљен и проширен 2005. Тренутно је у току десета обнова манастира.

Архитектура

Тлоцрт манастира Моштаница.

Најважнији објекат овог манастира је црква манастира, посвећена арханђелу Михаилу. Остали пратећи објекти су се кроз вријеме мијењали по својој позицији, броју и изгледу. Основа цркве манастира има димензије 23,4 метра пута 10,5 метара, и има облик ручног правилног крста подијељеног на два дијела. Висина највише куполе је 13,5 метара. Горњи дио, тј. наос, има облик правоугаоника димензија 8,81 метар пута 11 метара, са три апсиде (избочине) које су изнутра полукружне, а са спољне стране полигоне, односно образују половину десетоугла. То значи да црква има триконхосну основу са једном куполом ослоњеном на ступце квадратног пресјека.

Тамбур⁷ куполе је осмостран, пјевничке и олтарска конха⁸ су изнутра полукружне, а споља петостране, пресведене полукалотама.

Кракови уписаног крста пресведени су суперпонираним луковима. Над просторима у угловима уписаног крста у наосу су слијепе калоте⁹.

Припрата¹⁰ је одвојена зидом од наоса, пресведена системом од двије слијепе калоте, ослоњене на два ступца осмоугаоног пресјека, којим је простор издијељен на шест травеја¹¹. Четири угаона поља су пресведена крстастим сводовима. Лукови који повезују поткуполне ступце у наосу са зидовима су полуобличасти, док су сви остали лукови у наосу и припрати преломљени.

Конак изграђен 1972. године у оквиру манастирског комплекса. Реновиран је и проширен 2005. Иза конака се може видјети капела манастира са звоником, изграђена 2002. године.

Улазни портал се налази на јужном зиду припрате, а на јужној фасади се налазе мања врата у зони ђаконикона¹², док се унутрашњи портал налази на зиду између припрате и наоса. На припрати се налазе прозори у осовини бочних зидова (по један на свакој фасади), а на наосу у осовинама травеја, по три на јужној и сјеверној фасади, док је олтарска апсида без прозора. Тамбур куполе има осам прозора.

Портали и прозори су израђени усијецањем оквира степенастом профилацијом у зидну масу. Сви отвори су завршени трочлано профилисаним поврнутим, луковичастим, такозваним сараценским луковима. Над луковима унутрашњег и јужног портала начињена су профилисана правоугаона украсна поља. Ова профилација се на јужном зиду везује за кордонски вијенац¹³, који се на цијелој грађевини налази на половини висине јужног портала.

Капители стубаца у припрати украшени су такозваном сталактитном орнаментиком. На западној фасади налази се плитка ниша, завршена поврнутим луком уклопљеним у профилисано поље украсног правоугаоника. Простори проскомидије¹⁴ и ђаконикона означени су полукружним нишама у источном зиду олтара, а двије нише су усијечене и у источни зид припрате, сјеверно од унутрашњег портала[18].

Године 1972. поред цркве изграђен је конак, који је 2005. био обновљен и проширен. Цркви арханђела Михаила је 2002. године придружена још једна мања капела са звоником посвећена св. Василију Острошком.

Фреске и иконе

Моштанички, данас изгубљени фрагменти свједоче о зидном сликарству чије вријеме настанка није лако одредити. Како је већина манастира украшавана непосредно послије градње, претпоставља се да је и Моштаница живописана током 16. вијека. Старији истраживачи су оставили податак да је посљедњи траг моштаничког живописа управо онај на западној фасади и да је то највјероватније био ружичасти балчак пламеног мача светог арханђела Михаила, којем је и посвећена моштаничка црква[19].

Драгослав Алексић у своме дјелу Кнежопоље и Кнежопољци, писаном 1931. године, наводи да се на првом лијевом стубу налазила једна велика слика Богородице са Христом у наручју, која је по предању донесена прије 120 година из Русије. У потпису испод слике налазило се име Ст. Ј. Субановића, сликара из Костајнице који ју је рестаурирао 1902. године. На њој су постојале три рупе од куршума. Та слика је данас изгубљена, највјероватније је страдала у Другом свјетском рату, када је манастир био опустошен. Сав остали црквени инвентар је новијег датума и не привлачи много пажње[20].

Значај манастира Моштанице

Велики број калуђера који је боравио у манастиру током његове историје свједочи о веома активном културном животу манастира. Из већ поменутог писма генерала Франкопана знамо да је половином 17. вијека манастир био прилично богат, с обзиром на то што је могао да издржава прилично велики број калуђера, а то подразумијева да је посједовао и доста своје земље.

Моштаница је, поред духовног средишта овог дијела Босанске Крајине, била и његово културно средиште. У њој су се преписивале књиге, а такође је постојала и школа. У то вријеме манастир је био једино мјесто у којем је православна раја могла научити читати и писати. Манастир је такође имао и приходе од производње сукна — Моштаница је имала своју ступу, тј. воденичко коло за ваљање сукна, све до 1890. године, када престаје са радом, пошто се народ почео све више одијевати готовом дућанском робом. До 1905. године манастир је био чифчија,¹⁵ па је давао спахији трећину својих прихода. Те године га је игуман П. С. Иванчевић откупио од неког спахије из Цариграда[21]. Године 1933. манастирска парохија је имала око 850 домова.

Манастир Моштаница је 1951. године регистрован као споменик културе друге категорије и ужива мјере заштите прописане Законом о заштити културно-историјског и природног насљеђа Босне и Херцеговине[22].

Моштаница данас

Историјска библиотека је посјетила манастир и овај одјељак је резултат разговора нашег сарадника са игуманом и монахињама.

Улаз у манастир. Радови на обнови и ојачању темеља манастира су тренутно у току.

Данас је манастир мјесто на коме се одржавају многи важни јавни догађаји дубичке општине. У вријеме манастирске славе, Преображења (19. август), одржава се велики збор на ливадама око манастира, на коме се окупи и по 40.000 људи.

Године 2002. подигнута је капела са звоником посвећена Василију Острошком, а 2005. обновљен је конак подигнут 1972. године. Тренутно је у току генерална обнова манастира, која је почела крајем 2006. и почетком 2007, и претпоставља се да ће радови трајати до 2012.

Необична је и тужна судбина многих вриједних предмета који су припадали манастиру. Када су монаси били приморани да бјеже пред снагама НДХ 1941, понијели су дио манастирског архива са собом, а остатак је спаљен заједно с манастиром. Међутим, до данас се није сазнало гдје се налази дио архива који су монаси понијели са собом и шта је било са њим.

Такође, крст који је манастир наручио 1635. године, и који је касније изгубљен па пронађен у манастиру Бањској, данас се, по ријечима једне од монахиња, налази у музеју. Монахиње су покушале да га врате у манастир, али без успјеха. Од музеја су добиле само слику крста.

У току радова на обнови манастира, нађено је више скелета. Према ријечима једне монахиње, код самог улаза у манастир нађен је скелет без главе. Својевремено су била планирана истраживања, до којих нажалост, није дошло.