понедељак, 08. август 2011.

СТАРАЦ ЈОНА КИЈЕВСКИ

 (ученик Св. Серафима Саровског) 

9. Јануара 1902. године, у Господу је уснуо архимандрит Јона, ктитор и игуман манастира Свете Тројице у Кијеву. Његов живот и дјела су душекорисни и свједоче о томе шта све човјек може да постигне у сарадњи са Богом, ако има љубави према Њему. Од свог дјетињства, Иван Мирозвиценко (ово је било његово свјетовно име) је имао велику љубав према Богу која га је подстакла да постане монах. 
На почетку свог монашког пута је имао риједак благослов да буде ученик и искушеник, око 8 година код највећег старца, Св. Серафима Саровског, чија је изобилна света благодат оставила неизбрисив траг на личност Старца Јоне. 
Прије него се упокојио Св Серафим, предложио је Ивану да иде у манастир Белоберескаја, код ученика Св. Пајсија Величковског. Тамо се удостојио да има чудесна виђења, која ће обиљежити читав његов будући живот. 
У овим виђењима је примио заповијест од Бога да на обалама Дњепра изгради нови манастир. Чувши ову заповијест, старац Јона је отишао у Кијево и тамо изградио манастир Свете Тројице који се, захваљујући његовој духовности развио чудесном брзином, тако да је за 30 година у њему живјело око 462 монаха. Развио се у једну изврсну заједницу у којој се поштовао стари монашки типик манастира Студита. Такође је постао и средиште умне молитве, коју је и сами старац учио од Св. Серафима и ученика Св. Пајсија Величковског. 
У посљедњем периоду живота, његова слава, као даровитог духовника и чудотворца са великим даром прозорљивости, раширила се по читавој Русији. Проглашен је за светитеља 1996. године. 

ПОСЈЕТА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ СТАРЦУ ЈОНИ 

''Сјећам се да је био неки празник, можда Недјеља Свете Тројице. Послије трпезе вратио сам се у келију и, пошто сам прочитао уобичајене молитве и каноне Господу, Богородици и свим Светима, пресвукао сам се и остао само у бијелом хитону и чарапама. Узео сам бројаницу у лијеву руку, сјео на столичицу као и увијек, и почео молитву. Ни о чему другом нисам мислио, само сам се молио. 
За пет минута чуо сам куцање на вратима и један дубок и чист глас како говори молитву: Господе Исусе Христе помилуј нас. Слушао сам и ћутао. Послије другог куцања сам опет ћутао. Трећи пут исто. Међутим, почело је да ми смета, наљутио сам се јер ме неко омета док се молим. Помислио сам да ће мало куцати и отићи. Међутим, ништа. Полако су почела да се отварају врата келије и уплашен сам видио како улази Пресвета Владичица. Од страха сам пао са столице на под и остао као беживотан и без икаквих осјећања. Владичица ме је ухватила за руку и рекла да устанем. Ја се међутим, нисам усудио да устанем већ сам клечећи спустио поглед и слушао Њене ријечи пуне материнске њежности: 
''Видиш, опет сам дошла код тебе, по заповијести Господњој. Шта мислиш о послушању Богу и Спаситељу свих?'' 
''Многомилостива Владичице моја, Госпођо Богородице само једно тражим, да ми допустиш да овдје останем заувијек.'' 
''Узалуд се узбуђујеш и сумњаш. Рекла сам ти први пут, а и сада ти кажем, да је Господ одлучио да сагради један Храм у славу Његовог имена и благоволио је да ово дјело повјери теби. Међутим, ти ћеш бити само орган који је он изабрао, док ће извршење овог светог дјела учинити Он сам, дакле Његовом вољом и силом. Добро упамти ове ријечи: читаво дјело ће се свршити без бола у твом срцу и без труда твојих руку. Сведржитељ и Владика свих, Господ ће у миру све да заврши. Зашто сумњаш и узбуђујеш се? Ево и Свети који су дошли са мном ће свједочити за све што сам рекла.'' 
Подигао сам поглед и видио све Свете како сијају неизрецивом величанственошћу, коју нико ријечима не може описати. Ту су биле Света Магдалина и Марија, првомученица Текла, Варвара, Екатарина, Свети Николај, Георгије, Света царица Александра, Свети Апостоли: Петар, Јаков, Јован, Лука, Симон Зилот, Јаков - први Епископ јерусалимски, Свети Јован Милостиви, Равноапостолни Константин, Владимир Велики, Александар Невски, Света Олга праматер Св. Владимира. Сви су стајали са великом побожношћу, слушајући ријечи Богородице. А ја сам, убоги и даље тражио да ме остави овдје. Онда ми је рекла: 
''Зашто не вјерујеш? Одбаци штетне и узалудне помисли и свим срцем заволи Господа. Охрабри се и препусти вољи Божијој. Воли род хришћански и радуј се монаштву. Ја такође много волим девственике, монахе и монахиње и увијек сам спремна да се старам за њих, зато што ме радују непрестано пјевајући славу Богу.'' 
А ја грешни сам и даље молио да ме остави овдје. Тада ми је рекла материнском бригом: ''Пази, за тебе је боље да се потчиниш Господу и Његовој Светој вољи, јер прије свега треба да знаш да ће овдје у овом манастиру бити велике и штетне промјене. Његова управа и обичаји ће ослабити. Преовладаће чудна предања и настојатељи ће увести ризичне промјене да би задовољили своју вољу. Монаси ће бити као мирјани. У братству ће бити гњев, немир и злоба. Млађи ће се борити против побожних, осуђивати старце и клеветати их. Говориће: ''Зашто да слушамо ове старце? Њихово вријеме је прошло, сад је дошло вријеме на нас, више не прихватамо њихов начин живота и закон. Наше учење је боље од њиховог. Дошло је ново вријеме и треба да му се прилагодимо. Ако хоће ови старци да нас слушају и прате имаће мир.'' 
Богородица је завршила: 
''Предочила сам ти шта ће се овдје десити. Поново ћу доћи и дотад добро размисли. Излазећи из келије, поново ми се обратила Владичица и умирила ме: 
''Опет ћу доћи.'' Пао сам пред Њена Света стопала. Већ је била отишла, а ја сам још дуго остао и гледао за Њом, али Је нисам видио. Вратио сам се у келију, ухватио ме је страх. Био сам потрешен и плакао сам: ''Шта да радим? Коме да кажем и откријем ово? Мој старац, отац Авељ је већ заспао и отац Мојсије, такође. Отац Венијамин је добар и искусан, али слаб и малодушан. Јеромонах Иларион је добар старац, напредан, али би се уплашио од овога, то јест да не упаднем у гордост. Пао сам у велику тугу јер ни са ким овдје у манастиру нисам могао да разговарам да ме посавјетује шта да радим. Одлучио сам да од новог игумана, оца Анастасија тражим благослов да посјетим Свењске, мушки манастир у Бриањску, у којем су живјели мудри и добри старци, као и пустињаци: Ираклије, Никодим и јеромонах Атанасије. Отишао сам тамо уз помоћ Божју и смирио се. Убрзо сам све заборавио и био миран тако да ми кроз мисли нису пролазила питања шта ће бити и шта ћу да радим.