Manastir Fenek

I Karađorđu je Fenek bio utočište

Nedelja. Prohladan, ali sunčan dan. Štipa za obraze zimska jara, dok se sa prozora otapa tanak led koji je tokom noći okovao Beograd. Ovo je još jedan on onih zimskih vikenda kad se pitate "gde bih danas mogao da odem, a da mi bude lepo"?

Razmišljam, u Beogradu ima mnogo mesta za izlazak i provod, ali to je već po malo dosadno. Izašla bih iz šeme, iz tog kruga "fenseraja" i "dolčegabanovskogučijevsog" sveta u kome se, na žalost, vrtimo. Dajte nešto drugačije, neko mesto gde ću osim glave, "odmoriti" i dušu. Dok razmišljam gde i kako, pogledom slučajno "kačim" ikonicu pored kompjutera. Na njoj piše da je iz manastira Fenek. I odluka pada. Okupljam prijatelje i za desetak minuta smo spremni. Iako u široj okolini Beograda postoji 10 manastira, odluka da idemo baš u Fenek je trenutna. Jer ovu svetinju podigli su slepi despot Stefan i njegova supruga Angelilna Branković, dok je u njemu nakon sloma Prvog srpskog ustanka boravio i vožd Karadjordje. A kako je većina nas iz društva zaljubljena u junačku srpsku istoriju, nije nam bilo teško da se za kratko vreme okupimo i krenemo.

Do manastira se može ići od centra grada do Novog Beograda, preko Ledina, pa preko Surčina do Jakova i najzad u Fenek. U svakom slučaju, u Jakovu, stanete i pitate. Otprilike je 25 kilometara od centra prestonice do manastira. Nama je trebalo nekih 45 minuta opuštene vožnje, uz priču i razmišljanje na glas "ko će nas dočekati, da li je iguman Makarije u manastiru, da li ćemo ostati na večernjoj službi".

Stižemo pred kapiju muškog manastira posvećenog svetoj Petki. Sa naše leve strane, usamljena kao tužna udovica, stoji kapela podignuta na mestu gde je nekada davno izbio izvor lekovite vode. Iza nje je šuma a desno, između zidina manastirske porte i kapele, stoje košnice poređane kao vojnici na smotri. I kao da je neko klikom na taster izgasio sunce. U sred dana noć. Teško neko i otužno podne. Ali ne smeta. Lepo se osećamo dok prilazimo sa sporednog ulaza manastiru. Oko nas puca pogled na ravnicu i nekadašnje manastirsko imanje. Kažu da je bilo preko 600 hektara plodnih njiva i šume u vlasništvu manastira, a danas je ostalo nešto više od deset.

Ulazimo u portu i dočekuje nas tišina. Narod koji je bio na jutarnjoj liturgiji, već je ručao i otišao kućama. Ostali su monasi i poneki vernik na ispomoći. Ulazimo kroz staklena vrata manastirske prodavnice i hitamo pravo na prvi sprat. Naravno u tišini. Ne želimo da remetimo mir koji para sva čula. Dok dugačkim hodnikom idemo ka trpezariji, monasi nas srdačno dočekuju uz pitanje "kojim dobrom?". Navikli su na to da ljudi, uglavnom, dolaze iz nevolje, a mi smo došli "eto tako", da ulepšamo sebi dan. Pitamo za oca Makarija i dobijamo skrušen odgovor monaha Marka "iguman ispoveda, sačekajte ga malo". Uvodi nas u sobu za goste i prvo što naše oči primećuju, jer izgleda da su svi Srbi isti, je manastirska rakija koja stoji na komodi staroj sigurno više od dve stotine godina. Crna, teška, rezbarena i sa dušom. Ali ne zbog rakije koja stoji na njoj, već zbog vekova koji su se nataložili na finom drvetu.

Sedamo u udobne sofe, svedenih boja, a iskušenik Mirko nas pita šta ćemo da popijemo. Svi uglas tražimo čaj i kafu, niko da pomene onu manastirku koja se šepuri na komodi. Stid nas je, ipak smo u svetinji. Nakon nekoliko minuta, iskušenik se vraća. U rukama mu je poslužavnik, a na njemu tanjir na kome se puše tek ispečene palačinke namazane domaćim džemom od kasjija. I opet tišina. Niko ne pruža ruku prema postavljenom tanjiru, iako očima već jedemo u slast. Jer, čekamo blagoslov, da se poslužimo. I kao po komandi, uz blagoslov, svi smo se latili svojih šoljica sa toplim napicima, i naravno, palačinki. Dok se služimo u sobu ulazi iguman Makarije. Pozdravlja se sa svima, po običaju izgovaramo "oče blagoslovite" i celivamo mu desnu ruku. Nasmejani, dobroćudni iguman, poznajući nas još sa zajedničkih putovanja po Kosovu i Metohiji, odmah pita "jel može po jedna domaća, manastirska?" Eh, pa ko bi odbio igumana? Naravno, može. Taman kad smo nazdravili i ispili prvi gutljaj, iguman se uz izvinjenje udalji iz prostorije. Došli budući mladenci da zakažu venčanje. 

I tako, dok je iguman dogovarao sa budućim bračnim družbenicima, mi krenusmo malo u obilazak. Prvo u crkvu. Teška vrata sa starinskom bravom, i ključem koji vekovima stoji u njoj, jedva smo otvorili. Kako smo ušli, tako smo ostali bez daha. Ikonostas koji dominira crkvom, urađen u baroknom stilu 1820. godine i potpuno je autentičan. Austrijanci su pri povlačenju, u Prvom svetskom ratu, zapalili vatru na sredini crkve u nameri da spale ikonostas, ali nisu uspeli. Vatra je došla do donjih ikona i samo ih je oštetila, ali su u 20. veku, te četiri oprljene, restauirane u vizantijskom stilu.

Sa desne "ženske" strane crkve, na zidu, okačena je ikona svete Petke, a ispod nje, mali nebo plavi kivot. U njemu se nalazi voštana šaka i u njoj čestica moštiju svete mučenice Paraskeve (svete Petke), koja se praznuje 27. oktobra po novom kalendaru. Do kivota, ispod prozora, bliže ikonostastu, nalazi se slika za koju se priča da ju je uradio Uroš Predić. Na njoj je predstavljen Isus koji se moli Bogu da ga mimoiđe čaša kneza Lazara. Kako smo saznali od monaha, hram jeste bio freskopisan, ali zbog problema sa vlagom, sve je pootpadalo. Kažu nije bilo uslova za održavanje jer se ova svetinja, koja pripada sremskoj eparhiji SPC, uvek nalazila na granici  i pod opsadama.

Nešto više o istoriji manastira saznavali smo tokom šetnje po porti. Iskušenik Mirko nam je ispričao da je manastir osnovan u 15. veku kao zadužbina despota Stefana i mati Angeline. Medjutim, u samoj priči sa njime, došli smo u nedoumicu. Jer negde smo pročitali da je zamonašena kneginja Milica od zeta Bajazita tražila mošti svete Petke na dar, a od iskušenika smo saznali da je manastir osnovao i u njega doneo mošti despot Stefan. Dao mu ih je na dar Bajazit, jer mu je despot u jednoj bici spasao život. Bilo kako bilo, mošti svete velikomučenice Paraskeve bivstvovale su u manastiru, jer je Bajazit, kome god da ih je dao, mislio da nemaju nikakvu vrednost. Po predanju, kada su mošti svetice prenošene, gde god bi se zaustavile, izbijao je izvor lekovite vode. Tako je i bilo i sa izvorom u Jakovu. Na mestu na kom je bio bunar koji je još mati Angelina iskopala, sada se nalazi pomenuta kapela, izgrađena 1800. godine.

Prvobitna crkva iz 15. veka je u 18. veku srušena, jer je tadašnji iguman Sofronije smatrao da je vreme za renoviranje svetinje. Pošto je manastir imao dosta zemlje i velike prihode odlučio je da sruši manju crkvu i sagradi novu, jer je veliki broj ljudi dolazio na bogosluženja. Dobivši blagoslov od tadašnjeg mitropolita Stratimirovića 1793. iguman je srušio crkvu. Za svega pet godina digao je veći hram na temeljima nekadašnjeg. Sada u hramu postoje uokvireni metalom temelji stare crkve, koje smo i mi osetili pod nogama, dok smo koračali crkvom. Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata crkva je nekoliko puta uništavana, da bi bila potpuno obnovljena 1991. godine.

Tako u razgovoru odšetasmo i do kapele. Ispred samog ulaza, nalazi se česma, podignuta na mestu na kom je nekad izbio izvor. Oko nje poređane prazne plastične flaše od pola litra. Da narod naspe svete vode kad krene kući. I mi se okrepismo pa nazad u portu. Vraćajući se, pogled nam zape na ploči iznad crkvenih vrata. Na njoj piše da je u manastiru boravio vožd Karadjordje sa sinom Aleksom i pratnjom, nakon sloma Prvog srpskog ustanka. Nije sigurno koliko je ovde bio, po nekim istoričarima to je šest meseci, dok je po drugima dve godine. Kažu da su za vreme njegovog boravka u manastiru, tu vršeni tajni pregovori sa austrijskim carem. Dolazio je lično u nameri da pridobije Karađorđa za saveznika u vojevanju. Pošto se veliki broj ljudi zbog Karađorđa okupljao u manastiru, da Turci ne bi nešto posumnjali, vešti vožd odlučio je da donesu iz manastira Studenice mošti Stefana Prvovenčanog (monaha Simona), kako bi izgledalo da narod zbog njih dolazi. Turci su znali da su Srbi pobožan narod i da idu na poklonjenje moštima tako da nisu ništa posumnjali i pregovori su ostali u tajnosti.

Ipak, ono što nije u tajnosti, i moglo bi da bude izvor zarade za manastir, je soba u kojoj je boravio vožd Karađorđe. Ušavši u prostoriju sa spuštenim svodom, ostali smo bez reči. Po podu ćilimi, naravno, ručno rađeni, na sred desnog zida velika voždova slika, pod njom sto, hoklica i dve stolice. Nešto što do sada nismo videli. Sve je rezbareno, ručno radjeno u crnoj boji, a sedala na stolicama su presvučena kožom. U ćošku, do slike, veliki "regal", na njemu ibrici, fildžani, sve iz doba Karađorđa. Pored vrata, sa leve strane, stara šivaća mašina. Nisam mogla da odolim. Sedam na stolicu ispred mašine, i tiho pevušim "sedela sam za mašinom šila sam". Prijatelji me grde zbog previše opuštenosti, a ja srećna razmišljam "kako li je bilo živeti u to vreme, kad su tako bogate bile odaje moćnika". I razmišljam, gde nam je nestala pamet, kad ovakvu lepotu krijemo, umesto da njome mamimo pare od bogatih svetskih turista.

Vukavši me za rukave, jedva su me "isterali" iz Karađorđeve sobe, dok za nama ide iskušenik i daje nam još neke "generalije". Naime, dok je pregovarao sa voždom,  austrijski car izgradio je manastiru Fenek osam kilometara ribnjaka, koji zbog ratova nije mogao da se održava i propao je. Manastir je okružen u potkovicu tim ribnjakom, koji je sada samo bara. Fenek je posedovao 600 hektara zemlje, pre Prvog svetskog rata, dok je pre Drugog imao u svojim oborima 300 krava, 300 svinja, 300 ovaca, 100 konja 2 motora, traktor sa punom opremom. Za vreme komunizma to je oduzeto, dok su manastirske vrednosti odnete u Hrvatsku.

Sada manastir raspolaže sa 10 hektara zemlje, koju niko ne obrađuje, jer samo pet muškaraca obitava pod svodomovima konaka. Dva monaha, iguman Makarije i jerođakon Marko, i iskušenici Mirko, Nebojša i Dragoljub. Oni su tu da dočekaju, počaste i isprate goste, da održavaju manastir jer subotom i nedeljom je porta puna. Uz blagoslov igumana, u konacima se može i prespavati, ali oni tek treba da se preurede za veći broj gostiju jer je u funkciji samo prvi sprat.

U razgovoru sa iskušenicima i monasima, nismo ni osetili kako vreme prolazi. U 17 časova, već smo svi bili na večernjoj. Služio ju je iguman Makarije sa gostom monahom iz Sopoćana. Sat i po vremena provedenih na službi, prošlo je kao minut i po. Napunjeni pozitivnom energijom i duhovno ojačani, uz blagoslov igumana krenusmo kući. Do nekog sledećeg vidjenja.