Poznato je da se pravoslavni ne mole tek tako, već po “pravilu”. U čemu je njegov smisao i kako svakodnevnu molitvu učiniti živom, objašnjava namesnik moskovskog Sveto-Danilovog manastira arhimandrit Aleksej (Polikarpov) i duhovnik grada Moskve, nastojatelj crkve posvećene ikoni Majke Božije “Živonosni Istočnik” u Caricini protojerej Georgij Breev.
Zbog čega je potrebno “pravilo”?
Jutarnje i večernje pravilo može da izgleda različito i da se sastoji od raznih molitvi. Ali ono je neophodno svakom hrišćaninu. Ujutru molimo Boga da blagoslovi sva naša dela, a uveče Mu zahvaljujemo za proživljeni dan, molimo Ga za oproštaj ukoliko smo sagrešili. Smisao pravila je u tome što ono stvara kod nas naviku neprekidnog obraćanja Bogu, razgovora s Njim. Ali šta raditi ako se molimo opštim rečima i pojavljuje se osećaj licemerja: tobože pročitao sam sve što je potrebno, a u duši je hladnoća?
«Molitva treba da bude neki plamen za dušu. Čovek u vrtlogu životnih peripetija oseća da to gorenje počinje da slabi. Njegovo stremljenje ka molitiv slabi, a neko ostavlja molitu na dugo vreme, - objašnjava protojerej Georgij Breev. Potom se opominje: «Oj, šta ja radim zar mi je od toga što sam ostavio molitvu postalo bolje? Postalo mi je mnogo puta gore». Duša počinje ponovo da traga kako bi se ponovo obnovila, počela da se obraća ka Bogu i moli. Molitva je – duhovno disanje. Neka su naše molitve i nesavršene ali postoji izreka: molitva se daje onima koji se mole. Ne budeš li se molio – raslabićeš se. Ako se budeš tiho molio, razgorevaće se unutrašnja iskrica, koja će te zagrevati i pokretati. Pravilo molitve nam je dao Sam Gospod. Gospod je rekao: ako hoćeš da prineseš žrtvu ugodnu, tada udji u svoju klet i zatvori vrata za sobom. Pokazao nam je uslove za molitvu: ona treba da bude skrivena, ne na pokazivanje, i srdačna.
U starim molitvoslovima se uvek kaže: pre nego što staneš na molitvu, uredi svoja osećanja, ostavi u vreme molitve sve brige o poslovima. Odmah pošto ustaneš od sna zablagodari Gospodu. Slava Tebi što mi daješ novi dan, što ga dočekujem u zdravlju i odmah počni da se moliš. A potom se uključi u svoje svakodnevne poslove. Ako si izgovorio i malu molitvu, ali iskreno, ne rasejano, od srca, s strahopoštovanjem – onda će ona biti taj impuls koji će te držati celog dana. Takva molitva daje pravilno nastrojenje našoj duši. A večernja molitva daje duševni mir, s molitvom zaspiš te će tvoj san biti okrepljujući, obnoviće se tvoje snage, i Andjeo Čuvar će te ukrepiti za nova dela».
Kratko ili dugo?
Prihvaćeno je da se najkraćim pravilom smatra pravilo prep.Serafima Sarovskog, koje se sastoji od tri puta ponovljenih molitvi «Otče naš» i «Bogorodice Djevo, radujsja» i jednom izgovorenog «Vjeruju». Smatra se da je dovoljno izgovoriti ga samo dvaput – ujutru i pred spavanje. Medjutim pravilo koje je prepodobni Serafim preporučio ili onima koji su polupismeni, ili onima koji imaju celodnevno poslušanje, podrazumeva praktično neprekidnu molitvu. On je savetovao da se te molitve ponavljaju i pre ručka, a tokom dana do ručka da se ponavlja: «Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji pomiluj me grešnog» ili samo «Gospode pomiluj». Posle ručka, vršeći svoj posao, govorio je prepodobni Serafim, treba ponavljati «Presveta Bogorodice spasi me grešnog» ili «Gospode Isuse Hriste Bogorodice radi pomiluj me grešnog» i tako sve do spavanja.
Prema rečima arhimandrita Alekseja (Polikarpova), nije važan samo broj molitvi, već i «kvalitet»: «Ako preko pravila prepodobnog Serafima izražavamo pred Bogom sve svoje misli i osećanja i više ništa ne možemo da dodamo tim molitvama – nemamo vremena ili iz nekog drugog razloga – Bog od nas ne traži nemoguće. Važno je naše stajanje pred Bogom, važno je srce, koje je otkriveno pred svojim Tvorcem. I da li ćemo pritom čitati molitve iz našeg običnog molitvenika ili neke svoje molitve, njih će Bog primiti. Bog sve vidi i zna i našu nemoć, i slabost, i pomaže nam u svemu. Ako iz nekih objektivnih razloga (a ne zbog lenjosti) ne možeš da pročitaš celo pravilo, već ga skraćuješ, onda je to bolje nego da se uopšte ne moliš.
Dešava se da čovek deo molitve čita kod kuće, a deo na putu ka poslu. Ali ako on putuje naprimer metroom i oseća da nije u stanju da se skoncentriše i da je zbrka u glavi – tada će to naravno biti banalizovanje. Tada ima smisla skratiti pravilo da bi ga pročitali kod kuće ili izgovarati pravilo prepodobnog Serafima. Samo čovek koji ima napet životni ritam je izuzetak da sluša molitve sa diktafona. Bolje i tako, nego nikako. Ali ako je on lukav pred samim sobom i ne moli se zbog lenjosti to je onda nepravilno. Dešava se da se neko navikne na molitvu samo uveče a ujutru nema vremena. Ali ako nalazimo vreme da se umijemo i dovedemo u red, znači možemo da ustanemo dva minuta ranije i posvetimo ih molitvi. I ako izgovorimo jednu molitvu naprimer «Otče naš» biće postavljen početak novog dana. Ipak ograničavanje na pravilo prepodobnog Serafima Sarovskog je prihvatljivije za početnike, koji tek stupaju na put hrišćanskog života».
Da bi molitva bila živa
Otac Georgije je ubedjen da ne samo da se molitvi treba učiti, već se za nju treba i pripremati. «Ako nisam sabran, treba da se saberem, ako mi je u srcu neprijateljstvo, treba stati pred Boga i reći: «Gospode mene je neko uvredio i ja sam na to odgovorio uvredom, nalazim se u lošem stanju kako mogu da Ti prinesem dostojnu molitvu?». Ako se u meni ugasio osećaj vere i Božije blizine treba pribeći pokajanju: «Gospode izgubio sam živi odnos sa Tobom, izgubio sam strahopoštovanje». Pokajanje očišćuje savest, i u duši se obnavlja sjedinjenost sa Bogom jer «srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti». Molitva nije samo proslavljanje Boga, već pre svega skrivena žrtva prema sopstvenoj snazi. Šta drugo mogu dobro da uradim? A da se pomolim uvek mogu, i to i jeste žrtva Bogu – duh skrušen. Skrušenost će me opet obnoviti, molitvena pravila će opet oživeti, zadobiti smisao. Treba se sa strahopoštovanjem moliti: «Gospode pomozi mi Ti si izvor života». Molitva može da se razgori i od čitanja duhovnih knjiga. Čitaš nekog od svetih Otaca – Isaaka Sirina, Makarija Velikog, Maksima Ispovednika, Jovana Kronštatskog – i odjednom su reči dotakle srce, razgorelo se osećanje prema Bogu, rodilo se divljenje ili ushićenje, i to je već – molitva. Nju kao iskru iz kremena izvlači iz srca reč Božija ili reči svetih k Bogu».
Pravilo za porodicu
Kod ljudi koji pažljivo čitaju Jevandjelje može da se pojavi smutnja da su Hristove reči (Mt. 6, 7) «A kad se molite ne govorite mnogo kao neznabošci jer oni misle da će za mnoge riječi svoje biti uslišeni» protivurečne sa rečima apostola Pavla: «Molite se neprekidno» (1 Efes. 5, 17). U stvari ovde nema nikakve protivurečnosti, smatra otac Aleksej (Polikarpov): «Moliti se neprekidno se može i kratkom molitvom. Askete praktikuju Isusovu molitvu, koju neprekidno ponavljaju. Pod mnogim rečima se podrazumeva kada u molitvi ponekad ni sami ne znamo šta tražimo i to tražimo nerazumno.
Medju nekim ljudima vlada mišljenje da se ne treba vraćati na pročitano, ako si nešto nepažljivo pročitao pri čitanju molitvenog pravila. Medjutim podvižnici blagočestivosti kažu: ukoliko za to postoji mogućnost vrati se i pažljivo pročitaj. Ukoliko u toku molitve u glavu dolaze sporedne, prazne misli, sveti Oci kažu: naš um je kao reka, misli dolaze i odlaze a naše delo se ne saglašava sa njima. Obraćajući pažnju na njih, lišavamo se molitve. Ali ako je to misao za ispovedanje nekog greha koja nam je došla u blagočestivom nastrojenju, onda nju možemo i da zapišemo. Ponekad pitaju da li se opšteprihvaćeno molitveno pravilo može zameniti još nečim recimo recimo da se ujutru čitaju kanoni, a uveče Psaltir? Može. I kanoni, i Pslatir i Jevandjelje će takodje biti molitve. Posebno ukoliko ih čovek čita pažljivo i usredsredjeno. Bog tu molitvu prima. Ali opet ako govorimo o jutarnjim i večernjim blagoslovima, koji se traže za početak i kraj naših dnevnih poslova, onda i njih treba pročitati pa makar i delimično».
Crkva uči svoja čeda molitvi od mladosti. Za decu se mole njihovi roditelji. Uče ih molitvi, prosto igrajući se s njima. «I dobro je ako dete sedi, igra se u krevetu i sluša kako se mole njegovi roditelji», - savetuje otac Aleksej. – Kada deca odrastu i mogu i sama nešto da pročitaju u nauče napamet, onda je aktivno učešće u takvom molitvenom pravilu za njih veoma korisno. Deca ne mogu dugo da stoje mirno, i zato se kratko pomolite s njima i pustite ih da idu, a sami nastavite svoje pravilo.
Roditelji imaju pravo da po svom nahodjenju izaberu molitve za zajedničko jutarnje i večernje pravilo sa decom. Kada se postavi pitanje za pripremu deteta za pričešće, onda svakodnevnom pravilu treba dodati jednu-dve molitve od molitvi pre svetog pričešća ili možda iz kanona pred pričešće – da bi deca postepeno uzrastala na duhovnom planu. Teško je odrediti neki odredjeni period ili uzrast kada dete već može da odstoji celo molitveno pravilo, to se sve rešava individualno. Najvažnije je njegovo shvatanje da je molitva neophodna, da je to njegovo lično obraćanje Bogu, da se ono moli za sve svoje bližnje i one koji su mu dragi. Deca imaju čist, jasan um i ako se češće obraćate Bogu zajedno s njima, ona brzo zapamte molitve».
Savremeni kanon jutarnjih i večernjih molitvi se postepeno formirao. Pominjanje jutarnjih i večernjih molitvi se prvi put sreće u prvim izdanjima slavjanskog Akatistnika (druga četvrtina XVII veka) i u ustavu Florišćevog manastira (osnovan u Nižegorodskoj oblasti u XVII veku). U tim knjigama se navode «molitve pred spavanje». Krajem XIX – početkom XX veka je već postojalo nekoliko vrsta molitvenika, ali je jutarnje i večernje pravilo u njima znatno kraće, nego u savremenim. Ako sudimo po molitveniku staroobredne crkve, pre raskola mesto jutarnjeg i večernjeg pravila u molitvenom životu pravoslavnih ljudi zauzimali su Polunoćnica (noćno ustavno Bogosluženje) i Povečerje (kratko večernje Bogosluženje), koji su se čitali u Crkvi. Mnogi vernici su te molitve znali napamet još od detinjstva, jer većina stanovništva nije umela ni da čita ni da piše.
Irina Luhmanova, Aleksej Reutski
