Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Пс. 42, 5

1. ДУХ ТУГЕ

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.

Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.

Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.

Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

свети Јован Касијан (+ 435)
Борба са осам главних страсти

2. ОЧАЈАЊЕ ЈЕ ПОСЛЕДИЦА НЕДОСТАТКА ВЕРЕ

Роптање, нетрпељивост, малодушност, а поготово очајање су греси пред Богом. То су изопачене последице богохулног неверја.

свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)
Христова чаша

3. УМЕРЕНА ТУГА МОЖЕ ДОНЕТИ КОРИСТ

Сви демони одводе душу у сластољубље. Само демон туге доноси смутњу, тако што пресеца сваку душевну сладост и суши је тугом, будући да дух жалостан суши кости (Пр. 17, 22). Међутим, умерени напади туге отшелника чине искуснијим, јер га охрабрују да презре сва добра овога света и да искорени свако задовољство. Уколико, пак, напади трају дуже, онда га они терају да се више не брине о својој души или га присиљавају да бежи на неко друго место. Чак је и Јова мучио овај демон: Кад би било могуће, сам бих себе убио, или бих замолио другог да ми то учини (Јов 30, 24).

Символ овога демона јесте аспида, чији отров у малој количини уништава друге отрове, али у већој количини убија свакога ко га прими. Том демону је свети апостол Павле предао коринтског безаконика, али је одмах затим написао: Потврдите љубав према њему, како тај не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7-8). Апостол је знао да демон туге, упркос томе што измучи човека, може га привести истинском покајању. Зато је свети Јован Претеча назвао "породом аспидиним" оне које је обузео овај дух и који су прибегли Богу: Ко вам каза да бјежите од гњева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама (Мт. 3, 7-9). Уосталом, свако ко подражава Авраама и напусти земљу и свој род (Пост. 12, 1), постаје јачи од овог демона.

ава Евагрије (+ 399)
Поглавља о различитим рђавим помислима

4. ЖАЛОСТ ЈЕ САМО ОД ОВОГА СВЕТА

И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.

свети Јован Богослов (+ 101)
(Отк. 21, 4)

5. ЖАЛОСТ ПО БОГУ И ЖАЛОСТ ОД ОВОГА СВЕТА

Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт. јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари.

свети Павле (+ 67)
(2. Кор. 7, 8-11)

6. СТРАХ РАЂА ЖАЛОСТ

У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави.

свети Јован Богослов (+ 101)
(1. Јн. 4, 18)

7. ЖАЛОСТ ЈЕ ДЕО ЧОВЕКОВЕ ПРИРОДЕ

Свети Григорије Ниски рече да се птице и остале животиње радују, јер нису словесне, док човеку, иако је обдарен разумом, туга никада не допушта да се радује. Јер, каже он, ми се не удостојисмо ни познања благослова који смо изгубили. Зато нас природа учи да тугујемо, јер је живот пун боли и патње, попут изгнанства у коме царује грех.

свети Петар Дамаскин (12. век)
Двадесет четири поглавља о духовном животу

8. ДУХОВНА СМРТ

Пасти у окамењену неосетљивост је исто што и умрети. Имати помрачен ум је исто што и изгубити вид телесних очију. Онај ко је пао у неосетљивост, лишен је животворне силе, док онај ко је помраченог ума, лишен је Божанске светлости којом човек може да види и у којој је виђен.

свети Григорије Синаита (+ 1346)
Главе о заповестима и догматима

9. ПОД БОЖИЈОМ СМО КАЗНОМ

Грех је препустити се туговању. Ми смо прогнани у овај свет, а изгнаници не размишљају о увреди и повреди. Ми смо под Божијом казном непрекидних лишавања и невоља. Ми смо болесног тела и душе, а горки лек оздрављује болесне.

свети Теофил Кијевопечерски (+ 1853)
Јеросхимонах Теофил

10. ГЛАВНИ ПРОТИВНИЦИ СПАСЕЊА

Старац Гаврило се увек трудио да сваког охрабри да би био духовно јак, постојан на путу спасења и да би одагнао сваку досаду и жалост, јер су то главни непријатељи спасења.

новомученик Симеон Холмогоров (+ 1937)
Житије старца Гаврила

11. БЕЗНАЂЕ

Безнађе! Ти представљаш одрицање од свега, одрицање од наде, одрицање од неба, одрицање од Творца света, ти си равна безбожности. Ти одричеш Божију промисао и свемоћ и одбацујеш постојање Спаситеља и Искупитеља оних који су у невољи. Куда ти уђеш, отуда изгониш наду на којој је свет утемељен. Твоје дело је пропаст, а послање ти је уништавање. Ти и смеле природом страшиш, и врле по природи у страх натерујеш, мужаственог чиниш плахим, неустрашивог чиниш бојажљивим, храбре борце лишаваш храбрости, одважне борце за отачаство и слободу понижаваш, оне који се подвизавају за врлину и истину сламаш, оне који страдају за правду, част, доброту и знање наводиш на посустајање и кукавичлук, предјући их у ропство непријатељима. (...)

Кукаван је човек који је напустио наду, котву спасења, и себе самога предао безнађу!

свети Нектарије Егински (+ 1920)
Господу на Небесима

12. ВЕЛИКА РАДОСТ ДЕМОНА

Демон се много радује очајању, често је писао свети Варсонуфије у својим делима. Неопходно је да схватиш да је очајање сатанска сила, ђавољи дах и отровна мисао која рањава оне који су обманути. Самоубица и човек који очајава себи наносе једнако зло, јер и очајање умртвљује ревност и живот душе и баца је у смртну жалост и немарност. Ова обмана лукавога поробљава само незналице, које не познају довољно Христову Личност и Његову бескрајну доброту. Господ каже: не желим смрти грешнику, него да се обрати и жив буде.

монах Јован Вранос
Илустроване поуке Светих Отаца

13. ДЕМОН УНИНИЈА

Демон унинија, који се још назива подневним демоном (Пс. 90, 6), мучнији је од свих других. Он монаха напада око четвртога часа (око десет изјутра) и окреће се око његове душе све до осмога часа (два по подне). Почиње тако што га наводи да са незадовољством примети да се сунце споро креће, или да се уопште не креће, и да дан траје педесет сати. Затим га подстиче да често гледа кроз прозор, или излази из келије да посматра сунце, или да види колико је још остало до девет часова и да истовремено погледа тамо-амо не би ли угледао некога од братије. Затим у монаху побуђује озлојеђеност према месту, начину живота и рукодељу, подстичући осећање да нема више љубави међу братијом и да нема никога ко би га утешио. Уколико га је неко у последњих неколико дана увредио, демон га подсећа на то, подстичући тако његово незадовољство. Затим у њему побуђује жељу за другим местима, где би лакше дошао до оног за чим потребује, или му напомиње рукодеље које су мање тешке и корисније. Поред тога, додаје да се Богу може угодити на сваком месту и да Му се може поклањати на свакоме месту. Потом, повезујући тако сећање на рођаке и некадашње изобиље, пророкује дуг живот испуњен аскетским подвизима, користећи сва лукавства како би натерао монаха да најзад напусти келију и дотадашњи живот. За тим демоном не долази одмах други. Међутим, ако се монах избори са њим и победи га, после таквог подвига наступа мирно стање и душа се испуњава неизрецивом радошћу.

ава Евагрије (+ 399)
Поглавља о делатном животу

14. ПАТЊА РАЂА СМИРЕЊЕ

Врлине су повезане са патњом, те онај ко избегава патњу несумњиво се одваја и од врлине. Зато, уколико желиш врлински живот, предај се сваком страдању, јер невоље рађају смирење. Све док не стекнемо истинско познање, смирењу се приближавамо кроз искушења. Ономе ко у врлини пребива без патње, отворена су широм врата гордости.

свети Исаак Сирин (+ 7. век)
Поглавља о делатном животу

15. БЛАГОДАТ СЕ ПОСТЕПЕНО ВРАЋА ДУШИ

Не смућујмо се кад се нађемо у тами. При томе мислим на ону посебну таму у којој душа понекад, као усред валова, изнемогне. Без обзира шта човек ради, било да чита Свето Писмо или испуњава правило, таму смењује тама.

Налазећи се у оваквом стању, човек напушта своје рукодеље, а веома често није у стању ни да му се приближи. Тај час је испуњен очајањем и страхом - наду и веру у Бога душа потпуно одбацује и сва се испуњава сумњом и страхом.

Међутим, Бог не оставља душу дуго у таквом стању, већ га брзо окончава (1. Кор. 10, 13).

Саветујем ти следеће: ако немаш снаге да владаш собом и паднеш ничице на молитву, покриј се мантијом преко главе и спавај, док те не прође тај час таме. Само не излази из келије.

Овом искушењу се највише подвргавају они који теже трезвеноумљу, и који на том путу траже утеху вере. Стога их у тај час највише мучи и тишти колебање ума. Оно је често праћено хулним помислима, те човек понекад почиње да сумња у Васкрсење и све остало о чему је боље и не говорити.

Они који се баве физичким радом, у потпуности су ослобођени ових искушења. Њих напада друга врста туге, позната сваком човеку, која се по начину делања разликује од ових и сличних искушења.

Блажен је онај ко то претрпи, не напуштајући келију. Уосталом, ова борба се не окончава за један час, и благодат се у душу не усељава одједном, већ постепено. Једно смењује друго - искушење и утеха.

свети Исаак Сирин (+ 7. век)
Поглавља о делатном животу

16. О НЕИЗМЕРНОЈ ТУЗИ

Дужи период прекомерне туге срца за чулним, помрачује и узнемирава ум. Таква туга истерује из душе чисту молитву и благост, а уноси болну патњу срца. Њој последује неизмерна окамењеност и неосетљивост, те демони стога често бацају у очајање оне који се одлуче да воде духован живот.

свети Симеон Нови Богослов (+ 1022)
Подвижничка и теолошка поглавља

17. КАКВА ПУСТОШ ВЛАДА БЕЗ БЛАГОДАТИ!

Видиш каква само пустош влада без благодати, како је душа немарна и равнодушна према свему духовном. То је стање добрих пагана, Јевреја преданих Закону и хришћана који воде бестидан живот, не мислећи на свој унутрашњи живот и однос са Богом. Они ни тада не осећају такав бол, јер они, за разлику од тебе, не знају за плодове благодати. Будући да им се с времена на време деси да искусе неку врсту духовне утехе - природне, не благодатне - они се примирују.

свети Теофан Затворник (+ 1894)
Уметност молитве

18. ТУГА

Када зли дух туге обузме душу, испуњава је немиром и непријатношћу, не допушта човеку да се моли са неопходном ревношћу, омета пажљиво читање Светога Писма, лишава га благости и поштовања ближњих и ствара одбојност према свакој врсти разговора. Душа испуњена тугом, постаје као безумна и помахнитала, те не може мирно да прихвати ни добар савет, нити да смирено одговара на питања. Туга поробљава човека и истовремено га спречава да схвати да је узрок патње у њему. Туга је црв срца који нагриза мајку која га је родила.

свети Серафим Саровски (+ 1833)
Мала руска филокалија

19. ВРСТЕ ТУГЕ

Постоје четири врсте туге: жалост, брига, завист и сажаљење. Жалост је, наиме, туга која нам одузима глас; брига је туга која нас оптерећује; завист је туга због туђег добра; а сажаљење је туга због туђе несреће.

свети Јован Дамаскин (+ 776)
Источник знања

20. ЖАЛОСТ ПО БОГУ

Адам плаче: Не мили ми се овај свет. Не миле ми се високе горе, ни лугови, ни шуме, ни песма птица; ништа ми више није мило. Душа је моја у великој жалости: ожалостио сам Бога. И када би ме Господ поново узео у рај и тамо бих плакао и жалио: зашто сам ожалостио Бога Кога волим?

свети Силуан Атонски (+ 1938)
Поуке

21. ОЧАЈАЊЕ

Очајање! Страшна реч, реч која означава пропаст и свакојаку несрећу. (...) Очајник живот осећа као терет и гледа да се тога бремена ослободи.

Очајник који је дигао руке, више не хита лекару, јер сматра своју болест неисцељивом. (...)

Очајник, премда живи, већ је умро, јер је изгубио везу са светом. Изгубио је душевно чуло кроз које је примио осећање лепоте света и уживао у радости коју он носи. Душа му не налази ништа више привлачно у овом свету који је препун милина, а који су их изобилно улиле Божанствена премудрост, доброта и свемоћ. (...)

Сва се природа весели, а једини је он посред те опште радости потиштен. Уши му више не чују умилну музику коју верни чују. Он нигде не налази весеље, нигде не налази утеху, ништа не може да му одагна потиштеност. Крајња утученост испуњава му срце, у њему се настанио хаос (...)

Драми долази крај, а несрећни очајник који није отишао лекару и открио болест, који је одбацио лекове благочшћа, оставио је живот и отишао из света како би нашао крај мукама својим, не знајући да прелази у други, вечни живот испуњен мукама, где ће бол бити вечан. Несрећнога ли човека!

свети Нектарије Егински (+ 1920)
Господу на Небесима