“Slava moja i pesma je moja Gospod” pise car David. Koga cemo mi slaviti? i kome pevati? Ako cemo slaviti moc, Bog je najmocniji; ako li milost, Bog je najmilostiviji; ako li pravdu, On je najpravedniji; ako li istinu, On je najistinitiji; ako li lepotu, On je lepota besmrtna? ako li mudrost, On je mudrost nepogresna; ako li mladost, On je mladost nestareca; ako li vrednocu, On je vrednoca nezastajkujuca; ako li budnocu, On je budnoca neumorna; ako li Tvorca, On je Tvorac nas; ako li dobrotvora, On je Dobrotvor nas; Svako dobro sto ljudi slave i opevaju na zemlji samo je senka neiscrpnog i neprolaznog dobra sto je u Bogu i od Boga. Angeli ga svesno proslavljaju na nebu dan i noc pevajuci: “Sveti, Sveti, Sveti je Gospod Savaot!” Sva stvorena priroda nesvesno ga proslavlja, ispunjavajuci zakon njegov.
Iz toga opsteg slavopojnog hora najmanje bi imao razloga covek da izostane. Neka ga, dakle, i covek slavi i hvali dusom svojom, svagda i na svakom mestu, a narocito onda kada uzdize molitvu svoju njemu.
Crkvene molitve uvek se zavrsavaju slavoslovljem, kao na primer: “Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i navek. Amin”.
Ili: “jer si ti Bog nas, i tebi slavu uzdizemo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i navek. Amin”.
Ili: “jer tebi pripada svaka cast, i slava, i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i navek. Amin”.
Ili: “Jer si ti covekoljubac Bog, i tebi uzdizemo, itd”.
I tako, dakle, svaka molitva, najduza kao i najkraca, pocinje sa blagodarnoscu Bogu, produzuje se sa iskanjem od Boga nekoga dobra, a zavrsava se s proslavljanjem Boga. To jest: prvo dolazi blagodarenje, pa onda prosenje i najzad slavoslovije.
No, uz ovo je neophodno potrebno drzati i molitve propisane Jevandjeljem i Crkvom kao: Oce nas, Svjati Boze, Bogorodice Djevo, i dr. Citati uz molitve i ispovedanje vere, tj. Vjeruju.
U svakom slucaju covek treba da staje na molitvu sa velikim strahopostovanjem, sa nepokolebljivom verom da stoji u prisustvu zivoga Boga, i sa nadom u milost Bozju, koja uvek izlazi u susret molitvama pravih i istinitih bogomoljaca.
Vladika Nikolaj Velimirovic
Iz toga opsteg slavopojnog hora najmanje bi imao razloga covek da izostane. Neka ga, dakle, i covek slavi i hvali dusom svojom, svagda i na svakom mestu, a narocito onda kada uzdize molitvu svoju njemu.
Crkvene molitve uvek se zavrsavaju slavoslovljem, kao na primer: “Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i navek. Amin”.
Ili: “jer si ti Bog nas, i tebi slavu uzdizemo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i navek. Amin”.
Ili: “jer tebi pripada svaka cast, i slava, i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i navek. Amin”.
Ili: “Jer si ti covekoljubac Bog, i tebi uzdizemo, itd”.
I tako, dakle, svaka molitva, najduza kao i najkraca, pocinje sa blagodarnoscu Bogu, produzuje se sa iskanjem od Boga nekoga dobra, a zavrsava se s proslavljanjem Boga. To jest: prvo dolazi blagodarenje, pa onda prosenje i najzad slavoslovije.
No, uz ovo je neophodno potrebno drzati i molitve propisane Jevandjeljem i Crkvom kao: Oce nas, Svjati Boze, Bogorodice Djevo, i dr. Citati uz molitve i ispovedanje vere, tj. Vjeruju.
U svakom slucaju covek treba da staje na molitvu sa velikim strahopostovanjem, sa nepokolebljivom verom da stoji u prisustvu zivoga Boga, i sa nadom u milost Bozju, koja uvek izlazi u susret molitvama pravih i istinitih bogomoljaca.
Vladika Nikolaj Velimirovic