Црква - светајна, свесветиња, свеблаговест
Јер суу њој све свете силе спасења, чији је непресушни божански извор сам Господ спасења: Богочовек ИсусХристос. Због тога је Црква изузетно, и најизузетније биће у свима световима. Она је на божански чудесан и тајанствен начин — Богочовек Христос у свој пуноћи свих богочовечанских својстава и савршенстава. Зато је она — тајна надтајнама, светиња над светињама, благовест над благовестима: светајна, свесветиља, свеблаговест. Она сачињава: „тајну која је била сакривена од векова и нараштаја, а сад се јави светима његовим"[1]. Сакривена Богом због таме греха и смрти наше; а сад? — објављена Господом Христом „светима његовим". Она, свесвета тајна објављена је ,,светима".„Светиње — светима". Увек тако. Не баца се бисер пред свиње. Свиње су страсти које не разликују светиње од помија. Заљубљени у грехе и смртоносне сласти, људи, сви људи свих нараштаја и свих векова, тамом зла скривали су од себеједину спасоносну светињу, благовест, тајну: Бога Логоса. И опет, сама се та пресвета тајна скривала од несветих бића. „А сад се јави" — оваплоћељем Бога Логоса, Његовим животом, страдањем, смрћу, васкрсењем, вазнесењем, силаском Светог Духа, — јави се као Црква, и остаде у свету као Црква. А Црква: божански циљ и смисао свих светова, свих бића, а најпре људи; божанско светиште; божанска „Светиња над светињама" која освећујући спасава од свега несветог: греха, зла и ђавола; божанско обиталиште Пресвете Тројице у коме се живи од Оца кроз Сина у Духу Светом, живи: и крштава, и преображава,и освећује, и спасава, и васкрсава, и вазнесава, и охристовљује, и обожује, и обогочовечује, и отројичује.Заиста, пресвета тајна, светајна; заиста, пресвета светиња, свесветиња; заиста, пресвета благовест, свеблаговест.
Такво је богатство ове најсветије светајне Божије: Цркве. Ништа од ње богатије, ништа славније ни на небу ни наземљи. То осећају ониу којих је развијено осећање за свето, за божанско, за вечно, за богочовечно. Најпре и највишесветитељи. Исви хришћани, сваки по мери своје светости. Јер сусви хришћанн — свети по позиву и назначењу.
Светим душама Господ казује свету тајну своју. Зато су они тако неустрашиви проповедници и исповедници ове свете гајне. Црква — једино „богатство славе" у овом свету срама и смрада од греха, смрти, ђавола. У томе богатству славе је једина права и бесмртна слава људскога бића, јер га спасава, од онога што срамоти и убија човека: од греха, смрти, и ђавола. Зато је за људе, засве људе Црква — „нада славе", једина права нада једине праве славе. То богатство славе човек осети када се вером учлани у богочовечанско тело Цркве, и Христос усели у њега кроз свете тајне и свете врлине; због чега свети апостол и вели: „богатство славе" „богатство тајне" — „Христос у вама". Са Христом у себи, људисе обогате непропадљивим богатством: Богом и божанским савршенствима[2]. То богатство је непропадљиво; њега не могу ни мољци нагристи, ни рђа покварити, ни лупежи покрасти[3]. Оно се чува у души помоћу еванђелских врлина иживљења у њима, живљења које се једино у Цркви може водити помоћу њених благодатних сила. А оне обилно и непрекидно струје икроз најмању ћелијицу њеног богочовечанског организма. Слава је, слава човекова бити у њој —макар најмања ћелијица.
Тумачећи апостолове богонадахнуте речи: „Какво је богатство славе тајне ове међу незнабошцима"[4], херувимски благовесник земаљски. Свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство анђела, итоједноставно помоћу голих речи и саме вере, без икаквог труда, — стварно је то слава и богатство тајне; слично томе као када би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који забачен издише и није вишеу стању да се миче, изненада претворио у човека и поставио га на царски престо. Обрати пажњу: незнабошци су се клањали камењу и земљи, билизаробљеници и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше телом Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог,одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало je да они сазнаду: прво, да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, нирастиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог; треће, да ни камење, ни живогиње. ни биљке, ни стихије, ни оно што је горе — ни оно што је доле — ни човека, ни демоне, пи анђеле, ни арханђеле, нити икоју другу од тих вишњих сила — природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог; да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узићи на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са арханђелима. Човека, који је стајао тако ниско, пошто је све те ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господстава. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове!
