петак, 9. септембар 2011.

СРПСКИ НАРОД КАО ТЕОДУЛ


Срб то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађања, да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је и тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба српскога народа.
Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб него Срб.
Од Индије су праоци Србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче, да човеку бива све по Карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.

1.   Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништена, по заповести Фараоновој, Мојсеј је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ни један врабац не пада без воље Оца нашег небесног.  И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање У судбу.

2.        Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3.   То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализацију личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

4.        Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо просто крст и слобода него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава, и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак и србски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

5.        Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа србски народ је био истински Теодул, тј. Божји слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

6.    Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.
Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.

7.    Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослобођења, и то делимичног, под Кнезом Милошем. Робовања под Аустријом и Мађарском, пак, слична су робовањима Јевреја под народима Хананским.

8.    Умна помраченост код србских народних старешина у старије време и србске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга(Мат. 20, 26; Лука 22, 26). Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који се уздиже, биће понижен, а који се понижује биће подигнут (Лука 14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповестХристову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.

9.      Јер кога Бог љуби онога и кара стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије свакога сина којега прима. Прашљив ћилим не уноси се у кућу, него се прво ишиба и од прашине истресе па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује своју љубав особито према онима којимадаје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак своме љубљеноме ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак србском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима.

10.       Сви богољупци и народољупци били су у своме животу велики паћеници. То Библија прејасно потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја цркве потврђује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних а незаписаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2000 година.