ПЛОДОВИ МОЛИТВЕ СХИИГУМАН ХАРИТОН ВАЛААМСКИ

74. Први плодови молитве се састоје од пажње и умилења. Ови плодови се појављују пре свих других од сваке молитве која се правилно твори, а пре свега од Исусове молитве, која је изнад сваког појања псалама и другог молитвословља. Од пажње се рађа умилење, а од умилења се продубљује пажња. Они се сливају, рађајући једно друго; они молитви дају дубину, постепено оживљавајући срце; они јој дају чистоту, отклањајући расејаност и сањарење. Као и истинска молитва пажња и умилење су дарови Божији.

75. Знајте да пажња никада не сме да напушта срце. Али дело у срцу понекад бива само умно - само га ум твори, а понекад и срдачно, то јест и почиње се и наставља са топлим осећањем. Ово није закон само за отшелнике, већ за све оне који чиста срца треба да стоје пред Богом и да пред Њим раде, то јест, за све хришћане. Ум се умара када изговара речи молитве. Тада се молите без речи - падните ничице у мислима у срцу пред Господом предајући Му се... То ће и бити права молитва, а реч је само изражава... и она је увек слабија од саме молитве пред Богом.

Срдачна молитва никада није преурањена. Она је почетак дела. Њеним утврђивањем у срцу напредује дело Божије. Треба је развијати не жалећи труда. Бог, када види труд, даје оно што се тражи. Права молитва не бива производ самог човека: она је дар Божји. Тражите и наћи ћете! То што нисте користили вештачки начин укорењивања молитве - није штета. Овај начин није неизбежан; и без њега се може. Није главни положај тела, већ унутрашње устројство. Све дело се састоји у томе: "Стајати пажњом у срцу и гледати ка Богу, или вапити." - Нисам срео још никога ко би одобравао овај вештачки метод. Преосвећени Игњатије и о.Макарије Оптински га такође не одобравају.

76. Умешно делање Исусове молитве... увек је творити једноставно с пажњом у срцу или хођење са сећањем на Бога, јесте наш труд и сам по себи има свој природни - а не благодатни - плод. Овај плод јесте сабраност мисли, страхопоштовање и страх Божји, сећање на смрт, умирење помисли и извесна срдачна топлота. Све су то природни плодови унутрашње молитве. Ово човек треба добро да запамти да не би трубио пред собом и пред другима и да се не би надимао.

Док су у нама само природни плодови не вредимо ни паре, и у суштини, и по суду Божијем. Вредимо када дође благодат. Јер када она дође ууправо то ће значити да нас је Бог погледао милостивим оком...

У чему се заправо испољава ово дејство благодати не могу вам рећи, али несумњиво је да она не може доћи пре него што се појаве сви горе наведени плодови унутрашње молитве.

77. Плод молитве је сабраност пажње у срцу и топлина. Ово је природно дејство. То свако може да достигне. И ову молитву треба да твори свако, не само монах, већ и мирјанин.

Ово није неко компликовано дело, већ једноставно. И Исусова молитва сама по себи није нека чудотворна, већ је као и свака друга кратка молитва - словесна, дакле, спољашња. Али она може да пређе у умну и срдачну... све природним путем. Што је од благодати - на то треба чекати, јер се то ни на који начин не може освојити.

Оно што су вам писали да прво треба очистити страсти односи се на узвишену созерцатељну молитву, а ово је једноставна молитва..., која ипак, може да доведе до узвишене молтиве.

Да би бављење њоме било успешно сваки пут када јој приступате треба све да оставите да би срце било апсолутно слободно од свега, да у пажњи не штрчи ни неко лице, ни посао, ни ствар. Све то треба истерати у ово време. Када завршите правило не треба да напуштате ову молитву никада, већ чим будете слободни, одмах да је се прихватите.

За време богослужења треба пажљиво слушати службу... стојећи с пажњом тамо где се твори Исусова молитва. А када се нешто неразумљиво чита и поје треба творити ову молитву.

78. Не заборављајте да се не треба ограничавати само механичким понављањем речи Исусове молитве. То човека неће никуда одвести осим до механичке навике да ову молитву понавља језиком, а да чак ни не размишља о њој. Наравно, ни ово није лоше, али то представља најудаљенију спољашњу периферију овог дела.

Суштина ствари је свесно стајање у присуству Господа са страхом, вером и љубављу. Ово расположење је могуће и без речи. Њега и треба утврдити у срцу пре свега. Речи ће доћи касније да би се само на томе задржала пажња и продубила она осећања и расположења.

79. Исусова или нека друга кратка молитва је добра ствар ако се језик на њу навикне. Постарајте се само притом да пажњу не држите у глави, већ у срцу и будите тамо не само за време стајања на молитви, већ и у свако време. Потрудите се да створите у срцу као неку раницу... Стални труд ће то брзо учинити. Ту нема ничег нарочитог. То је природна ствар (то што ће се појавити раница). Међутим, од тога ће бити и више сабраности. А главно је да Господ видећи труд дарује и Своју помоћ и благодатну молитву. Тада ће у срцу све кренути својим током.

80. Плашите се да не паднете у духовно сластољубље? Откуд оно овде?! Јер не твори се молитва ради сласти, већ зато што је дужност да се на овај начин служи Богу; а сласт је обавезна принадлежност истинског служења. Осим тога, у молитви је главно стајање пред Богом умом у срцу, с побожношћу и страхом који отрежњује и истерује сваку настраност и који у срцу насађује бол пред Богом. Ова осећања: страх Божји и бол, или срце скрушено и смирено јесу главне црте праве унутрашње молитве и проба сваке молитве, на основу њих треба судити да ли наша молитва иде онако како треба или како не треба. Када они постоје - молитва је ваљана. Када их нема - није у реду, и треба је вратити на прави пут.

Када их нема сласт и топлина могу да изазову надменост, а то је духовна гордост... и то ће бити погубна прелест. Тада ће сласт и топлина отићи; остаће само сећање на њих... а душа ће и даље мислити да их има. - Овога се бојте и више разгоревајте страх Божји, смирење и падање ничице пред Богом с болом, ходећи увек у присуству Божијем. Ово је главно!

Срдачна топлина о којој пишете је добро стање. И треба је чувати и подржавати. Када ослаби, треба је распламсавати као што ви радите: сабирати се што јаче у себи и вапити ка Господу. Да не би одлазила треба избегавати расејавање мисли и утисака на осећања која нису у складу са овим стањем, треба избегавати да се срце прилепи за било шта видљиво и никаква брига не сме да прогута сву пажњу. Пажња пак према Богу нека буде стално и напетост тела нека не попушта, мирно, као војник у строју. Главно је: молити Господа да продужи ову милост.

Што се тиче питања да ли је то то, једном заувек усвојите правило да таква питања одагнавате без жалости, чим се роде. То је вражији накот. Ако се задржите на овом питању непријатељ ће одмах дати и одговор: о, наравно, то је то... Сила си - свака ти част! - Затим ће се делија попети на штуле, почеће да умишља да је нешто велико, а друге ће презирати. И благодат ће отићи, али ће га непријатељ држати у мисли да је она са њим. И ово је: мисли да има, а нема ништа (мнитсја имјети, тогда как ничего нет). Свети оци су написали: "Немој мерити себе." А ако човек узме и реши ово питање значи да приступа мерењу себе: колико сам порастао. Изволите бежати од овога као од ватре.

82. Права топлина је дар Божји; али постоји и природна топлина, плод сопствених напора и слободног расположења. Оне су једна од друге удаљене као небо од земље. Каква је топлина у вама - не види се. Касније ће се открити.

"Мисли су ме умориле, не дозвољавају да се зауставим пред Богом." То је знак да је то ваша топлина, а не Божија. Први плод Божије топлине јесте сабраност мисли и њихова стална устремљеност ка Богу. Овде се дешава исто што и са крвоточивом женом. Код ње је било: ста ток крове... а овде се зауставља течење помисли. Шта је потребно? Одржавајући своју природну топлину не сматрати је за нешто вредно, већ само за извесну припрему за Божију топлину. Затим, треба осећати бол због оскудности Божијег дејства у срцу и у болу непрестано молити Господа: "Милостив буди! Не отврати Лица Твојего!.. Просвјети Лице Твоје!.." Уз ово треба повећати телесна лишавања... у храни, у сну, послу и слично. Сва дела треба предати у руке Божије.

83. Од тренутка када се ујутру пробудите постарајте се да се саберете и да разгорите топлину. Ово сматрајте за своје нормално стање. Чим овога нема знајте да у вама нешто није у реду. Кад се ујутру доведете у такво стање сабраности и топлине треба све да чините да никако не разорите своје унутрашње расположење, а колико је у вашој моћи треба да чините оно што подржава ово стање, а оно што га растројава ни у ком случају не треба чинити: јер би то значило бити сопствени непријатељ... Одредите себи као закон да чувате сабраност и топлину, стојећи умом пред Господом. Онда ће се само показати како треба да се ради или шта човек себи треба да дозволи, а шта не треба.

Свемоћни помоћник у овоме јесте Исусова молитва. На њу се треба навићи тако да се она непрестано изговара тамо где се налази срце. А да би се човек навикао треба да се потруди. Сада се латите тог посла. Или сте већ упознати са њим? - Чинило ми се да ову молитву творите само на правилу. На правилу она иде по свом реду, али је обавезно треба творити док човек седи, хода, једе, ради. Ако се она не држи јако у срцу могуће је да човек све остави и да се само њоме бави док се она у њему не укорени. То је проста ствар. Треба стати пред иконама у молитвеном положају (може да се седне) и када се пажња спусти тамо где се налази срце, онда тамо треба лагано творити Исусову молитву уз сећање на присуство Божије. Тако треба чинити пола сата, сат или више. Прво је тешко, а када се стекне навика све ће се одвијати природно, као дисање.

Уз овакво унутрашње устројство у вама ће почети и умни живот, или како кажу, умно делање. Прва ствар овде јесте захтевање чистоте савести, да она човека не прекорева не само пред Богом, већ ни пред њим самим, чак ни пред стварима. Зато, чим се у мислима или речи појави нешто што смућује савест, одмах се у себи треба кајати пред Господом Који све види и Који ће умирити савест.

Остаје само борба с помислима које ће мало мало зујати као досадни комарац. Сами се учите како да са њима изађете на крај. Искуство је наука. Рећи ћу вам једно: обично се помисли ковитлају у глави. Оне су празне. Али ви пазите на оне које се као стрела забадају у срце и остављају тамо траг као ожиљак. Одмах се приберите и изгладите овај траг молитвом ставивши на његово место супротно осећање. Када се чува топлина ови случаји су ретки и слаби.

84. На језику нека буде Исусова молитва, у уму - виђење Господа пред собом, у срцу чежња за Богом или за општењем с Господом. Када све ово буде постојало, и када се устали, Господ ће вам видећи како се трудите дати оно за шта молите.

85. Свака молитва треба да исходи из срца, а свака друга молитва није молитва. И молитве по молитвенику, и личне молитве, и кратке молитвице треба да иду из срца ка Господу Којег човек види пред собом. Тим пре таква треба да буде Исусова молитва.

86. Молите ме да вам разјасним дело молитве... Али овде нема шта да се објашњава. Стани умом у срце пред лицем Господа и вапиј: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго! - То ће бити молитвени труд. Уколико се неко усрдније буде трудио Господ ће му, видећи труд, дати духовну молитву која бива плод благодати Светог Духа.

Ево, то је све што треба рећи и схватити о Исусовој молитви. Све остало што се измишља не односи се на ову ствар. - То непријатељ одвлачи од праве молитве.

87. Треба се пажњом зауставити у срцу и стајати тамо стално пред Господом. О томе сам вам више пута писао. Тада ћете примећивати сваку трунчицу. Молите се, Бог ће дати!

88. Док постоји ревност, присутна је и благодат Светог Духа. Она је огањ. Ватра се одржава дрвима. Духовна дрва јесу молитва... Чим се благодат дотиче срца одмах се рађа обраћеност ума и срца ка Богу - т.ј. семе молитве. Затим иде богомислије.

Благодат Божија пажњу ума и срца усмерава ка Богу и држи их на Њему. Пошто ум никада није без дејства и како се окреће према Богу он о Богу и размишља. Отуда потиче сећање Бога, стални сапутник благодатног стања... Сећање на Бога не бива празно, већ обавезно уводи у созерцање савршенстава Божијих и Божијих дела: благости, правде, стварања, промишљања, искупљења, суда и награде. Све заједно ово је свет Божји или духовна област. Ревнитељ стално пребива у овој области. Овакво је својство ревности. Отуда потиче и обрнуто: онај ко пребива у овој области подржава и оживљава ревност. Желите ли да одржите ревност? - Одржавајте прописано расположење... По деловима - то су дрва духовна... Имајте увек под руком оваква дрва и чим приметите да огањ ревности слаби узмите неку цепаницу од својих духовних дрва и обнављајте духовну ватру. И све ће кренути на добро. Из скупа таквих духовних кретања проистиче страх Божји, стајање пред Богом са свештеним страхом у срцу. Ово је стражар и чувар благодатног стања... Удубите се у ово и добро промислите о томе, уселите у свест и срце... и непрестано оживљавајте у себи... и бићете живи.

Ваша кула је као пустињска келија. Човек може ништа да не види и не чује... Може нешто да прочита, па да поразмисли, мало да се помоли, па опет мало да поразмисли.

Ето, све је ту. Када би Бог дао топлину у срце и када она не би нестајала! Чиста савест и стална молитвена усмереност ка Богу би требало управо ово да произведу. Али све је из руке Божије.

89. Усрдно испуњавајући правило чувајте трезвеност ума и топлину срца. Када ова последња почне да се смањује пожурите да је разгорите знајући сигурно да чим она нестане то значи да је више од пола пута ка одступању од Бога пређено. Страх Божји је чувар и подстрекач унутрашње топлине, али потребно је и смирење, и трпљење, и верност правилима, и најпре трезвеност. Пазите на себе, Господа ради. Пазите на све начине да не заспите, или да се ако сте задремали пробудите.

МОЛИТВА АНЂЕЛИМА И СВИМА СВЕТИМА

Молитвама Оне Која Те је родила, Христе, мученика Твојих, апостола и пророка, и праведника и свих светих упокој преминулог раба Твојега. (Богордичен)

За мушко:

Свети Архангели и Ангели Божији, који сте послати да помогнете онима који желе задобити спасење, и све Силе Небесне, Херувими и Серафими, Престоли и Господства, Начала и Власти! Молим вас као пламене молитвенике, и свих који се моле крепке и моћне узоре, принесите и нашу молитву Господу, узнесите је Престолу Његовом, за преминулог раба Његовог (име); молите скупа с нама Оца и Сина и Светога Духа да му да Господ опроштај и остављење сагрешења; умолите Га као Милостивог Судију да не сустигне преминулога мач гнева Његовог, да га развесели Господ у светлости Светих Својих, и да заједно са вама и преминули прослави и усхвали Пресвето и великолепно Име у Тројици слављенога Бога у векове векова.

И ви, сви свети, који сте боравили на земљи као Анђели у телу, сада се радујете у граду Бога Живога, Небеском Јерусалиму, поставши небески људи! Молим вас као небожитеље који имају смелости предстати Престолу Вишњега Цара и Бога нашега, као пријатеље Божије и блиске Богу, молим вас сви свети: молите се заједно са нама за преминулог раба Божијег (име), да му да Господ опроштај и остављење грехова, и покој у насељима Својим.

Часни и славни Пророче и Претечо, Крститељу Христов Јоване, и сви свети и славни пророци и свехвални апостоли! Молите Господа, Којега као Спаситеља проповрдасте у свету, да приведете преминулога, увек помињанога од нас раба Божијег (име) од његове обузетости у овом житејском мору искушења, саблазни и беда ка тихом и безметежном пристаништу.

Свети мученици, који сте својом крвљу посведочили вашу крепку и неизрециву љубав према Господу! Молие Свештедрог Бога да ради пламениј молитава ваших очисти од грехова преминулога раба Божијега (име) и да га сподоби ући у Царство Небеско. Молите Праведног Судију да прими ради ваших светих молитава, отишллог к Њему раба Својега (име) милостиво на небесима, и да га настани у рају, у месту светлом, у месту покоја, месту вечне радости. Амин.

За женско:

Свети Архангели и Ангели Божији, који сте послати да помогнете онима који желе задобити спасење, и све Силе Небесне, Херувими и Серафими, Престоли и Господства, Начала и Власти! Молим вас као пламене молитвенике, и свих који се моле крепке и моћне узоре, принесите и нашу молитву Господу, узнесите је Престолу Његовом, за преминулу рабу Његову (име); молите скупа с нама Оца и Сина и Светога Духа да јој да Господ опроштај и остављење сагрешења; умолите Га као Милостивог Судију да не сустигне преминулу мач гнева Његовог, да је развесели Господ у светлости Светих Својих, и да заједно са вама и преминула прослави и усхвали Пресвето и великолепно Име у Тројици слављенога Бога у векове векова.

И ви, сви свети, који сте боравили на земљи као Анђели у телу, сада се радујете у граду Бога Живога, Небеском Јерусалиму, поставши небески људи! Молим вас као небожитеље који имају смелости предстати Престолу Вишњега Цара и Бога нашега, као пријатеље Божије и блиске Богу, молим вас сви свети: молите се заједно са нама за преминулу рабу Божију (име), да јој да Господ опроштај и остављење грехова, и покој у насељима Својим.

Часни и славни Пророче и Претечо, Крститељу Христов Јоване, и сви свети и славни пророци и свехвални апостоли! Молите Господа, Којега као Спаситеља проповрдасте у свету, да приведете преминулу, увек помињану од нас рабу Божију (име) од њене обузетости у овом житејском мору искушења, саблазни и беда ка тихом и безметежном пристаништу.

Свети мученици, који сте својом крвљу посведочили вашу крепку и неизрециву љубав према Господу! Молие Свештедрог Бога да ради пламениј молитава ваших очисти од грехова преминулу радби Божију (име) и да је сподоби ући у Царство Небеско. Молите Праведног Судију да прими ради ваших светих молитава, отишлу к Њему рабу Своју (име) милостиво на небесима, и да је настани у рају, у месту светлом, у месту покоја, месту вечне радости. Амин.

МОЛИТВЕ УЗ ВЕЛИКИ ПОСТ светог Јефрема Сирина

Великопосна молитва светог Јефрема Сирина

Господе и Владико живота мога, дух лењости, чамотиње, властољубља и празнословља, не дај ми. 
(земни поклон)

Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слузи Твом. 
(земни поклон)

Да, Господе Царе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свог, јер си Благословен у векове векова. Амин. 
(земни поклон)

Од Васкрса до Томине недеље

И јутарње и вечерње молитвено правило замењује се овим:

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова. (трипут)

Видевши Васкрсење Христово, поклонимо се Светом Господу Исусу, једином Безгрешном. Крсту Твом клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо; јер си Ти Бог наш, осим Тебе другог не знамо, и име Твоје призивамо. Приђите сви верни, поклонимо се светом Васкрсењу Христовом. Јер гле, кроз Крст дође радост целом свету. Увек благосиљајући Господа, певајмо Васкрсење Његово; јер ради нас претрпевши Крст, смрћу смрт уништи. (трипут)

Ипакој, глас 4.

Претекавши јутро мироносице са Маријом, нашавши камен одваљен од гроба, слушаху од Ангела: Што с мртвима као човека тражите, Онога који је у вечној светлости? Видите погребне повоје, трчите и свету проповедајте да је васкрсао Господ, победивши смрт, јер је Он Син Бога, који спасава род човечански.

Кондак, глас 8.

Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но адову си силу разорио, и васкрсао као Победитељ, Христе Боже. Женама Мироносицама рекавши: "Радујте се!" И Твојим апостолима мир дарујући, палима дајући васкрсење.

У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у Рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Безгранични.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу.

Гроб Твој - извор васкрсења нашег, Христе, показа се као живоносан, као лепши од раја, уистину светлији од сваке царске одаје.

И сада и увек и у векове векова. Амин.

Радуј се, Богородице, освећен си божански стан Свевишњег, јер се Тобом даде радост онима који кличу: Благословена си Ти међу женама, свебеспрекорна Владичице.

Господе, смилуј се. (40 пута)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. И сада и увек и у векове векова. Амин.
Часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима, Тебе што Бога-Реч непорочно роди, уистину Богородицу величамо.

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова. (трипут)

Од Томине недеље до Вазнесења

Уместо Царе небески... чита се Васкршњи тропар:

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова.(трипут)

Од Вазнесења до Духова

Почиње се од Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни... (изоставља се све пре овог).

Све важи и за вечерње молитве.

МОЛИТВЕ АНЂЕЛУ ЧУВАРУ

Молитва 1.


Анђеле Христов, чувару мој свети и покровитељу душе и тела мога, опрости ми све што Ти сагреших у данашњи дан и избави ме од свакога зла непријатељског ми противника, да не бих никаквим грехом разгневио Бога мог, но моли се за мене грешног и недостојног слугу, да ме покажеш достојна доброте и милости Свесвете Тројице и Матере Господа мога Исуса Христа и свих Светих. Амин.


Молитва 2.


Свети нђеле Христов, падајући ничице пред тобом молим ти се, Чувару мој свети, који си мени грешноме дат од светога крштења, да ми чуваш душу и тело. Својом лењошћу и својим рђавим навикама ја разгневих твоју пречисту светлост, и отерах те од себе свим гадним делима, лажима, клеветама, завишћу, осуђивањем, охолошћу, непокорношћу, мржњом на браћу, злопамћењем, среброљубљем, прељубом, јарошћу, тврдичлуком, ненаситим преједањем, опијањем, брбљањем, рђавим и лукавим мислима, гордељивошћу, и похотљивим беснилом, имајући вољу за сваку телесну пожуду. О, да зле наклоности моје, какве нема ни у неразумних животиња! Та како можеш погледати на мене, или пристутшти мени као смрдљивом псу? Каквим ћеш очима, Анђеле Христов, погледати на мене када сам се ужасно заплео у одвратна дела? Та како ћу већ моћи да молим опроштај за своја горка, зла и рђава дела, у која падам даноноћно и сваког часа? Но молим ти се, падајући ничице пред тобом, Чувару мој свети. смилуј се на мене грешног и недостојног слугу свог (име); буди ми помоћник и заштитник од мог злог противника, светим твојим молитвама, и учини ме учесником у царству Божјем са свима Светима, свагда, и сада и увек и кроза све векове. Амин.

Старац Јосиф Ватопедски - Живи свједок Живог Бога

Да би племените успомене и у будућности постојале
као блистави путокази духовне историје,
оне се морају записати. 

(Почетак житија Преподобног Јосифа Исихасте, које је написао блаженопочивши старац Јосиф Ватопедски, његово чадо)

    Дана 1. јула 2009. године, упокојио се старац Јосиф Ватопедски. С обзиром да смо и ми духовни пород старчев, осјећамо потребу да широј јавности кажемо неколико ријечи о овом светом човјеку, на корист и укрјепљење свих.

   

    Старац Јосиф Ватопедски рођен је 1. јула 1921. године, на Кипру. Његова мајка, која је у то време била у седмом мјесецу трудноће, отишла је на дан Светих Бесребреника у манастир њима посвећен, да се поклони. Ненадно, ту у манастиру се и породила. Изгледало је као да је дијете мртворођено. Међутим, установили су да је дијете живо, и одлучили да га одмах крсте. На Светом крштењу дјечак је добио име Сократис.
    Када је младом Сократису било петнаест година, одлучио је да отпутује за Америку, гдје су његова старија браћа већ радила, и да им се придружи. Припремио је пасош, визу, и све што је било потребно. Али, прије него отпутује, зажелио је да оде у чувени манастир Ставровуни (на Кипру) да се поклони и затражи благослов Божији за пут. Са доласком у манастир, његов живот заувијек се промијенио. Манастирски комплекс, свете иконе и древне фреске, предио у коме се манастир налазио, али више од свега - живот монаха, оставили су на младог Сократиса тако снажан утисак, да је узео пасош и визу и поцијепао их, чврсто решен да остане у манастиру и служи Господу своме заувијек. Након неког времена проведеног у манастиру Ставровуни, духовник манастира, о. Кипријан, послао га је на Свету Гору, ради бољег духовног напредовања.

 

                                             

Фотографија у старчевом пасошу из тог периода.

    Године 1946. у скиту Свете Ане упознаје старца Јосифа Исихасту, коме се духовно потчињава. Старац Јосиф га прима код себе, и тако он постаје први послушник старца Јосифа Исихасте. Од 1947-1959. године (тј. до старчевог упокојења) остаје уз њега, у строгом послушању и подвигу. 

У спиљама Свете Ане. 
Храм Часног Претече братства Преподобног Јосифа Исихасте, коме је припадао блажени старац Јосиф Ватопедски.

Братство преподобног Јосифа Исихасте.
Иза старца Јосифа Исихасте (који сједи) стоји старац Јосиф Ватопедски (трећи с десна)

 

            Келија Благовијести у којој је боравило братство Преподобног Јосифа Исихасте
све до његове блажене кончине.

 

    У том периоду, од 1947. до 1959. године, око старца Јосифа Исихасте створило се читаво братство изузетних монаха.  Након упокојења старца Јосифа Исихасте, а по његовом благослову старца, братство се раздвојило. Свако од братије отишао је у посебну келију, и временом створио своје братство. 

 

Старац Јосиф у Новом скиту, мало након упокојења Преподобног Јосифа Исихасте,
а прије него што је основао своје братство.

    Старац Јосиф (потоњи Ватопедски) послужио је Богу на разним мјестима: у Новом Скиту, Кутлумушу, манастиру Часног Крста (Минтис код Патмоса), у симонопетритској келији Благовијести код Кареје, поново, накратко, у Кутлумушу, и у Благовјештанској келији у Новом скиту. Живот са новим братством, које се из дана у дан све више увећавало, бивао је све тежи и тежи.

                          

Фотографија из 1982. године, из периода када је старац Јосиф 
накратко боравио у манастиру Кутлумушу. 
На фотографији је са старцем Пајсијем Светогорцем,
 јеромонахом Атанасијем (сада митрополитом Лемесолским) и 
тада мирјанином, а сада Ватопедским монахом Нифоном 
(економом ватопедског метоха у Ксантију)

Благовјештенска келија у Новом скиту,
 коју је обновио и проширио старац Јосиф 
за потребе свог братства, и у којој је боравио са 
братством до одласка у манастир Ватопед.

 

   

 

   

            

              

Фотографије из свакодневног живота старчевог

братства у Новом скиту. Старац није себе
изузимао од послушања. Био је у исто вријеме и
старац и послушник љубави. Увијек је давао примјер 
братији својим животом.

             Тренуци одмора након послушања.

 

                       

Старац Јосиф са два јеромонаха из свог братства -
о. Атанасијем (сада митрополитом Лемесолским)
и о. Јефремом (сада игуманом  ватопедским),
 у Новом скиту, 1985. године.

          Фотографија из 1986. године. Старац Јосиф у Новом
скиту са својим некадашњим сабратом,
а тада игуманом Дионисијата, старцем Харалампијем.

Старац фотографисан у тренутку док се моли у дворишту скита.

Старац у својој келији у Новом скиту.

 

 

Старац Јосиф крај свог радног стола, за којим је 
свакодневно проводио више часова одговарајући 
на многобројна писма духовних чада, и пишући књиге

    Сам старац Јосиф Исихаста говорио је пророчки о својој духовној дјеци и братији: „Ови калуђерчићи ће обновити монаштво Свете Горе". И тако се и десило! Први је о. Јефрем позван са својим братством да обнови и уреди манастир Филотеј. Не дуго након тога, из тог братства су обновљена и још три светогорска манастира. Касније, старац Јефрем, по Божијем промислу одлази у Америку, гдје оснива седамнаест манастира. Након одласка старца Јефрема са својим братством у Филотеј, и старац Харалампије добија на обнову и уређење манастир Дионисијат. Старац Јосиф, који је жарко желио да се испуни пророштво његовог старца, некако као да је остао једини на коме се те ријечи старчеве нису испуњавале, иако је био најстарији монах међу сабраћом. Али, Господ је имао своје разлоге због чега је одлагао време за то. Можда и јесте мало дуже чекао, али морало је тако бити, како би се створили погодни услови да добије можда и највећи дар од свих чада старца Јосифа Исихасте - манастир Ватопед. Манастир Ватопед се у то вријеме налазио готово у стању расула, са идиоритмичким уређењем и манастирским комплексом који се обрушавао. Напоменимо да је старац Јосиф са својим братством прешао из Новог скита у Ватопед на позив ватопедског братства, а по савјету и предсказању старца Порфирија. 

                

Старац са братством и гостима 1987. године - посљедњи Васкрс у Новом скиту.

    Почетак живота у Ватопеду био је веома тежак. У мају 1990. године  бива устоличен за игумана архимандрит Јефрем, из братства старца Јосифа. И ето, након двадесетак година, игумана Јефрем и старац Јосиф, благодаћу Божијом, обновили су већину манастирског комплекса, али што је најважније, обновили су монаштво! Данас манастир има више од стотину монаха. Братство живи веома веома интензивним духовним животом, са дугачким и предивним богослужењима, честим свеноћним бдењима, непрестаном молитвом, и веома честим причешћивањем.  

                              

Старац Јосиф пред капијом манастира Ватопед, првих година живота у њему.

 

 

Пред капијом Ватопеда, са духовном браћом - старцем Јефремом
Аризонским (тада игуманом Филотејским) и старцем Јефремом
Катунакијским - 1989. године.

 

Недјеља Mироносица (април 1990. године), дан устоличења

игумана светог и великог манастира Ватопеда,
архимандрита Јефрема. Поред игумана се виде
старац Јосиф, и старац Теоклит Дионисијатски 
(тада прот Свете Горе).

 

 

Послужење након устоличења у синодикону
манастира Ватопеда. На фотографији се види тадашњи
митрополит Димитријадски г. Христодул, потоњи
Архиепископ Атински и све Јеладе, као и игуман 
манастира Ставровуни (Кипар).

 

 

Манастир Ватопед, септембар 1991. године:
Тадашњи Васељенски патријарх г. Димитрије,
игуман ватопедски Јефрем и старац Јосиф.

    Старац Јосиф је, попут свог некадашњег сабрата, старца Јефрема Аризонског, својим светим животом оплодотворио и друге крајеве. На Кипар је послао јеромонаха Атанасија, који је постављен за игумана манастира Махера, данас вјероватно најугледнијег манастира на Кипру. Овај је затим обновио и основао десетак мушких и женских манастира на Кипру, који су прави светионици многострадалном кипарском народу! Касније је о. Атанасије изабран за митрополита Лемесолског. Посљедњих година је на један метох св. Николаја у Ксантију послао врлинског монаха Нифона, који представља уточиште и утјеху за огроман број људи. Ватопед духовно помаже не само манастире и хришћане у Грчкој и на Кипру, већ и у Румунији, Русији, Србији, Великој Британији, Грузији и по цијелом свијету. Годишње манастир посјети око 20 000 људи. 
    Старац Јосиф је првих година боравка у Ватопеду живио у самом манастиру, у једној келијици која се налазила уз сами саборни храм. Посљедњих година је прешао у једну одвојену келију, на десетак минута хода од манастира. Ту је уз себе имао и једног сабрата, који га је служио. У тој келији је примао непрестано братију, али и мирјане. Ријека клирика и мирјана прошла је кроз старчеву келију, и окористила се његовим простим, али дубоким и премудрим савјетима и поукама, који су извирали увијек из великог искуства, утемељеног на практичном изучавању Светог Писма и Светих Отаца. Осим тога, свакодневно је одговарао на огроман број писама. Два пута седмично, сриједом и недјељом увече, мало након повечерја, старац би долазио у манастир и бесједио са братијом на разне теме. Ти сабори, или како се на Светој Гори зову -  синаксиси, изузетно много су оснаживали братство.

         

Старчева келија, надомак манастира Ватопеда, 
у којој је провео посљедње године овоземаљског  живота

    Старац је дане проводио у посту, молитви, сузама, и духовном старању о сабраћи (монасима и мирјанима). Његове ријечи и савјети су имали такву силу! Плодове његове молитве си осјећао одмах! Замолили би смо га да се помоли за неку ствар која нас је мучила, и силу молитве си осјећао истог тренутка! Инсистирао је на послушању. Старац је схватао и предао својој духовној дјеци послушање, као израз крајње слободе и љубави. Инсистирао је на жаркој и безграничној љубави, према Богу, према Цркви и према свима! О, како је он сав одисао Љубављу! Сав је горио од љубави према Богу. Говорио је о Богу са таквим одушевљењем и усхићењем, и са таквом присношћу, као што дијете говори о свом оцу! Инсистирао је на приљежном служењу ближњима, и уопште Цркви Христовој! Тражио је да на богослужењима сви будемо бодри и пажљиви, да отварамо срце Господу, да Му појемо и узносимо молитве жарко и силно, ревносно! Старац је био човјек свеобухватне љубави! Љубио је све и свакога, и од свеобилне љубави често није могао да заустави потоке суза. Сви се сјећамо његових ријечи, које је тако често и са таквом чежњом говорио: „Центар наше љубави је Христос!" Игуман о. Јефрем у слову на погребу дао је у једној краткој реченици најљепши опис старца: „Узљубио је много Бога"!
    Патријарх српски Павле, ако нас памћење добро служи, негдје је рекао: „Ако хоћеш да сазнаш у каквом си духовном стању, испитај себе како се причешћујеш." Митрополит лемесолски Атанасије у својој бесједи на погребу рекао је нешто што је и на нас оставило изузетно снажан утисак код старца: „Толико година се причешћивао из наших руку, и никада га не видјесмо да се причешћује без обилних суза!" Старац се на свакој Светој Литургији тако потресао, да га је страшно било и погледати!
    Како би споменуо име Мајке Божије, навирале су му топле сузе љубави на очи. Како је љубио монаштво! Како се радовао новим искушеницима! Како се потресао на монашењима! Како је ликовао на рукоположењима! Али, како је љубио и брак! Са каквом радошћу, поштовањем и љубављу нам је говорио о браку, о светињи брака, о односима супружника, о односу према дјеци, о односу према родитељима. Просто, дивио се божанственој красоти и монаштва и брака! Говорио  је често, наглашавајући како мужеви треба да љубе своје супруге, да се „у браку женама „укида" крштено име. У браку, женино име је - љубав." Био је оличење љубави! Имао је безрезервну и безграничну љубав према свима и свему. Када је било потребно, знао је да буде и веома строг. У ствари, он није био строг према другима, у смислу крутости и жестине, већ, био је један веома одговоран и озбиљан духовник, који у питањима вјере и духовног живота није правио компромисе! Чини нам се да је најстрожија „епитимија" за свакога од нас била то да осјећаш толику и такву љубав Старчеву, и колико страда са нама и за нас, колико срце своје даје за нас, колико суза пролива. Он је свакодневно у молитви полагао живот свој за своје ближње. Како се радовао свакоме ко је долазио у његову келију! Како је смирен био! Када би долазили код њега на савјет, често би при одласку молио тако понизно да се молимо за њега, као да су му наше молитве биле потребне.... Можда је најупечатљивија старчева одлика било самоосуђивање. Старац је за живота био оклеветан, али никада није о томе изустио ни једну једину ријеч. Просто се предао вољи Божијој! Као карактеристичан показатељ те старчеве врлине, навешћемо ријечи игумана о. Јефрема о тој старчевој врлини, које је изрекао у бесједи на опијелу: „Више пута смо питали старца: ‘Шта осјећаш према људима који те осуђују, а знаш да те неправедно осуђују?' Одговарао нам је: ‘Не осјећам ништа против њих, нити ми пада тешко то (што ме клеветају), јер ја сам себе осуђујем више него они!' "

 

Старац Јосиф са игуманом Јефремом, на Васкрс 2009. године. 
Једна од посљедњих старчевих фотографија.

    Старац је имао изузетан дар бесједништва, али и писања. Написао је мноштво књига о духовном животу. Осим тога, имао је и дар химнографије, тј. писања црквених пјесама и састављања служби. Написао је предивну службу свом старцу Јосифу Исихасти, као и два молебна канона чудотворним ватопедским иконама Пресвете Богородице - Свецарици и Утјешитељки. Икону Пртесвете Богородице Свецарице старац је веома поштовао. Због тога су му у гроб једну копију те иконе положили на груди.

    А сада желим да проговорим пар ријечи о неколико искустава са Старцем, из којих се види бар дјелић старчевог богатства које је скривао у својој дивној души. Ово прво нам је испричао један брат у Христу коме се овај догађај догодио. Наиме, старац Јосиф је био изашао са Свете Горе у Солун на неколико дана, да обиђе своју многобројну духовну дјецу. На дан-два прије повратка, игуман је послао једног брата у Христу да оде у старчеву келију и да је мало поспреми и очисти, прије него се врати старац. Цијело вријеме док је овај брат поспремао келију, осјећало се изузетно благоухање. Помислио је да мирис вјероватно долази од неких светих моштију из старчеве црквице. Али, старац није имао свете мошти у својој цркви. Брат је ипак отишао до цркве, и ишао од иконе до иконе, да види да мирис можда не долази од њих. Међутим, није успио да нађе извор благоухања. Наставио је да поспрема старчеву келију. У тренутку када се приближио старчевом радном столу (на коме је старац свакодневно писао књиге и одговарао на писма чадима, и за којим се молио и плакао сатима), примијетио је да мирис долази управо одатле. Почео је пажљиво да провјерава једну по једну ствар са старчевог стола, не би ли схватио одакле долази тај и такав мирис. На столу је стајала и једна марамица, која је била, очигледно, употребљавана. Њоме је старац брисао сузе. Те топле сузе љубави старчеве, које су биле проливене за ко зна колико болних душа, благоухале су! 
    Када сам био студент четврте године (а студије које сам тада похађао су трајале пет година), почео сам да размишљам да, када почнем да слушам предавања пете године (с обзиром да сам био положио све испите у року), почнем паралелно још један факултет, богословље или музикологију. То је у мени још увијек била само једна мисао, помало далека, и нисам ни сам био сигуран шта сам желио од то двоје, и да ли сам уопште био спреман за друге студије, те зато нисам Старцу ништа ни навео у вези са тим. Приликом једне посјете Старцу, сједели смо испред његове келије и причали о другим стварима, невезаним за моје студирање. Док ми је говорио о стварима духовног живота, одједном застаде, погледа ме са осмијехом, и рече ми: „... И то што размишљаш о богословљу или музикологији, мани сад.... Заврши сада ове студије, па ћемо да видимо послије." Био сам запрепашћен.... Таквих дарова се удостојио дивни старац Јосиф.
    Другом приликом, сједио сам са Старцем испред његове келије; био је то мој посљедњи дан на Светој Гори. Спремао сам се да се вратим својој кући. Прије него ми је дао свој благослов, Старац ми рече: „Види, сада када изађеш, пази добро, молим те. Доћи ће ти једна помисао (није прецизирао, али је говорио описно) коју треба да одсјечеш одмах. Ако је не одсјечеш, доћи ће ти друга, и одмах да је одсјечеш! Ако је не одсјечеш, пашћеш у гријех (старац је, смјешкајући се, једним помало шаљивим покретом свог тијела описао гријех)". Заблагодарио сам старцу што ме упозорио, и замолио га да се моли. Када сам отишао са Свете Горе, након петнаестак дана ми се десило све што ми је Старац рекао. Али, по својој немарности и непажњи, тек након пада сам се сјетио свега што ми је Старац био рекао. Са једне стране сам жалио због гријеха, а с друге стране сам био задивљен суптилношћу старчевих упустава о догађајима који су тек требали да се догоде. Али, то није био крај. Након неколико недјеља, поново сам отишао код Старца. Није знао да сам стигао у Ватопед. Наредног дана, након Свете Литургије и трпезе, кренуо сам пјешке до Старчеве келије. Приближавајући се старчевој келији, примијетио сам старца гдје излази из келије, и тражи ме погледом, као да је знао да долазим. Смјешкао се, по обичају, и радосно ме посматрао како се приближавам. Када сам пришао на неколико метара од њега, каже ми благо, са пуно љубави: „Е, кад сам ти говорио прије него се деси, ниси ме слушао! Шта ћу ти сад...".
   Ово је само неколико капљица у океану чуда које је старац творио још за живота.  И поред свега овога, старац је успио да остане скривен за многе. Тек што би се негдје пројавила његова светост, он би нестајао. Желио је да буде скривен од очију овог свијета, и Господ му је то и даривао.

    Старац је веома љубио нас Србе! Кад год би чуо да му је дошао неки Србин у келију, лице би му просто заблистало. И одмах би почињао да говори о о. Јустину Поповићу, кога је изузетно волио и цијенио. Више пута нам је говорио: „Оно што је Свети Сава био за Србе у своје вријеме, то је о. Јустин био у наше вријеме! Свети Сава и Свети Јустин су два највећа стуба Српске Цркве!" А једном ми је чак рекао: „ Ах, тај о, Јустин!!! То је један духовни гигант! Ја га нисам лично упознао, али сам га упознао кроз молитву и кроз његове књиге! Знаш, након мог старца Јосифа (Исихасте), ја за свог духовног оца сматрам о. Јустина!" Волио је веома и ученике о. Јустина, наше угледне епископе. Увијек је подстицао све који су му долазили, било да су монаси, свештеници или мирјани, да не заборављамо своју отаџбину, да не заборављамо примјер који су нам дали Свети Сава, Свети Симеон, и о. Јустин, и толико других Светих из нашег рода! Молио нас је да чувамо светоотачка предања, да будемо, као што је говорио, „близу Светих Отаца", чувајући оно што су нам они у Цркви предали!  Говорио је са радошћу и поносом како смо ми Срби и Јелини кроз историју увијек имали љубав једни према другима! Радовао се највише када би му говорили о томе како се Христос враћа у душе Срба, како се манастири пуне, како се народ све више враћа Цркви и Богу! Увијек, а нарочито за вријеме ратова код нас, много се молио и плакао за наш народ! С обзиром да је старац потицао са многострадалног Кипра, много га је болило и страдање нашег народа. Старац Јосиф је био, заиста, један искрени пријатељ Срба.
  

    А ево и какву је кончину имао наш блажени старац Јосиф Ватопедски. Посљедњих година, Старац се, као што смо поменули, повукао у једну келијицу која се налази близу Ватопеда. Желио је да се припреми за одлазак из овог варљивог свијета. Када би смо га питали: „Како сте, Старче?", често би одговарао: „Е, чекам воз да дође да ме покупи и одведе у отаџбину (мислећи, свакако, на небеску Отаџбину), али, касни, не знам шта му је." Говорио је то некако носталгично... Иначе, посљедњих мјесец дана Старац је обављао читаво богослужбено правило напамет, па чак и у сну! Посљедњег дана свог овоземаљског живота, око 10 сати ујутро, Старац је рекао брату који га је служио: „Данас одлазим, јер осјећам смрт." Брат је одговорио: „Биће како Бог хоће, старче"! Неколико сати касније, рекао је: „Шта ће ови демони овдје?" Мало касније, поново је упитао сабрата: „Ови Светитељи што су дошли, шта раде овдје? Да нису дошли да нам помогну?" Брат је одговорио: „Да, старче, дошли су да нам помогну." Предвече, Старац је, очигледно обављајући богослужење напамет, упитао брата: „Како бјеше иде наредни тропар?" Око 2:20 ујутро, старац се упокојио. Обавијештени су одмах игуман Јефрем и братија. Када су се братија скупила код Старца у келији, а прошло је било око четрдесет пет минута од упокојења, Старац је већ био положен на под цркве Преподобног Јосифа Исихасте, коју је Старац имао у склопу своје келије.

 

  

 

  

 

    Руке су му биле прекрштене на грудима, и међусобно завезане бројаницама. Израз Старчевог лица је био потпуно миран, као да спава. Али, остала су му полуотворена уста. Монаси се сахрањују потпуно умотани и зашивени у мандију. Игуман је наложио да се Старац умота у мандију, али да му се, након тога, открије лице. Оци су рекли Игуману да ће можда бити ружно за видјети, јер су Старцу полуотворена уста. Али, игуман Јефрем је инсистирао да ураде као што је био благословио. Ставили су Старцу једну газу испод вилице, и завезали је изнад чела, не би ли се уста затворила, али није помогло.

  

 

  

 

    Спремање Старца за погреб је трајало још неких четрдесет пет минута. Старац је био умотан и зашивен у мандију. Остало је било још да се исијече мандија изнад старчевог лица, по благослову Игумана.
    Исијекли су мандију... и задивили се! Старац је сам затворио уста, и насмијао се! Израз читавог лица показује озареност и радост. Искрени да будемо, такав израз лица никада нисмо видјели! Ово је прво старчево чудо након упокојења! Ето, како је старац Јосиф љубио своју братију - хтио је, по навици да служи браћи, да им учини по вољи и у тој малој ствари, чак и по упокојењу.

 

 

 

 

    Старац није сахрањен на монашком гробљу, већ у самом манастиру, поред саборног храма, са његове сјеверне стране. На старчевом погребу била су четири архијереја, двадесетак игумана, мноштво јеромонаха, свештеника, ђакона, монаха и народа. Утисак свих била је пасхална радост коју су сви осјећали на сахрани! Један митрополит из Пољске, који се нашао тог дана у манастиру, рекао је након погреба: „Ово није била сахрана! Ово је била Васкршња Литургија."

   

    

 

 

    

 

    

 

   

 

  

 

  

 

 

  

 

  

 

  

 

  

 

 

 

 

    Одлазак старца Јосифа у небеске станове је велики губитак, не само за манастир Ватопед, већ за читаву Православну Цркву. Али, читав живот Старчев, и његова кончина, показују да је одлазак Старчев у наручје Господа Кога је тако силно љубио, у ствари, добитак за све нас! Сигурни смо да се Старац наслађује у Рају са свима Светима, и да се моли за сав свијет! А другачије и не може бити, јер је Старац још на земљи започео рајски живот...

 

 

Надамо се и молимо и вјерујемо, Старче, да ћеш нам испунити обећање које си нам  дао када смо се посљедњи пут видјели:

„Свагда ћу се молити за вас, и увијек ћемо бити заједно. Тамо гдје будем ја, бићете и ви".

Амин! Нека тако буде! 
Благодаримо ти за све, Старче, и молимо опроштај!
Вјечан ти спомен! 

 И. З.

Напомена:
Братија манастира Ватопеда и брат Зисис Папаниколау су нам уступили фотографије старца Јосифа и разне биографске податке. На томе им најсрдачније благодаримо! Већи број текстова, фотографија и видео записа о старцу Јосифу и његовом упокојењу можете наћи на сајту: http://vatopaidi.wordpress.com