U poslednjih deset godina, postala je uobičajena pojava da svetogorski hodočasnici posećuju isposnicu Sv. Georgija, do koje se od manastira Vatoped stiže za oko sat vremena hoda. Duga, prašnjava i brdovita staza do isposnice vodi pokraj manastirskih polja i mesta gde se nekada podvizavao Sv. Grigorije Palama. Posle nekoliko strmih uspona, put naglo prelazi u vijugavu stazicu koja vodi kroz planinsko zelenilo. U proleće, gusto šipražje preti da zakloni stazu, dok mnoštvo raznobojnog poljskog cveća oslikava okolni pejzaž – nudeći sebe kao dar zaštitinici planine, Presvetoj Majci Božijoj. Prolazeći pokraj ruševina vekovima starih, monaških staništa, hodočasnik stiže pred tersasaste bašte, odakle se pruža pogled na Egejsko more. Tu, usred lepo odžavanih bašta, ograđenih rustičnom, drvenom ogradom, uzdiže se nekoliko belih, kamenih zgrada, ukrašenih plavim tremovima. To je isposnica Svetog Gerogija. Napolju, na klupama, nekoliko hodočanika čeka da čuje dušekorisnu pouku od skromnog Starca, jeromonaha Dionisija (Ignata).
Pre četiri godine, na ovim stranicama objavili smo kratko žitije starca Dionisija, kada smo pisali o starcima rumunskog skita Kolitsou, koji pripada manastiru Vatoped. Dana 28. aprila / 11. maja 2004. ovaj pravedni rumunski starac usnuo je u Gospodu, nakon dugog bogougodnog života, u svojoj devedeset petoj godini. Starac Dionisije bio je monah osamdeset dve godine; sedamdeset sedam godina proveo je na Svetoj Gori, a šezdeset šest u ovoj isposnici. Bio je divan, bogoljubivi monah i duhovni otac, dobro poznat među svetogorskim monasima, ali do pre petnaest godina u velikoj meri nepoznat onima van Svete Gore.
Starac Dionisije rođen je 1909. godine u Rumuniji. Bio je najmlađi od osmoro dece. Na krštenju je dobio svetovno ime Dimitrije. Oduvek je bio blizak sa svojim najstarijim bratom Georgijem (kasnije monahom Gimnazijem) i pratio ga je na njegovom monaškom putu. Obojica su bili monasi u Rumuniji od 1922. godine, a onda su obojica 1926. godine otišli na Svetu Goru. Nakon deset godina veoma teškog fizičkog podviga i duhovne borbe na Svetoj Gori, dva brata su se našla pod duhovnim rukovodstvom starca Gedeona (Chelaru). U rumunskom skitu, dobili su isposnicu posvećenu Sv. velikomučeniku Georgiju i obnovili je, kako fizički tako i duhovno. Otac Gimnazije je živeo svetim životom; upokojio se 1965, a starac Gedeon se upokojio smrću pravednika 1979. Skoro deset godina, Starčev jedini sabrat u isposnici Sv. Georgija bio je shimonah Jovan (Šova). Osim starca Jovana (Goutsou)(+1996), starca Dometijana (Trihena) koji se podvizavao u isposnici Sv. Ipatija (+1984)i starca Josifa Vatopedskog, u blizini je bilo malo duhovno iskusnih monaha, kojima se mogao obratiti za duhovni savet.
Starac Dionisije bio je poslednja, živa veza, sa svetim svetogorskim podvižnicima, koji su živeli tokom prve polovine XX veka. Bio je čovek duboke unutarnje molitve, o kojoj bogonadahnuti Oci pišu u Dobrotoljublju. Mnogi, koji su imali koristi od njegovih duhovnih saveta, govorili su da su najčešće reči ohrabrenja, kojima je bodrio svoju sabraću bile: „ Smirenje, smirenje, više smirenja.“
Iako su mu roditelji bili prosti seljaci, i ako je najveći deo svog života proveo u tajnosti, blagodat koja je počivala na njemu privlačila je stalno reke hodočanika , koji su od njega tražili duhovne savete. Pred kraj njegovog života, oci koji su živeli sa njim morali su da zaključavaju vrata isposnice, kako bi Starac mogao da malo odmori svoje telo, iscrpljeno strogim podvizima i bolešću. Čak i onda, ljudi bi dolazili, preskakali ogradu, samo da porazgovaraju sa ocem Dionisijem. Studenti i državnici, Grci i Amerikanci, svi su dolazili da prime blagoslov od starčeve grube, ostarele desnice. Čak je i naslednik britanskog trona, princ Čarls, bio na starčevoj sharani, odajući mu poštovanje zajedno sa dve hiljade monaha, koji su došli iz svih krajeva Svete Gore.
U znak sećanja na ovog svetog Starca, objavljujemo ovaj intervju, pun korisnih saveta. Razgovor je vodio jerođakon Kelopa (Paraščiv,) autor knjige” Isusova molitva: put sjedinjenje uma i srca”, koja je izdata na rumunskom jeziku.U to vreme, Starac je imao devedeset dve godine, bio je slep i fizički slab, ali bogat duhovne mudrosti, koja je bila plod dugog i istrajnog podviga.
1. O Isusovoj molitvi
-Visokoprepodobni Starče, koji se smisao našeg života u ovom privremenom svetu?
Jedini smisao našeg ovozemaljskog života jeste da se spasemo, da zadobijemo Carstvo Nebesko. Naš Gospod Isus Hristos nas uči: “Budite sveti kao što je svet Otac vaš nebeski.” ( Mt. 5:48) Tokom ovog zemnog života, uz pomoć blagodati Božije i naših dobrih, hrišćanskih dela, možemo da se svrstamo u redove svetitelja. A ako, zbog nedostatka vrlina, mi ne budemo mogli da se pridružimo redovima svetitelja, moramo se truditi da nasledimo Raj. Ne možemo nikako istovremeno biti dobri hrišćani, a činiti grehe. Ako činimo greh, od nas odstupa blagodat Božija i mi se sjedinjujemo sa đavolom. Tako se mi udaljujemo od Crkve, od Svetih Tajni i bogonadahnutog učenja, s ciljem da zadovoljimo naše strasti, koje je đavo posejao u našem srcu. Ne trebamo da slušamo naše strasti. Zato Crkva peva: “Od mladosti moje mnoge strasti vojuju protiv mene…” (Himna Stepena , glas 4.) Zato na Jevanđelje govori: “Budući da sa sebe svukoste starog čoveka sa delima njegovim, i obukoste se u novoga, koji se obnavlja za poznanje, prema liku Onoga koji ga je sazdao. (Kol. 3:9-10) Jer ako smo od staroga čoveka, onda smo robovi greha i strasti.
-Kakvo je učenje svete Crkve o duhu demonskom i duhu čovekovom?
Čovekov duh postaje demonski kroz greh. Đavo seje zlo seme u našem srcu, kroz naše pokrete i pomisli. Ako prihvatimo loše seme u našem srcu, ono će početi da klija. Ako nismo pažljivi da to loše seme odbacimo i svoje srce očistimo bolagodaću Duha Svetoga i dobrim hrišćanskim delima, a posebno molitvom, postom, ispovešću, Svetim Pričešćem itd.) seme će pustiti korenje i počeće da raste. I od tog trena demon će nas napustiti, siguran da ćemo slediti naše strasti i činiti svako zlo.
-Dakle, ako živimo raskalašno, da li blagodat Božija odstupa od nas,i da li nas duh bluda navodi na sve vrste iskvarenih i protivprirodnih grehova?
Tako je. Ali je još strašnije što grehovi postaju naša priroda. Ljudi misle i govore da ne mogu da se oslobode tih grehova. Zato od početka treba stražiti nad telesnom i duhovnom čistotom. Imaćemo veliku pomoć u našoj duhovnoj borbi, ako stražimo nad telesnom i duhovnom čistotom, kao što je slučaj u monaškom životu. I mirjani treba da imaju uzdržane bračne odnose, danima koji su propisani od strane Crkve, i samo nakon Ckrvenog braka. Đavo ovo zna i zato on tako snažno pokušava da gurne ljude u greh bluda. Ova mnogobrojna zla naših dana su od demona, koji žele da isprljaju hram Duha Svetoga, telo hrišćaninovo, a potom da ga navedu na svako zlo. Kada ste počinili ovakve grehove, ne možete više da se molite: prestajete da učestvujete na Svetoj Liturgiji, prestajete da se ispovedate i ne možete da činite nikakva dobra, hrišćanska dela.
Zahvaljujući ovom svetovnom duhu – koje se ukorenjuje oko srca još od detinjstva, kroz loše vaspitanje, bogohulne filmove, reklame, želje, grehove, i sl. – hrišćanin više ne može da se moli, niti da čini dobra, spasonosna dela. Ali čak i oni, koji su pali u najteže grehe mogu da se isprave, uz pomoć Božanske blagodati. Ta borba i izbavljenje od greha i od demona računaće im se u mučeništvo.
-Da li je nakon krštenja demon proteran iz dubine našeg srca i da li on onda deluje samo spolja?
On onda deluje izvan srca. Ali ako grešimo, mi mu dozvoljavamo da prodre u dubine našeg srca. To je strast. Od tada, ova strast će nam biti rukovoditelj, ali ni tada nas ne napušta blagodat Božija. Bog je čoveku dao apsolutnu slobodu. Blagodat Duha Svetoga pokazuje čoveku šta je dobro, a šta zlo.Ona nam pokazuje put u Carstvo Nebesko kao i put koji nas vodi u propast, tj. u pakao. Bog nam govori: “Stavio sam pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo, zato izaberi život (5. Mojsijeva 30:19). Blagodat Duha Svetoga je mogla da učini potpuno nemogućim da čovek ikada padne ili sagreši. Ali, u tom slučaju, čovek ne bi imao ni svoju ličnost, niti vrline, nego bi bio životinja ili robot. Ni jedno stvorenje Božije nema slobodu kakvu čovek ima. Hrišćanin koji ispunjava Božije zapovesti , blagodaću Božijom može postati svetitelj. I Bog je toliko dobar da čak i kada padnemo u greh i zavapimo u pokajanju: “ Gospode, oprosti mi! Gospode, pomozi mi”, On nam prilazi i pomaže da se podignemo iz naših grehova. Zato je Gospod naš Isus Hirstos i rekao: “Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti.” (Mt,. 11:28)
Međutim, ako su se strasti nastanile u čoveku i postale njegova nova, grešna priroda, takav čovek će reći: “Nemoguće je odseći ove strasti!” Danas je to najizražajnije, jer živimo u poslednjim vremenima, kada je čovek postao nemaran i ne razmišlja o duhovnim stvarima. Bez obzira da li je neko mirjanin, monah ili sveštenik, njega ne interesuju strasti i grehovi. To je veoma opasno, jer na taj način omogućavamo demonu da napreduje u kontroli nad nama.
-Odake dolazi naša gordost?
Gorodost dolazi samo od demona. Kroz Sveto Krštenje, Bog je oprostio praroditeljski greh i sve grehove koje je osoba počinila pre krštenja, i dao nam je blagodat Duha Svetoga, da se kroz nju usavršavamo, rekavši: “Budite, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski.( Mt. 5:48)
-Ali posledice ostaju!
Treba da ih se rešimo uz pomoć blagodati Božije, koja nam uvek pomaže na našem putu usavršavanja. Ali pošto smo obdareni slobodnom voljom, moramo da se borimo protiv strasti i grehova. Na primer, ako pušite, vi imate vlast da kažete, “Ispovedio sam se, i uz Božiju pomoć od danas neću više da pušim.” Ali stari čovek unutar vas će reći: “Pušio si tolike godine! Nećeš moći da prestaneš da pušiš. Razbolećeš se i umrećeš.” Ali, ako imate vere, koja je ojačana blagodaću Duha Svetoga vi će te reći: “Doneo sam odluku, i uz Božju pomoć imam da ostavim pušenje, bez obzira na sve!” E, tada će blagodat Duha Svetoga sići na vas i pomoćiće vam u svakom pogledu. Ali ako razmišljate ovako: “Ostaviću pušenje, ali ću da pušim još samo nedelju ili dve i posle toga ću da prestanem,” onda niste odlučni, vaša volja je slaba, nije vas osnažila blagodat Duha Svetoga i nećete ostaviti pušenje.
-Mogu li se gresi roditelja preneti na decu?
Roditelji koji su počinili velike grehe i zla (razvratnici, alkoholičari, narkomani, pušači itd.) mogu roditi decu sa mentalnim i fizičkim oboljenjima. Ovo su potvrdila i medicinska istraživanja. Ali ovde posreduje i Božija blagodat, prisutna u Svetim Tajnama – u krštenju, miropomazanju, ispovesti, Svetom Pričešću, jeleopomazanje i Svetoj Tajni Braka – koje pomažu detetovom spasenju. Na primer, dete koje je rođeno slepo ima druge Božije darove u poređenju sa detetom koje je rođeno zdravo, kako bi živelo u ovom životu i bilo sačuvano. Ali grehovi koje su roditelji počinili nakon detetovog rođenja mogu takođe imati negativne posledice na duhovno i telesno zdravlje deteta. Štaviše, lošim vaspitanjem, koje roditelji pružaju detetu, roditelji mogu da ukorene strasti u dečje srce, koje su razarajuće po dušu. Imamo primere u Svetom Jevanđelju i Svetoj predanju, da se od čistih i pravednih roditelja rađaju deca koja su postala svetitelji, kao što je Presveta Bogorodica, Sv. Jovan Preteča i Krstitelj itd.
2. O smirenoumlju
-Sv. Siluan Atonski rekao je da jedina stvar koju hrišćanin treba da nauči u ovom životu jeste smirenje.
Istina je oče. Hrišćanin treba prvo da nauči šta je smirenje, da bi bio u stanju da sebe smiri u svakom trenutku svoga života, pred ljudima i pred demonima. Na taj način uzrasta duhovno, i njegovo srce biće ispunjeno blagodaću i blagouhanjem Svetoga Duha. Tada će se i Majka Božija, i Sveti Anđeli i svi Sveti nastaniti u njegovom srcu. Njegovo srce postaće duhovni Raj. I ako imaš Gospoda Savaota, bićeš radostan, ma gde bio. Na nesreću, današnji ljudi su vaspitani u duhu samoljublja, gordosti, taštine, razvrata, srebroljublju itd. i njihovo srce postaje pakao, prepuno grehova i nečistih duhova. Zato gord čovek muči sebe, a i druge oko sebe. Smirenoumlje je hrišćanska vrlina, koju mora da se potrudite da steknete i posedujete u svakom trenutku svoga života.
-Šta znači smirenost srca?
Naš Gospod Isus Hristos uči nas: “Naučite se od mene, jer ja sam smiren i krotak srcem; i naći ćete pokoj dušama svojim.” (Mt.11:29)Uz pomoć Božije blagodati i naših hrišćanskih dobrih dela, naše okamenjeno srce će se izmeniti i postaće duhovno. Zato nam Gospod govori: “Sine moj, daj mi srce svoje!” (Prič. 23:26) Oči našega srca treba neprestano da prebivaju na Bogu. Nadajmo se spasenju, a blagodat Duha Svetoga uvek će nam pomagati.
3. Sredstva za zadobijanje molitve
-Svetogorski oci nas uče da izgovaramo Isusovu molitvu sa pokajanjem, a ne mehanički. Šta nam možete reći o tome?
Cela smisao Isusove molitve jeste pokajanje. Zato se molimo: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog!” To znači pokajanje. Jer ako se molimo bez pokajanja, znači da u sebi razvijamo visokoumlje i da smo na pogrešnom putu. Zašto se mi molimo Gospodu našem Isusu Hristu da se smiluje na nas? Zato što smo grešni. Dakle, mi izgovaramo ovu molitvu samo u pokajanju. Ako bolujete od visokoumlja, maker i malo, Bog neće imati milosti prema vama. Đavo to zna, jer je on pao zbog visokoumlja. Zbog toga đavo seje strasti u srcu svakog čoveka u svetu, preko svoga visokoumlja. Neprijatelj nam šapuće: “Slava Bogu! Ti si monah. Nisi kao ostali ljudi. Ti si grešan, ali nisi kao ostali ljudi.” Ovo je duhovna propast za hrišćanina. Što su darovi koje ste zadobili od Gospoda veći – bez razlike da li ste Episkop, sveštenik, đakon, monah, doktor, profesor, inženjer i sl. –sebe morate smatrati najvećim dužnikom pred Bogom i najgrešnijim od svih. Ako je Sveti apostol Pavle – koji je bio vaznet do Trećeg Neba i koje je video Tajne koje “oko ne vide i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe” (1.Kor 2:9), ako je on smirivao sebe, govoreći da: “Gospod Isus Hristos dođe na zemlju da grešnike spase od kojih sam prvi ja” (1.Tim 1:15) – onda s čime se mi možemo ponositi, kad smo puni strasi i grehova? Jer, što se više očišćuješ od grehova svojih i približavaš Bogu, u Božanskoj Svetlosti sagledavaš strasti i grehove u njihovoj pravoj veličini, i tamu u svom srcu.
Dakle, ako sebe smatraš grešnijim od svih ljudi, čak i od demona koji te je porobio i prisiljava na svako zlo, onda će Sveti Duh sići na tebe. Visokoumlje je veoma štetno za naš duhovni život! Zato Sv. Jovan Damaskin govori u Kanonima Presvetoj Bogorodici: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, molitvama Prečiste Matere Tvoje, pomiluj me grešnog, grešnijeg od svakog čoveka na zemlji!” Nije on ovo rekao iz formalnosti, već zahvaljujući svome smirenumlju. On je sebe smatrao grešnijim od svakog čoveka na zemlji. Samo na ovaj način će svedobri Bog pomoći nama da nasledimo Carstvo Nebesko, jer smireni grešnik je bolji pred Bogom od pravednog, ali gordog čoveka. Onaj koji ima dobra dela, ali je visokouman, biće ostavljen od Boga da padne u greh, kako bi se smirio. Zato nam je Gospod Isus Hristos ostavio parabolu o cariniku i fariseju. Farisej je imao dobra dela, ali se uznosio umom i govorio: “Nisam kao svi drugi ljudi i kao ovaj pohlepni carinik”. Bog ga nije blagoslovio zbog ovog visokoumlja. A carinik se nije usudio ni da pogleda k nebu, već je rekao: “Dobri Gospode, budi milostiv meni, grešnome!” I Bog ga je zbog njegovog smirenja blagoslovio. Tako je on napustio hram opravdan i ispunjen blagodaću Duha Svetoga.
-Kako da pobedimo snažne pomisli gneva?
Duh gneva dolazi, jer nemaš smirenoumlje. Ali moraš se boriti, jer u momentu besa um i rasuđivanje se pomračuju i možeš počiniti mnoga zla. Treba da se smiriš, da tražiš oproštaj i da se moliš Bogu da ti pomogne, jer nam je Gospod Isus Hristos rekao: “Bez mene ne možete činiti ništa.” (Jn,15:5) Zato se gnevimo, jer smo gordi, mislimo das mo bitni, da smo u pravu.
-Često se dešava da imamo mnoga poslušanja u manastiru, i mene obuzima tuga jer nemam dovoljno vremena za molitvu i čitanje.
Oče, ako izdržiš u poslušnosti bez roptanja, Bog će poslati blagodat Duha Svetoga na tebe, a Sveblagi Bog će primiti tvoju smirenu molitvu. Kada izvršavaš poslušanje bez roptana, imaš mir u duši. Treba da obavljaš svoje poslušanje kao sin Božiji, po blagodati, a ne kao rob ili životinja. Ako ti se oduzme staro, a dodeli novo poslušanje, ne treba se buniti, već reći: “To je volja Božija! Izvršiću to svom svojom ljubavlju.” I Bog će na tebe izliti svoju blagodat.
-Ali, ja sam duhovno nezadovoljan, jer ne mogu da se molim, ne mogu da ispunim svoje molitveno pravilo i metanija.
Nije važno. Ostani u miru. Bog će ti uračunati kao da si ispunio ono što nisi mogao iz blagoslovenih razloga. Budi trpeljiv. Sve će proći – Neka ti dobri Gospod podari trpljenje! Zapamtite da se smirenje “kuva” u ponoć (to je molitva), a jeda tokom dana. Ako se niste molili tokom noći, nećete biti strpljivi tokom dana. Sveti apostoli nisu bili u stanju da bdiju sa Gospodom u Getsmanskom vrtu i zato nisu imali blagodatnu silu da se odupru iskušenjima dolazećeg dana. Malo strpljenja! “Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.” (Luka 21: 19)
-Napadaju me zle, bogohulne pomisli. Da li su one od demona? Čak me ni u crkvi ne ostavljaju na miru. Šta da radim?
Ne obraćaj pažnju na njih. Pusti ih. Neka urlaju u tvom umu. Ti se sa velikim smirenjem moli Bogu: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!” I one će prirodno nestati same od sebe. Jer ako počneš da razgovaraš sa pomislima, a neprijatelj to vidi, bićeš u nevolji. Trebalo bi da kažeš u svom umu: “Ja sam monah i ja verujem svemu što Pravosalvna Crkva uči.”
-Najviše se mučim kada osuđujem bližnjeg!
Oče, najveća opasnost za svakoga od nas je kada osuđujemo druge. Da li znate zašto? Kada osuđujete bližnjega, posebno sveštenika, duhovnog oca ispovednika, ili Starca, prva stvar koja se događa je telesne strasti će te napadati više nego inače. To je dopuštenje Božije, jer nisi vodio računa o svojim sopstvenim gresima, već si druge osuđivao. Ali mi treba da se naoružamo najoštrijim mačem protiv demona i njihovog lukavstva, a to je smirenoumlje. Dakle, ako vidite čoveka kako čini greh, kaži u sebi: “Ja sam mnogo gori od njega.” Ali ne samo rečima – treba da veruješ da si stvarno gori od njega. Čak iako nisi počinio takav greh delom, jesi željom, mislima, ili voljnim delom duše. Ja sam monah, a za monaha, greh počinjen mislima podjednako je strašan kao greh koji mirjanin počini delom. Osim toga, mi nemamo nikakvo pravo da ikome sudimo. Gospod naš Isus Hristos kaže: “ Ne sudite, da vam se ne sudi.” (Mt 7:1) Jer ako sudimo, gordi smo i Bog će dopustiti da padnemo u velike grehe, kako bi se smirili i uvideli naše grehe i slabosti. A ako se ponizimo, smirimo, Bog će nas osloboditi naših strasti i prestaće borba koju su demoni podizali na nas. Jer, smirenoumlje sagoreva đavola kao oganj. Ali mi treba da stražimo, da budemo pronicljivi u svemu.
-Kako se možemo sjediniti sa Bogom?
Trebalo bi da očistimo svoju dušu i telo od svih strasti i malo po malo, uzrastaćemo u ljubavi Božijoj. Ali trebalo bi da primamo blagodat kroz svete tajne, da se mnogo molimo, da postimo, da činimo druga dobra dela, koja čine hrišćani kako bi zadobili smirenje u umu i srcu. Smirenoumljem, molitvom i rasuđivanjem, čovek se približava Bogu osećajući radost u srcu. Takođe, imaće mnoga iskušenja, kako bi se ponizio. Bez obzira na kojoj se duhovnoj stepenici nalazili, ako ne prebivate u smirenju, neprijatelj će vas oboriti u trenu. Na temelju smirenja grade se sva druga dobra dela: poslušnost, duhovne suze, Božanska ljubav…
-Kako da hrišćanin pronađe miri i tišinu za molitvu, u sred gradske buke i meteža?
Moramo mnogo da se trudimo. Ne smemo da budemo nemarni. Nemar je najveća opasnost za dušu. Znači da čovek sam nema milosti za svoju dušu, i tako upada u veliku duhovnu opasnost. Niste izvršili vaše molitveno pravilo? Nemar vam kaže: “Nije bitno.” Niste postili? Nemar vam kaže: “Nije bitno.” Da li si učinio blud? Nemar vam govori: “Nije bitno.” Treba da se trudimo, koliko god možemo, i Bog će nam pomoći da se spasemo. Što su veća iskušenja, veća je blagodat Božija, veći je i venac koji ćemo primiti. Ali, Bog neće dozvoliti iskušenja koja prevazilaze naše snage. Ako posedujemo molitvu, čistotu duše i tela, blagodat Duha Svetoga će se spustiti na nas; čak i velike teškoće biće lako rešive. Vremena u kojima ćemo se teško spasavati bila su predskazana od strane Svetih otaca. Jedan učenik je rekao svome starcu: Oče, mi smo slabi a neprijatelj nas napada. Ako je ovako sada, kako li će biti u poslednjim vremenima? Starac je odgovorio: Čedo, u poslednjim vremenima, monasi će biti kao mirjani, a mirjani kao demoni! Ali ja poznajem ljude koji žive u sred Bukurešta i vode čist, blagočestiv, bogougodan život.
-Hrišćanstvo je religija ljubavi. Ali postoje hrišćani koji kažu da ne mogu da vole svoga bližnjeg čak ni prirodnom, čovekovom ljubavlju. Šta onda reći o Božanskoj, blagodatnoj ljubavi?
To se dešava zato što nam je srce ostrašćeno, puno grehova. Ali se čovek ne rađa sa strastima. Rađa se čist. Kako godine prolaze, kroz sve što čini, on stiče strasti. Greh ulazi u njegovu prirodu, nakon što on počen da ga prihvata i neguje u sebi. Bog nije stvorio čoveka da bude loš. To nikako! Čovek je dobar, ali ga vaspitanje i društvo kvare. Zato trudimo se i borimo se da spasavamo svoju dušu i Bog će nam pomoći.
-Ove godine, kad sam na brodu prilazio Svetoj Gori, pomisao me je bodrila da se vratim nazad. Da li je to bio demon ili duh ovoga sveta?
Oče, demon ili duh ovoga sveta je jedno te isto! Duh ovoga sveta je demonsko delo. Sv. apostol Jovan rekao je pre dve hiljade godina “ceo svet u zlu leži.” (1.jov 5:19) To znači da svetom vladaju i deluju duhovi gordosti, srebroljublja , taštine, raskalašnosti, sujete, laži itd.
4. O usresređenosti uma
-Kada tvorimo glasno Isusovu molitvu, možemo je izgovarati ili pojati. Koji je najbolji način?
Da se molitva izgovara.
-Pročitao sam u spisima Svetih Otaca da ako izgovaramo molitvu, demonske misli mogu da nas napadaju u pauzama između reči.
Demonske misli mogu da nas zaokupljaju i dok pevamo. Najvažnije je da budemo smireni, i da usresredimo um na reči molitve, a ne da on luta svuda okolo. Naš um, duh i srce treba da budu usmereni na Gospoda Isusa Hrista. Moramo uložiti napor i blagodat Duha Svetoga će nam pomoći da se molimo.
-Zbog svetovnih briga i mnogih iskušenja, čovekov um je stalno rasejan. Kako usredsrediti naš um pod takvim uslovima?
Sv. apostol Pavle nas uči: “Molite se bez prestanka, na svemu zahvaljujte.” (1. sol. 5:17-18) Treba da se molimo u pokajnju, sa smirenjem i nadom u svedobrotu Božiju. Gospod nam je pomogao mnogo puta u našim molitvama.
-Kada se molimo čitajući Psaltir, Akatiste, molitveno pravilo, bogoslužbene himne, srce se zagreva. Može li ova toplina srca da nam pomogne da se usresredimo na izgovaranje Isusove molitve?
Oče, to su osetljive stvari. Ali ako imate duhovnu radost mir Duha Svetoga obitava u vama, nema potrebe tražiti da li je ta radost u srcu, umu ili duši. Jer ako je u umu, onda je i u srcu, i ako je u srcu onda je i u umu i duši. Ako je u umu i u srcu i ako je u srcu i u umu je, jer je duhovna radost blagodatno dejstvo. Nemoguće je da duhovna radost prebiva na jednom mestu, a nezadovoljstvo na drugom. Jer kada Duh Sveti osenjuje čoveka, On to čini u potpunosti. Čovek je sav u duhovnoj radosti.
-Kada se čovek vežba u Isusovoj molitvi, može da mu se pojavi bol u predelu srca. Da li treba da se usresredimo na to osećanja?
U tom trenutku, molitvu više ne možeš da izgovaraš usnama, već samo srcem. Srce ne oseća bol tada, kao što neki, koji tvore Isusovu molitvu, misle. Tada je srce u stanju velike duhovne radosti i ne možete da zadrže suze koje same teku.
-Ako se Isusova molitva dugo izgovara, da li se um umara?
Naravno. Važno je da um prebiva u čistoti i miru, jer ako je zaokupljen mislima, mnogo brže se umara. Još ako se đavo umeša sa svojim iskušenjima, um se pomračuje i rasejav, pa će trebati mnogo duže da se podvizava. Zato su Sveti Oci napuštali svetovne brige i povlačili se u pustinje, u peštere planinske, da ne bi ništa ni čuli ni videli. Jeli su samo malo suvaraka na nekoliko dana. Živeći ovako, oni su savršeno očistili svoj um i sebe približili svome Nebeskom Ocu. Mi imamo svedočanstva Svetih Otaca da su postojali ljudi i na carskim dvorovima, koji su prebivali u Isusovoj molitvi. U to vreme, bilo je mnogo više blagočestivih ljudi, ugodnika Božijih, nego danas.
-Kada se um umori izgovarajući Isusovu molitvu, da li je dobro čitati Psaltir, Akatiste, spise Svetih Otaca, ili da se pevaju slavoslovja?
Dok Isusovu molitvu ne izvežbamo savršeno u nama, nećemo moći da je neprestano tvorimo. Dobro je da izgovaramo i druge molitve, ili da čitamo ili pevamo duhovne pesme. Međutim, blagotvoran telesni rad mnogo će nam pomoći.Čak iako smo stekli Isusovu molitvu, ne bi trebali da zapostavljamo molitveno pravilo i poklone, koje smo dobili od našeg duhovnog oca.
-Video sam na Svetoj Gori da neki oci svoje molitveno pravilo i bogosluženja zamenjuju Isusovom molitvom.
To je istina. Ali naš otac ispovednik nas je posavetovao da molitveno pravilo ne treba izostavljati ni iz kakavog razloga. U crkvi, u nekim skitovaima i kelijama zaista se određena bogosluženja zamenjuju Isusovom molitvom. Jedan od otaca prilazi pevnici i glasno izgovara sto puta: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog.” Onda drugi oci zauzimaju njegovo mesto i tako redom.Drugi oci, koji su u crkvi, pažljivo slušaju i ponavljaju u pokajanju. Stariji oci, monasi, pričali su da dok su se ovako molili u skitu Sv. Ane, jedan Starac je video Spasitelja Isusa Hrista kako silazi među njih.
5. O tvorenju Isusove molitve
-Kako je bolje tvoriti umnu molitvu, sa pažnjom na otkucaje srca ili sa pažnjom na disanje?
Lakše je tvoriti Isusovu molitvu ako se ona uskladi sa disanjem. Sv. Jovan Lestvičnik kaže da naša molitva treba da bude sjedinjena sa disanjem. Baš kao što nam je za život potreban vazduh, tako i da bismo nahranili dušu blagodaću Duha Svetoga, treba da se molimo. Kada udišete izgovarajte: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božji”, a kada izdišete izgovarajte: “pomiluj me, grešnog!” Jer kroz misli sve grehove i strasti mi usmeravamo na srce. Kroz Isusovu molitvu, kada izgovaramo “Gospode Isuse hriste, Sine Božiji,” mi prizivamo Gospoda u naše srce, a kada kažemo “pomiluj me grešnog!” mi odgonimo strasti i grehove iz našeg srca. Prizivajući ime Gospoda Isusa Hrista neprestano, hrišćanin se postepeno obožuje. Ali potrebna je pažnja, uzdržanje i tihovanje. Zato su oci odlazili u pustinje, napuštena mesta, kako bi prebivali u tišini i kako bi mogli da se usresrede umom na molitvu. Ako čovek mnogo govori, pa čak i dušekorisne stvari, može da padne. Sv. Arsenije Veliki je rekao: “Zažalio sam kada sam govorio, ali nikada nisam zažalio kada sam ćutao.” Ali mi, mnogogovorljivi, koji vreme svoje uzaludno trošimo – kako možemo reći: “Gospode Isuse Hriste?” Što se tiče praktikovanja Isusove molitve, bilo da se ona tvori uz koncentraciju na disanje ili otkucaje srca, svaki hrišćanin treba da, iz svog iskustva, zaključi koji mu metod najviše odgovara.
-Pošto danas više ne postoji isihija, tihovanje, da li je neophodno da čovek što češće učestvuje u bogoslužbenom životu Crkve (Sveta Liturgija, ispovest, Pričešće, Sveta Tajnja Jeleopomazanja) kako bi se očistio od gehova i kako bi mu bilo lakše da se moli?
Oci koji tako uče imaju u vidu slabosti i brige današnjeg čoveka. Zato, umesto da ostane kod kuće i moli se na stoličici , bolje da učestvuje u Svetoj Liturgiji, da se ispoveda i prima Sveto Pričešće, da sluša molitve, psalmopojanje, učenja Crkve kako bi se blagodaću Duha Svetoga srce moglo očistiti. Ali potrebna je priprema za Sveto Pričešće, o čemu nas uči Sv. apostol Pavle.
-Isusova molitva može da se izgovara sa bolom u srcu. Kako vi savetujete da se tvori Isusova molitva?
Čovek treba da izgovara Isusovu molitvu sa bolom u srcu, koji je stekao kroz patnju i sa duhovnim suzama. Suze su dar Božiji, i malo njih ga stiču. Dakle, moramo se moliti smireno, sa rasuđivnajem, jer ako nemamo rasuđivanje, mogu nas snaći iskušenja, kao što su oštećenje srca, mentalne bolesti itd. Naš kušač poseduje riznice zla i ostareo je u zlu. On se čak usudio da kuša i Gospoda našeg Isusa Hrista.
-Da li je osećanje prisustva Božijeg u srcu takođe molitva?
Da, jeste. Prisustvo Božije u srcu jeste molitva. Ali, to je veliki dar Božiji. Kada stekneš prisustvo Božije u srcu, ne korisitiš više reči, već ćutiš, kako bi što duže zadržao tu duhovnu radost. Ako poseduješ strah Božiji u svom srcu, sve što radiš očistiće te od grehova, i ti ćeš osetiti prisustvo Božije u srcu, kao radost duhovnu, mir, Božansku ljubav… zato nas uči Sveto Jevanđelje “da je strah od Boga početak mudrosti.”(Ps. 110:9) Danas vlada ljudska mudrost. Mnogo toga je čovek izumeo, otkrio. Ali mali broj mudrih ljudi ovoga sveta odaju slavu Bogu, što im je dao um, mudrost i moć da otkriju te stvari. Većina njih govorio: “Ja sam to uradio!”, Ali u tome ima dosta samoljublja, a Bogu je mrsko samoljublje. Ništa što čovek čini iz samoljublja Bog ne prihvata. Dakle, gord čovek, bez obzira šta činio, iz trenutaka u trenutak, iz časa u čas, tone sve dublje u dubine paklene.
6. Greške u tvorenju Isusove molitve
-Koje su najveće greške koje ljudi čine kada tvore Isusovu molitvu?
Gordost uma je najveća opasnost i samo mali broj njih se izbavlja od ove zamke lukavoga. Možeš ga poraziti jedino smirenoumljem.Ali smirenoumlje mora da bude čvrsto ukorenjeno u duši, srcu i mislima. Smirenoumlje je vrlina koja se stiče kroz velike napore i duhovne borbe. Moramo se boriti i svedobri Bog, videvši naš bol, neće nas ostaviti da budemo poraženi od demona. Moramo biti oprezni, posebno da se čuvamo greha osude bližnjega. Na primer, vidite čoveka kako razgovara sa ženom i počnete da ih osuđujete, misleći da će počiniti greh. U tom trenutku, duh bluda napada vašu dušu, misli i srce.
-Dok izgovaramo Isusovu moltivu, u našem srcu se može javiti toplina, koja je od duha nečistog. Kako da izbegnemo ovo iskušenje?
Oče, to je najveći problem! Ako nemate smirenje, onda, bez obzira šta činili, pašćete u prelest i demonska iskušenja će vas napadati. Zato Sveti prorok David kaže: “Ponizih se i spasio si me.”(Ps.114:6) Možemo da se izbavimo od svih iskušenja koja ste nabrojali u vašoj knjizi: “Molitva Isusova: Put sjedinjenja uma i srca”, i od drugih, koje niste nabrojali, ako samo zadobijemo smirenje. Đavo ne može ući u srce čoveka koji je smiren. Najače oružje protiv demona jeste smirenje. To nisu mеtanija, post ili svenoćna bdenija, jer ako nisi smiren, pri prvom napadu demona, tvoju dušu će savladati demon bluda, taštine, gneva, itd. Dakle, ako nisi smiren, put ka spasenju je težak i pun iskušenja. Ova uskušenja bivaju po dopuštnju Božijem, da bismo videli naše slabosti i da bi se smirili. Vidiš šta kaže Sv. apostol Pavle: “jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv duhova zlobe u podnebesju.” (Ef. 6:12) Ali ne možemo pobediti ukoliko nismo smireni. Ako u smirenju kažeš: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!” neprijatelj naš, đavo, neće moći da nam priđe i da nas iskušava. Kušač, đavo, može da nam se približi kada smo se predali visokoumlju, ili kada prihvatamo gorde pomisli i reči, koje nam ljudi ili demoni upućuju: “Vidiš li koliko si uznapredovao u molitvi!” ili “Zar ne vidiš da nisi kao ostali.” Ustvari, to je cilj đavola, da nas preda visokoumlju, tj. gordosti i da nas liši molitve.
-Može li demon da nas napadne sa pomislima gneva, zavisti, mržnje, bluda itd?
Da. Zato bi trebalo da čovek iskoreni glavne strasti iz svog srca kroz ispovest, pokajanje, molitvu, dobra dela i milostinju.
-Ali Sveti Oci govore da Isusova molitva najviše pomaže pri savlađivanju strasti.
Naravno, ali Isusova molitva mora da bude sjedinjena sa dobrim delima o kojima sam malopre govorio. Isusova molitva preobražava starog čoveka u novog, duhovnog, oboženog čoveka. Kada se Gospod Isus Hristos utvrdi u umu, duši i srcu, čovek postaje Presto Božiji, hram Duha Svetoga. I Božanska milost donosi čistotu i svetost u njegov um, dušu i srce. Ali, potreban je napor. Pre pričešćivanja Svetim Tajnama, treba očistiti naše duše I tela, govoreći Isusovu molitvu. I kada hoćeš da spavaš izgovaraj Isusovu molitvu. Blagodat duha svetoga i naš Anđeo čuvar biće sa nama, ako zaspimo sa imenom Gospoda nešega Isusa Hrista.
-Šta nam možete reći o toploti bubrega, koja je prirodna, a može se javiti prilikom izgovaranja Isusove molitve?
Oci tihovatelji nas uče da ova toplota, koja dolazi iz bubreka jeste prirodna, a javlja se dejstvom naše volje. Ova toplota donosi u dušu grubost, uznemirenost i hladnoću. Onaj ko se bavi molitvom treba da izbegava ovu toplotu, dok se podvizava ovom molitvom. Ne treba da obraća pažnju na nju i ne treba da se usresređuje na nju. Dobro je fizičkim radom odagnati ovu toplotu. Nije lako dostići savršenstvo u bavljenju Isusovom molitvom, ali treba da se trudimo i podvizavamo duhovno, jer Bog od nas ne traži ništa što prevazilazi naše snage.
-Ako se molimo, a nečiste misli nas napadaju (gordost, bes, blud…) da li to može da uznemiri i razdraži druge oce i bratiju u manastiru?
Ako u srcu imaš nečiste duhove dok se baviš molitvom, oni će napadati i ostale oce i bratiju u manastiru.
-Kako je bolje izgovarati Isusovu molitvu, u potpunoj ili skraćenoj formi? (“Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog! ili “Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!” ili “Isuse, pomiluj me!” ili “Isuse, Isuse, Isuse!”
To zavisi od čovekovog uma i duhovnog stanja. Najbolje je izgovarati je u punom obliku, jer u tom slučaju prepoznajemo Božansku prirodu našeg Spasitelja Isusa Hrista, tražimo Njegovu milost i priznajemo našu grešnost. Ali, kada smo rasejani, uznemireni, kada nemamo koncentraciju, onda najbolje da sa pokajanjem vapimo: “Isuse, Isuse, Isuse!” Bitno je da vapimo, dozivamo ime Gospodenje sa dubokim pokajanjem!
-Šta je dobro da početnik čini, kako bi se utvrdio u ovoj molitvi?
Pre svega, uz pomoć blagodati Božije, početnik treba da prestane da čini smrtne greha. A da bi smogao snage za to, mora da potraži iskusnog duhovnog oca, ispovednika, kome bi se detaljno ispovedao. Zatim da redovno prisustvuje Svetoj Liturgiji , što je češće moguće, da ispunjava svoje dnevno molitveno pravilo i metanija, i da se bar dva puta dnevno vežba u Isusovoj molitvi, na tihom mestu, po petnaest minuta. Trebalo bi da postavi temelj i da se vežba u svim dobrim hrišćanskim delaima, da stekne vrlinu smirenoumlja, jer ako se ne smiri pred Bogom, ljudima i demonima, sve mu je uzalud. Treba da odseča svoju volju, da živi u poslušanju, i da s radošću prima sve što mu se dešava. Ako ne odseče svoju volju, stalno se suprotstavljajući drugima, i osuđujući druge, ako protivureči i pravda se, onda je na početku gordosti. Onda on ima visoko mišljenje o sebi. Zato čovek treba da se smiri i da bude poslušan. Kada si iskren, ne sumnjaš, već imaš smirenje, blagodat Duha Svetoga sići će na tebe. To je dobar temelj i bićeš u mogućnosti da duhovno uzrastaš, da se boriš sa iskušenjima, imajući Isusovu molitvu kao nepobedivo oružje. Ako si smiren umom, pobedićeš strasti. Ovo ne znači da si stekao savršenstvo, već kad imaš blagodat smirenoumlja, iz Božju pomoć, imaš silu kojom se možeš suprotstaviti demonskim, nečistim pomislima, ostrašćenim ljudima i demonima.
-Kako možemo da sačuvamo naš um od zlih pomisli?
Ako si smiren, blagodaću Svetoga Duha očuvaćeš um čistim. Ali ako si neposlušan, ako ne odsecaš svoju volju, ako se ne poniziš, Božija blagodat će se udaljiti od tebe i nećeš moći da odoliš nečistim, demonskim pomislima.
-Da li postoje trenuci kada nas napušta blagodat Božija?
Blagodat Božija napušta nas jedino onda kada činimo velike, smrtne grehe. Ali smirenoga blagodat Božija nikada ne napušta.
Iz časopisa “Pravoslavni svet”, br. 1
