Хришћанска револуција и револуције
Свети владика Николај Охридски и Жички (световно Никола Велимировић; село Лелић код Ваљева, Кнежевина Србија, 23. децембар 1880/4. јануар 1881 — Либертивил, САД, 18. март 1956) је новоканонизовани српски светитељ.
Био је епископ охридски и жички, истакнути теолог и филозоф
Заробљеништво за време Другог светског рата
Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика је, као и манастир Жича, делио судбину свога народа.
Николај је ухапшен 1941. године и одмах затворен у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. (Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев „Молбени канон и Молитва“ Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате „Три молитве у сенци немачких бајонета“, забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу).
Дана 14. септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (Ehrenbunker), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (Ehrenhäftling).[5] У Дахауу остају три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају. Путују заједно са Миланом Недићем и немачким генералом Херманом Нојбахером у Словенију. Патријарх се одатле враћа у земљу, док Николај одлази прво у Аустрију, па потом у Америку.
Америка
Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао.
Ипак, и у Америци је Николај наставио свој црквени рад, па је путовао по Америци и Канади. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела „Касијана“, „Земља Недођија“, „Жетве Господње“, „Диван“ и његово последње, недовршено дело „Једини Човекољубац“. Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.
Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта 1956., уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.
Пренос моштију у Србију
Много година после смрти његови посмртни остаци су пренети из Либертивила у Лелић 12. маја 1991. године. Сахрањен је у малој цркви у Лелићу, која је његова задужбина.
Канонизација
На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске праволсавне цркве у мају 2003. проглашен је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио св. Николају. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове „Дом св. владике Николаја“ и у којој преко лета бораве учесници „Мобе“.
(Из Википедије…)
– Ја сматрам Христову науку – у смислу учења моје цркве потпуно револуционарном, не само у односу на човека према самом себи. Унутрашња, морална и духовна револуција, јесте револуција хришћанска. То је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна револуција. Све остало што је Европа назвала револуцијом, јесте обична гомила злочина, већа или мања.
Лекару излечи се сам! Ова Христова реч грми као гром против оних, који с мачем у руци и сопственим гресима у срцу устају против својих ближњих ради отмице било права, или власти, или части, или хлеба.
Више може учинити молитва једног светог човека него бунт једног целог народа. Милосрђе је решило више питања него мач и гнев.
Но ко то може доказати данас младим људима у Европи, који нису ни покушали магију милосрђа, магију службе Богу и магију службе ближњима. Ко то може доказати очајницима, који се из дана у дан кљукају по свима школама несретне Европе мрачном славом спољашњих крвавих револуционара, тј. болесника, који су губави устали са своје постеље да лече остале болеснике.
Ох, млади људи, нека вам само Бог буде у помоћи.
Погрешно је питати, да ли се Христова науке може применити на модеран живот. Христос није дошао да примењује своју науку на један или други период времена него на људе. А људи су и данас исти као и у старо време. Да ли се људи возе на фараонским двоколицама или на аеропланима, то ни најмање не мења наш однос према Христу.
Свети Владика Николај, «Духовне Поуке» (135) Петровград
ПРАВИ ПАТРИОТИЗАМ
Патриотизам је нeзнабожачка реч, и буквално означава љубав према земљи својих отаца. Интересантно је да од свих хришћанских народа, чини ми се, једино Срби имају за патриотизам реч родољубље, која је по смислу ближа Хришћанству. Јер једна је ствар волети своју земљу, а друга волети свој род, то јест људе блиске себи по разним особинама и ознакама.
Родољубље значи ограничено човекољубље оно није у пуној мери хришћанско човекољубље, али с друге стране није ни земљољубље.
Право родољубље је школа за широко хришћанско човекољубље. Ми се морамо прво школовати да волимо ближње, да би смо доцније научили волети и даљне. Нажалост, родољубље у Европи данас више долази до негативна израза него до позитивна, тј. Више се изражава мржњом према суседним народима него љубављу према свом сопственом народу. Право родољубље не укључује ни мало мржње према суседном народу. Није највећи родољуб француски онај који највише мрзи Немце, ни јапански онај ко највише мрзи Американце.
Родољубље треба ценити по величини љубави, а не по величини мржње, иначе промашава циљ и обраћа се у мрачни шовинизам, тешку болест Европљана којој се Азијати ругају.
Знај, млади човече, да твој народ с правом очекује твоју љубав према њему. Не заборави ни свој дуг благодарности према народу, кроз чији си језик, обичај, установе и искуство и ти дошао до индивидуалног израза као човечија личност. Но не заборави, с друге стране, да је твој народ само једна грана на дрвету човечијег рода, на дрвету које је једна и иста Рука посадила. Та рука држи сунце, којим обасјава цело дрво, очекујући од сваке гране плод свој и време своје.
Псовка у нашем народу
Замислите један извор из кога би до подне извиралоа бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека који се час моли Богу а час псује. Ваљда нема народа који тако страшно псује као наш народ. Један француски официр, који је био са нашом војском на Солунском фронту, говорећи у Паризу о нашем народу рекао је да код нас постоји беспримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе, сав се народ огубао псовком. Кад пљусак кише падне на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и вола свога да псује; ако нема, зашто ти не научиш од вола свога да ћутиш и трпиш?
У Светом Писму пише: -Срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожника ригају зло-(Приче Солом.15,28). Чуће Бог све што се рекне, зато треба премишљати шта ће се рећи. А безбожник рига зло, јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим; из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро – добро, ако је зло – зло.
Зато се и вели у Светом Писму: – Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада – (Приче Солом.13,3). Када чуваш ногу своју да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја да не ригају блатом? И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш из уста огањ који пече твоје суседе? Заиста лепши је пред Богом и људима човек нем, него човек који псује. Најузвишенија и најопаснија реч коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара јесте реч БОГ, то је реч која означава Онога који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је, дакле толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Не знате ли да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су кнезови земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста, и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, поплавом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само да трпе зло, него временом постају слуге зла, извежбани војници сатане. Гле, како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога!
Какво добро очекујете од Бога ви што грдите Бога? Никакво, сем проклетство себе и свога порода, и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина. Животиња није толико ниска да хули на Бога, но, напротив, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба.
Извор:благспот
Књижевна дела
Николај Велимировић објавио је велики број књижевних дела духовне садржине. У периоду после Другог светског рата његова дела су била забрањена за штампање у Југославији. Тек касних осамдесетих година она почињу овде поново да се штампају, пре тога су углавном штампана у дијаспори заслугом епископа Лаврентија, а затим овамо преношена.
Његова дела су:
• Успомене из Боке, 1904.
• Француско-словенска борба у Боки которској 1806-1814 (?) (нем. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910.
• Религија Његошева, 1911.
• Изнад греха и смрти, 1914.
• Место Србије у светској историји (енг. Serbias place in human history), 1915.
• Србија у светлости и мраку (енг. Serbia in light and darkness), 1916.
• Патерик Манастира светог Наума, 1925.
• Охридски пролог, 1928.
• Рат и Библија, 1932.
• Емануил: тајне неба и земље: чудесни доживљаји из оба света, 1937.
• Три молитве у сенци немачких бајонета, 1945.
• Победиоци смрти: православна читања за сваки дан године, 1949.
• Земља Недођија: једна модерна бајка, 1950.
• Песме молитвене, 1952.
• Касијана; наука о хришћанском појимању љубави, 1952.
• Диван: наука о чудесима, 1953.
• Жетве Господње: од почетка до нашег времена и до краја, 1953.
Постхумно објављена
• Једини Човекољубац: живот Господа Исуса Христа, 1958.
• Први божји закон и рајска пирамида, 1959.
• О херојима нашег времена: беседа говорена једног необичног мутног и малодушног дана 1914., 1976.
• Омилије на недељна и празнична јеванђеља епископа охридског Николаја, 1976.
• Мисионарска писма, 1977.
• Српски народ као Теодул, 1984.
• Пустињак Охридски, 1986.
• Рад на ослобађању отаџбине, 1986.
• Косово и Видовдан, 1988.
• Молитве на језеру, 1988.
• Речи о свечовеку, 1988.
• Вера светих: катихизис Источне православне цркве, 1988.
• Небеска литургија, 1991.
• Три авети европске цивилизације, 1991.
• О Богу и о људима, 1993.
• Национализам светог Саве, 1994.
• Дивно чудо: приче и поуке, 1995.
• Душа Србије, 1995.
• Говори српском народу кроз тамнички прозор, 1995.
• Индијска писма; Изнад Истока и Запада, 1995.
• Нове беседе под Гором, 1995.
• Сан о словенској религији, 1996.
• Књига о Исусу Христу, 1997.
• Устанак робова, 1997.
• Духовна лира: празничне песме, 1998.
• Оче наш као основа друштвеног живота, 1998.
• Символи и сигнали, 1998.
• Царев завет, 1999.
• Љубостињски стослов, 1999.
• Живот светог Саве, 1999.
• Цветник, 2001.
• Наука о закону, 2003.
• О Европи; Духовни препород Европе, 2003.
• Агонија цркве
• Некролози
• Трагедија Србије
• О Светом Сави
• Религиозни дух Словена
• Словенски револуционарни католицизам
• Европска цивилизација угрожена због болести душе
• Вера и нација
• Нови идеал у васпитању
• Божије заповести
• Средњи систем
• Србија је мала Америка
• О Православљу
• Мали мисионар
• Рођење Христово
• Васкрсење Христово
Дела владике Николаја објављена у Русији
Најновије издање сабраних дела српског владике Николаја Велимировића, недавно је објављено у три тома и тиражу од 5.000 примерака на руском језику у издању Сретењског манастира из Москве. Овај манастир је прошле године такође објавио специјални календар под називом „Година Светог Владике Николаја Српског“. Претходно је објавио и више дела, као што су „Мисионарска писма“ и „Молитве на језеру“.
