недеља, 16. септембар 2012.

О крсном знамењу


Ми се називамо хришћанима, зато што верујемо у Бога тако, како нас је научио да верујемо Сам Син Божији, Господ наш Исус Христос.

Исус Христос не само да нас је научио да правилно верујемо у Бога, него нас је и спасао од власти греха и вечне смрти.


Син Божији, Исус Христос, имајући љубав према нама грешнима, сишао је са неба, и као обичан човек, пострадао је уместо нас за наше грехе, био је распет, умро је на Крсту и у трећи дан је васкрсао.

Тако је безгрешни Син Божији Крстом Својим (тојест страдањима и смрћу на Крсту за грехе свих људи, целог света) победио не само грех, већ и саму смрт - васкрсао је из мртвих, и учинио крст оруђем Своје победе над грехом и смрћу.

Као победитељ смрти - васкрсли у трећи дан - Он је спасао и нас од вечне смрти. Он ће васкрснути све нас, умрле, када наступи последњи дан света. Васкрснуће нас за радостан, вечни живот са Богом.

Крст је оруђе или знамење победе Христове над грехом и смрћу.

Један учитељ, да би што боље објаснио ученицима, како је Исус Христос могао Крстом Својим да победи зло у свету, појаснио је следећим примером.

Дуго година Швајцарци су се борили против својих непријатеља - Аустријанаца. Напослетку обе непријатељске војске сишле су у једну долину, да би се тамо десила коначна битка. Аустријска војска одевена у панцире (жељезна одећа) је образовала својим истуреним копљима густе редове и Швајцарци, замахујући својим палицама (тешким тољагама са задебљалим крајем - буздованима) безуспешно су се мучили да пробију редове непријатеља. Неколико пута Швајцарци су се пробијали напред на непријатеља са безумном xраброшћу, али су сваки пут били одбијани. Они нису имали силу да пробију густ поредак копаља.

Тада је један од швајцарских војсковођа - Арнолд Винкелрид, жртвујући себе, истрчао напред, обухватио обема рукама неколико копаља истурених према њему и допустио им да му их забију у груди. Тако је, преко њега, пут Швајцарцима био отворен и они су се пробили у редове Аустријанаца и однели су коначну победу над непријатељем.

Херој Винкелрид је жртвовао свој живот, и умро, али дао је могућност свом народу да победи непријатеља.

Слично тако и Господ наш Исус Христос, за нас страшна и непобедива копља греха и смрти, примио је у Своје груди, умро је на Крсту, али је и васкрсао, као победник над грехом и смрћу, и тако нам открио пут ка вечној победи над злом и смрћу, тојест открио нам је пут ка вечном животу.

Сада све зависи од нас самих: ако ми желимо да се избавимо од власти зла - греха и вечне смрти - ми смо дужни да идемо за Христом, односно да верујемо у Христа, да волимо Њега и испуњавамо Његову свету вољу - и да у свему слушамо Њега (да живимо са Христом).

Ето зашто, да би изразили нашу веру у Исуса Христа, Спаситеља нашег, ми носимо на телу крст, а у време молитве изображавамо на себи десном руком знак крста, или осењујемо себе крсним знамењем (крстимо се).

За прављење крсног знамења ми слажемо прсте десне руке овако: три прва прста (палац, кажипрст и средњи) скупљамо на њиховим врховима, а два последња прста (домали и мали) савијамо ка длану.

Слагање три прва прста заједно изражава нашу веру у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога, као једносуштну и нераздељну Тројицу, а два прста, савијена ка длану, означавају, да је Син Божији, по силаску свом на земљу, будући Богом, постао човек, тојест означују Његове две природе - Божанску и човечанску.

Осењујући себе крсним знамењем, ми стављамо скупљене прсте на чело – за освећење нашег ума, на стомак (живот) - за освећење наших унутарњих чувстава, потом на десно и лево раме - за освећење наших сила телесних.

Крсно знамење даје нам велику силу да одгонимо и побеђујемо зло и творимо добро, али дужни смо да знамо, да крст морамо полагати на себе правилно и полако, иначе то неће бити изображавање крста, него просто махање руком, чему се зли духови веома радују. Немарним савршавањем крсног знамења ми показујемо своје непоштовање Бога - и грешимо, а тај грех се назива скрнављењем.

Осењивати себе крсним знамењем, односно крстити се, треба: на почетку молитве, за време молитве и по окончању молитве, а такође, приликом приласка свему светоме: када улазимо у храм, када целивамо крст, иконе итд. Крстити се треба у свим важним приликама у нашем животу: у опасности, у несрећи, у радости итд.

Када се крстимо али не у време молитве, тада мислено, у себи, говоримо: "У име Оца и Сина и Светога Духа, амин", изражавајући тако нашу веру у Пресвету Тројицу и наше жеље да живимо и трудимо се у славу Божију.

Реч "амин"- значи: заиста, истина, нека буде тако.