Pohvala Sv. knezu Lazaru Jefimija

Monahinja Jefimija

Despotica i monahinja Jefimija rođena je oko 1350. Godine dok se godina njene smrti ne može precizno utvrditi. Jasno je jedino da je skončala posle 1405. godine.

Jefimija odnosno Jelena (ime Jefimija stiče zamonašenjem) je bila je kći uglednog srpskog vlastelina ćesara Vojhine, uglednika na dvoru cara Dušana. Njen muž bio je despot Jovan Uglješa Mrnjavčević koji se nametnuo (zajedno sa bratom Vukašinom) za moćnog vladara u južnim oblastima srpskog carstva naspram tek stasalog cara Uroša i Dušanove udovice, carice Jelene, kasnije monahinje Jelisavete. Stolovali su u gradu Ser (grčki Sérres) koga je  Jovan Kantakuzin (vizantijski car i glavni protivnik cara Dušana) nazivao „velikim i divnim gradom“.

Jefimijina odnosno Jelenina sreća i blagostanje bejahu kratkoga veka. Najpre joj umire otac a potom i četvorogodišnji sin i na kraju nastupa i Uglješina smrt u bici kod Černomena 1371 godine. Izgubila je porodicu, imanja, prihode i državu.

Kako nalažu običaji srednjeg veka, primila je monaški zavet i od tada je poznata kao Jefimija. Našla je utočište u državi i na dvoru kneza Lazara, koji joj je pružio utočište. Ovde postaje svedok mnogih stradanja svog naroda uključujući i tragičnu bitku na Kosovu 1389. godine kada je, pored najvećeg dela vlastele, izginuo i njen zaštitnik, knez Lazar.

U ta zla doba ostaje na dvoru u Kruševcu zajedno sa caricom Milicom, vladarkom Srbije koja se takođe zamonašila i postala monahinja Jevgenija. Carica je veoma držala do Jefimijinog mišljenja naročito u odnosu i politici prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Branković.

Ubrzo dve monahinje odlaze u Ser pravo kod sultana Bajazita kako bi opravdale i od kleveta odbranile mladoga Stefana Lazarevića, Lazarevog i Miličinog sina koji bejahu zatočen na dvoru sultana Bajazita i optužen za neverstvo i planiranu izdaju, te kako bi izmolile da se mošti srpske svetiteljke svete Petke prenesu u Srbiju.

Vredno je spomenuti i spremnost i snagu ove ponizne žene koja je bila voljna da, sada kao uboga i sirota monahinja hoda gradom (Ser) u kome je nekada bila gospodarica, i da u onim istim, nekada njenim palatama moli za milost Bajazita i Turke, koji su joj uništili zemaljski život.

Jefimijina mudrost i političnost blistavo je dokazana i činjenicom da je od Bajzita izmolila mošti svete Petke te da je on, štaviše, rado dopustio izmeštanje zemnih ostataka svetiteljke Paraskeve, tumačeći u tome samo verske motive. Međutim, Jefimija je u ovom činu imala i jedan drugi cilj. Naime, sveta Petka je, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri (seljački sloj u srednjovekovnoj Srbiji)  koji usled zlog vremena i nedaća bežali sa zemlje, naglo su, zbog dolaska svetiteljkinih moštiju, prestali sa iseljavanjem. Čak su počeli i da se vraćaju. U ovom, naizgled potpuno verskom činu, uviđamo Jefmijin blistavi um i mudrost.

Jefimijinu mudrost i rečitost hvali i opisuje Konstantin Filozof rečima „va mnogih glagolanih i vešteh mudrejšija sušti“

Svoju neostvarenu materinsku ljubav, Jefimija prenosi na mladog kneza a potom i despota Stefana kao i svoju mudrost i znanja koji je u jednoj od svojih povelja naziva „despoticom, gospođom i majkom“

U Jefimijinu sačuvanu zaoštavštinu spadaju tri zapisa koja važe za za jedne od najboljih bisera srpske srednjevekovne književnosti od kojih je najčuvenija  Pohvala knezu Lazaru, stihovi koje je izvezla na pokrovu poginulom vladaru.

Jefimija je umrla, kako već pomenusmo, negde posle 1405. Godine a sahranjena je u manastiru Ljubostinja gde se i dan danas nalaze njeni zemni ostaci.

Pohvala knezu Lazaru

U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje
o novi mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
i mužastvenim srcem i željom pobožnosti
izašao si na zmiju
i neprijatelja božanstvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gleda hrišćane otačastva ti
ovladane Izmailćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima nebeskoga cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i ZMIJU ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom TVOJIM,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim skrbima život provode,
pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše,
o mučeniče.
No ako siNo ako si i prešao iz života ovoga,
skrbi i bolezni čeda svojih znaš
i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primimo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodore,
uzmi Merkurija i Prokopija
i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
dođi, dakle, U pomoć našu, ma gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tuđini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.