Савременици о вечним питањима,
књиге ''Господ није створио смрт''
зборник текстова.
Рећићу неколико рећи о паклу. Толико сте пута чули реч пакао у Богом надахнутом Јеванђељу, у Светом Писму, у учењима Светих Отаца, и у предању Православне Цркве. Али да ли сте себи икада поставили питање шта је пакао?
Шта је пакао? Да знате да је пакао царство смрти: пакао је оно место где се муче, по правди Божијој, ђаволи и сви они што наљутише Бога, чинивши по својој вољи на овом свету.
Пакао је царство ђавола, чија је копија очајање; где је прозор – мрак; сто – велики смрад; јело је – глад, пиће је – жеђ, сат је – плач, постељина – пламен, ред је неред преко нереда те страшне провалије. Али, знате ли колико је врста мука у паклу? Девет врста мука је у паклу и све су вечите и врло тешке.
Прва мука у паклу је тама, као што каже пророк Исаија, Али не ова тама коју ми видимо на земљи. Тама, страшна. Видели сте у Египту, и целој земљи Гесема, јер где су били Јевреји билај је светлост, а у целом Египту беше тама. Нико није знао куда да иде. Шта Бог не може?Све је у Његовим рукама. Мрака има и у овом свету, али у паклу је вечити мрак. Тамо је мрак толики да га можеш опипати руком. То говори и богонадахнути Јов: Сићићу у земљу вечите таме, која нема светлости, али неће је ни имати у векове.
Да, о овом мраку сведочи наш Спаситељ Исус Христос у Своме Јеванђељу када каже: Вежите им руке и ноге и баците их у таму бескрајну, показујући овим, као што каже и богонадахнути отац Јефрем Сиријски, да је то тешка тама.
Значи, прва мука која влада целим паклом је тама неизрецива и незамислива.
Друга мука, после таме, јесте плач и шкругут зуба. Толике се сузе изливају у паклу у току једног дана да, ако би се таква количина скупила на земљи, то би чинило више од Тихог океана. Тихи океан има 48.000 километара, од Северног пола до Јужног пола: има 18.500 километара ширине, а понегде има 11 километара дубине. А само у паклу, у току једног дана, сузе које се пролију тамо чиниле би океан већи од Тихог. Толики је плач у паклу.
Трећа мука је незамисливи смрад. Ако би се скупили сви смрадови са лица ове земље на једно место, не би сачинили милиграм оног смрада из пакла. Да бисте могли замислити какав је смрад у паклу, рећићу вам једну причу.
Два брата од једне мајке отишла су у манастир да се замонаше. Један оде у манастир и имао је велико трпљење, велику смиреност, послушност без двоумљења, и оста у манастиру до своје смрти. А други изгуби трпљење и рече да иде назад свом оцу и мајци. Брат који остаде у манастиру стално га је саветовао:
- Брате, немој се вратити у свет. Чуо си шта каже Јеванђеље: ''Нико, стављајући руку на плуг да не погледа уназад''. Немој одлазити, брате у свет, јер велика су искушења када остављаш манастир и хоћеш да одеш поново у свет.
Али он одговори:
- Не, ја одлазим!
- Нећеш ли се бојати мука пакла?
- Не верујем, брате, да су тако страшне муке пакла као што каже Свето Писмо, као што говоре људи. То је написано у књигама да нас заплаши.
И отиде кући и ожени се и чинио је све по својој вољи. Али није живео пуно, само три године, и умре. Чувши калуђер да му брат умре, почео је да се моли пуно Богу, говорећи: ''Господе, покажи ми где је мој брат; у паклу или Рају!''
Након неког дужег времена, у неку ноћ, појави се тамна сенка и уђе му у келију. И када се боље загледао над светлошћу свеће познаде га.
Сенка му је рекла, плачући и уздишући:
- Познајеш ли ме? Ја сам твој брат.
Беше црн као угаљ. Само га по гласу познаде. И овај, угледавши га у таквом срамном стању, упита:
- Брате, одакле долазиш?
- Из пакла, јер сам оставио манастир и отишао у свет и руководио сам се само по себи, из своје главе; умро сам у греху и отишао сам због грехова својих у муке пакла.
И онда га овај упита:
- Брате, знаш ли шта си ми говорио, да муке пакла нису тако страшне, јер све је то написано само да би заплашило свет, да се заплаше људи. Зар је баш тако страшно у паклу?
- Хиљаде пута су јаче и веће муке пакла од оног написаног; и ако би шума имала језик и ако би трава земаљска могла причати, не бисмо могли изрећи какве су тегове у паклу!
Али брат се направи а га није разумео.
- Брате, могао бих и ја да их мало окусим, да бих се уверио у истинитост твојих речи.
- Не можеш чути урлање и вику и кукање из пакла, јер ћеш умрети.
- Али, могао бих само мало да опипам пакао?
- Не можеш, јер је тамо огањ који гори милијарду пута јачи него овај и истопићеш се, јер си од материјалног тела.
- Не могу видети?
- Не можеш јер ћеш умрети од страха када угледаш ону страшну слику и гнев Божји!
- Али како бих ја могао само мало да окусим муке пакла?
- Брате, запамти. Могао би мало оњушити смрад пакла!
Како би обучен у хаљину, подигао је мало свој рукав и потом је нестао. И када је подигао рукав, толики је смрад изашао из рукава оне хаљине, да се његов брат обезнани и три дана није могао да изађе из келије.
Са тешкоћом отвори врата, извуче се из келије и изађе онај смрад из келије, и распростре се по читавом манастиру.
Калуђери су напустили манастир три месеца због оног неподношљивог смрада, који је излазио из оне келије где онај из пакла подиже свој рукав. Након три месеца, онај тешки смрад нестаде. Када су се вратили калуђери, нашли су онога из чије келије изиђе онај смрад и упиташе га:
- Шта би брате са овим смрадом? Одакле је дошао? А он одговори:
- Знате, оци, имао сам једнога брата у манастиру, који оде у свет и умро је након три године, Моли сам се Богу да ми покаже где је мој брат. Након дуге молитве, једне ноћи дошао је код мене и упитах га где је. Сазнавши да је у паклу, зажелео сам да видим тегобу пакла, јер познавао сам га као равнодушног. Говорио је да не верује у муке пакла и да оне нису тешке нако као што је представљено у књигама.
Онда ме он увери да овај језик не може описати колико је тешко у паклу и да је оно што пише у књигама недовољно описано.
Да би видео муке пакла, рече он, немогуће је, јер ћеш онда умрети; не можеш ни да чујеш шта је у паклу, не можеш ни опипати; и даде ми да помиришем мало смрад пакла.
Онда је подигао свој рукав и ево три месеца су протекла од како овај смрад влада манастиром и тада сте побегли; а једва се и сада можете вратити.
И повери свом сабору манастира колики је велики смрад пакла. То је трећа казна пакла.
Четврта казна у паклу је глад и жеђ. Чули сте шта каже пророк Исаија: Огладнеће као пси, и урлаће и жалиће се, и нико неће намирити њихову глад. И Спаситељ нам показује у Светом Јеванђељу, у причи о богатом и убогом Лазару: Оче Аврааме, пошаљи Лазара да умочи прст свој у воду, да дође и освежи ми језик, јер јако ме мучи онај пламен.
Чуо сам шта је тамо. Један прст умочен у воду колико је вредан! А нама се овде не свиђа вода, желимо вино, ракију, и остала пића. Жалосни ми што не мислимо на оно што нас чека. Глад и жеђ јесу четврта казна.
Пета мука, казна пакла је тартар и лед.
Тартар је језеро без дна, пуно леда и врло хладно. То је и ''шкргуд зуба'' о коме говори Богомдано Писмо, т.ј. неиздрживи мраз о коме нико не може размишљати.
Шеста казна је неуспављиви црв. Тамо су огњени црви који једу телеса људи и њихове душе у векове векова, и никада не умиру. Тамо су ватрене аждаје и змије које пливају у пламену пакла, као што рибе пливају у води. И хватају их, и исисају их, и поцкају их, и гризу их у векове векова заједно са неуспављивим црвима. То је шеста казна.
Седма казна је геена или огањ који се не гаси, које је најтежа од свију. Црни огањ који сагорева у векове векова у тами.
Онога се плаше и ђаволи. Јер су се и они молили Спаситељу, када је чинио чуда на обали Галилејског мора, када је истерао ђаволе из двојице поседнутих: ''Знамо Те ко Си, Син Најузвишенијег; Молимо те, немој нас послати у вечни огањ!'' Тамо их је слао јер је имао силу. И ђаволи се плаше геене о којој говори Спаситељ у Јеванђељу: ''Где се огањ не гаси''.
Али тај огањ није као земаљска ватра, која испушта и светлост. Ова ватра иако сагорева предмете ипак даје светлост; али онај је црни огањ као смола, и милијарде пута јачи од овдашњег. Тако каже блажени Јероним.
Колико је снажан пламен који топи челик, али је слаб у односу на пламен пакла, према њему је као осликан пламен на зиду. Видео би осликани пламен, а не би те опекао: тако је слаб овај пламен наспрам огња пакла. Неугасиви пламен тамо нема потребе за материјом, као што каже Свети Јефрем: ''Јер није он такав као када га пали материјално у овом свету''. Тамо је неугасиви огањ, не пали се ватра дрвима, него гори неисказаним гневом Бога према свим грешницима.
Оно пламено језеро о коме се говори у Откровењу, које нема дна у векове векова, гори све зле духовеи мучи их у векове векова.
Зато каже богобојажљиви Отац Јован Златоусти: ''Нико од људи који се у овом животу сећају геене неће стићи у њу''. Јек ко мисли о њој избећиће пакао. Ко се сети геене избећиће је. Јер нема човека који се овог подсећа, све грозоте њене, а да стигне у геену.
Јер одмах када се сети ње он се чува греха и почиње да чини добра дела, исповеда се, од почетка, чини епитимију и усправља се у животу. Такав јесте као онај о коме се каже у Писму: ''Јер твоје дело није као јуче или прекјуче; може човек бити до данас ђаво и сутра да се претвори у светлећег анђела''. Само да се подсећа пакла и геене; јер ако заборави пакао стићи ће у њега, а ако не заборави пакао неће стићи у њега.
Ево, рећићу вам о геени и о вечности пакла кроз једно чудо које је записано у некој старој књизи.
У Светој Гори Атонској живео је монах под именом Андрија. И водио је овај свети живот, у девичанству, посту, аскези, молитви и бдењу; у чистим мислима, у мислима Светог Писма. Али разболи се када је имао близу тридесет година, и би одузет читавих једанаест година, а није умирао.
Онда, по правди, овај калуђер пд именом Андрија постави себи питање: ''Зашто се мучим?'' Јер није знао каквим је гресима згрешио да би боловао на земљи тако грозно. И почео је, сирома, као сваки човек који не може издржати, да се Богу моли:
''Господе, молим Те само једно: или да умрем или да оздравим, јер не могу више издржати! Остадоше ми само кости и кожа!''
Молићи се тако, једне ноћи, засијала је јака светлост у његовој келији. Плашио се да не буде од ђавола, јер се и ђаво претвара у лик Христов, у лик анђела, у лик светитеља који сија као сунце, и на тај начин може да превари човека.
То је оно што каже свети Апостол Павле: ''Није чудо што се сам сотона претвори у лик анђела светлости и би као слуга праведности''. То јест, ђаволи се претварају у лик слугу правде.
Значи, поплаши се монах и почео је да се крсти. И одмах је видео да улази на његова врата младић лепог лика, осијаног, са штапом од злата у руци, са златном круном на глави и златним крстом на челу, и рече му:
- Немој се плашити оче, нисам ђаво. Ја сам анђео, чувар твог живота и посла ме Бог да ти кажем нешто. Ја сам одувек са тобом, све твоје уздахе, све сузе, све болове, све невоље твоје познајем. Јер ти спаваш, а ја никада не спавам; ти једеш, ја не једем; ти пијеш, ја не пијем.
Подсетите се шта каже псалтир: ''Анђели стоје око оних што се боје Њега и избавиће их; и неће задремати онај што те чува''.
Значи, рече он, ја познајем твоје невоље. Али ево ти се се почео молити Богу овако: ''Господе, али д умрем, или д оздравим, јер не могу издржати!'' И бог ме посла да ти саопштим две ствари:
- Које?
- Ево шта каже бог преко мене: ''Желиш ли још издржати бол, годину дана на земљи или да одстојиш три сата у паклу?''
Али када је он ово чуо, рече:
- Господе, анђеле Божији, ти који познајеш моје невоље, зар да болујем још годину дана на земљи?! Не знаш да ми се једна ноћ чини као годину дана и поготово сви болови ноћу су претешки? Како могу издржати још годину дана ову ужасну болест? И зашто се мучим? Јер знам да сам као човек себе приморавао, од када сам дошао на Атос, да чиним Божију вољу. А анђео Господњи одговори:
- Ти не испашташ због себе. Ти испашташ због твојих рођака, који су у паклу и Бог нађе тебе и жели да твојим трудом и патњом избавиш твој род, до деветог колена из пакла. Јер се тако дешава када један добри калуђер чини дужност, многи из његовог рода се избављају кроз њега.
Ниси ли чуо шта каже пророк Јеремија? Бог наплаћује родитељске грехове преко деце до четвртог колена из пакла. Значи, ти страдаш за твоје прадедове. Али ако желиш да избегнеш заједно са њима пакао, изабери да ли да почиваш још годину дана на земљи или три сата у паклу. Али пази шта говориш, рече му анђео, јер овога трена узећу ти душу!
Стајао је и размишљао.
- Добро размисли! – рече анђео.
- Три сата у паклу!
Када је рекао ове речи, узе му душу. И где га одведе? Одведе га у геену, о којој сам вам говорио малопре, у најтеже место пакла, од којега се и ђаволи плаше. И када га одведе тамо, и баци у црни пламен милијарде пута врелије од овога, био је обухваћен од све таме што је господарила свуда и почео је урлати и јецати од бола, јер аждаје су га почеле уједати и мучити; И кад се нађе тамо остаде потпуно без храбрости, кукао је од оноликог бола и страха. Поче викати из свег гласа: ''Господе, помилуј ме! Господе, опрости ми!''
Након три мунута светлост раздвоји таму и појави се анђео Господњи. Када га виде, почео је викати:
- Жалостан ја! Жалостан ја! Жалостан ја! Све сам веровао, само ово нисам веровао!
- Шта ниси веровао, оче Андрија?
- Нисам помислио да анђео Господњи може слагати!
- Како је ово могуће да могу ја лагати? Ја нисам грешник, ја нисам зли дух, ђаво. Ја не могу сагрешити, не могу слагати. Како могу слагати кад ја јесам божанска светлост, ја јесам друга светлост испод прве светлости? Како могу слагати?
- Али како смо се договорили у мојој келији?
- Како?
- Нисмо ли се договорили да ћеш ме извући након три сата? Ево прошло је више од триста година како се овде мучим!
Рече му ангео:
- Истина је Христос. Није прошло ни сат времена и требало је да још најмање два сата одстојиш!
- Два сата? Повика монах ужаснут. Је ли могуће да је прошао само сат времена?
- Дошао сам да видим да ли можеш издржати.
Онда рече монах Андреј:
- Господе, ако је ово истина, да је прошао само један сат од када се мучим у паклу, води ме назад у моје тело болесно и да сетамо мучим, не једну, већ стотине година, па макар до Христовог доласка, само да не останем више ни један трен у паклу.
И одједном, брзином мисли, узе га анђео и одведе га назад у тело.
Ко је знао да је био мртав један сат? Када је васкрсао, почео је викати:
- Помилујте ме! Помилујте ме!
И дође монах који је био задужен за његово чување и упита га:
- Шта је, оче? Зашто вичеш?
- Нек се скупи цео сабор манастира.
Било је триста монаха. И ставише га на високу столицу и рече свима о чуду које га задеси: јер стајаше ни сат времена у паклу а учини му се као триста година. Тако је тешко прошло време. Да нас сачува милост Бога и Богородице, све оне који су овде, и да не допусти Бог неком да испроба мукепакла. И све, даром Спаситеља и посредством Мајке Божије, Светог Јована Крститеља и свих светих да нас спасе, да се покајемо пре него што напустимо овај свет, и да се са свима нађемо у вечној радости.
Осма казна из пакла је очајање. Тамо је цео свет очајан без Бога. Затворише се двери и нема више кајања у паклу.
Девета казна из пакла је вечност у којој су толике милијарде и милијарде душа. Нема тамо граница, да ће се човек мучити хиљаду година или сто хиљада година, него у векове векова.
Јер да би их неко могао описати, једно по једно, не може, јер све је тешко, и немогуће је да овај језик то опише.
Ко може описати бар једну казну, колико само мука доноси човечијем бићу. Јер праведници након краја добијају четири особине, а грешници само једну особину: особину бесмртности. Примају бесмртност бића, да би горела у векове векова, и да се не заврши горење; да се муче у векове векова и да не избегну; да ожедне у векове векова и да немају воде; да им је град у векове векова и да се не нахране.
Бесмртност имају од суда па надаље, као што каже Христос, да би се мучили у векове векова. Не дај Боже. Амин.
