среда, 25. јануар 2012.

КАНОН СВЕТИТЕЉУ САВИ АРХИЕПИСКОПУ СРПСКОМЕ




Глас 2.
Песма 1.
Ирмос: Ходите људи, певајмо песму Христу Богу, Који је раздвојио море и водио људе, које изведе из египатског ропства, јер се прослави.
Светитељу оче Саво, моли Бога за нас!*
(овај припев чита се пред свим тропарима сваке песме, осим Богородичиних, пред којима се чита: „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова. Амин.“)
Светлост Светлости, Христе Боже, Који си се од Оца пре векова родио и Који си од почетка са Оцем и Духом , одагнавши мрак моје душе, озари мој ум, молим Ти се, да бих могао да опевам Твога угодника, Славу свештенога.
Светитељу оче Саво, моли Бога за нас!
Ако си и човек по природи, али, ангелски на земљи поживео си, изабравши у младости десни пут, био си чувар целомудрености, часно обиталиште Духа Светога, Саво свеосвећени.
Светитељу оче Саво, моли Бога за нас!
Заволевши почетак мудрости – страх Божји и заповестима Његовим стално поучавајући се, Ти си се као дрво насадио крај извора духовних вода, од којих, оче Саво, напајајући се, као плод Христу, принео си се.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова. Амин.
Богородичан: Чу Ева праматер, Чиста: У мукама ћеш децу рађати. Ти, пак, Дјево, чула си: Господ је с Тобом, радује се! И обрадованим гласом, Богоневесто, жалост праматере уништила си.
Песма 3.
Ирмос: Утврдивши ме на камену вере, отворио си уста моја на непријатеље моје, јер се обрадова дух мој певајући: Нема светога, као што је Бог наш и нема праведнога, осим Тебе, Господе.
Презревши ниже као попрано и љубав родитеља превладавши, пустињу заволевши, Христа си потражио и Његовим мачем љубави ранио си душу своју, Њега љубећи и Његове неисказане красоте тражећи.
Ради свих у земљи немарних, испросивши у родитеља да идеш у лов на зверове, пустињу си, Оче, достигао, где многим постом, непрестаним бдењем и молитвама, душегубне звери страсти, умртвио си.
Заволевши смирење Христа, Који се, нас ради, смирио до обличја слуге, поставши њиме (смирењем) висок, смирио си гордост и у телу, многим уздржањем, удостојио си се да постанеш благообитељни дом Тројице, Саво свештени.
Богородичан: Код других жена не догоди се да дева буде мати и да дева буде по рођењу. На Теби, пак, Дјево Богомати, обоје се догоди. Зато весељем духа кличем: нема непорочних, осим Тебе, Владичице.
Сједален, глас 8.
Павлов засад и Аполосово напајање и ваше вере засад и учењем напајање – Бог, Који даје све да узрасте, примио је, људе ваше, вере благочестиве, молитвама вашим одгајивши, Он умножи и од Њега сте, као верне слуге и делатељи разумни достојну награду за трудове примили, Симеоне преподобни и Саво свештени, Богоносни оци, пастири и учитељи, Првопастира и Учитеља Христа молите да стадо ваше у миру сачува и да спасе душе наше.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова. Амин.
Богородичан: Због тебе се радује, Благодатна, сва твар, Ангелски сабор и људски род; освештани храме и рају разумни, девствена похвало из Које се Бог оваплоти и Маденац поста, пре векова Овај Бог наш: утробу Твоју створи престолом и чрево Твоје пространије од Небеса сачини. Због тебе се радује, Благодатна, сва твар, слава Теби.
Песма 4.
Ирмос: Певајући Те, чух Господе, и ужаснух се: до мене се снисходиш, мене тражећи заблуделога. Зато, велико Твоје снисхођење, мене ради, прослављам, Многомилостиви.
Ангелскоме животу ревновавши, владара оца оставивши, горе Атона достигао си. Отуда, постом и молитвама, мисленоме истоку Христу, потекао си и од Њега сунце западу засијао си.
Духовном мудрошћу житејскоје море испитавши и дубину сујете познавши, богатство и све то, као гнило одбацио си; речи пак Христове изабравши, у сасуде срца свога скрио си, и њих, као часне, изволео си чувати.
Отшелнике по горама, босим ногама обилазећи, преподобни, и њих хранећи топлим хлебом, примао си њихове топле молитве и од свих поуке уздржања ка Христу, у своме срцу, слагао си.
Ти си Духом родио онога, који Те је, телом родио, усаветовавши га, да власт, супругу и децу остави и да као Аврам из отаџбине у земљу туђу, к теби, Оче, у пустињу се пресели и да испосником постане.
Богородичан: Тебе истинито откровење посведочи, многообразно јављајући се, показујући, оваплоћеног из Тебе, Једнога од Тројице, Пречиста, непромењено, Богомати Владичице и свет обновивши.
Песма 5.
Ирмос: Просвећење оних, који у тами леже, спасење очајних, Христе Спасе мој, Теби јутрењујем, Царе мира, просвети ме светлошћу Твојом: јер осим Тебе, другог бога не знам.
Разума твога видевши ревност, Онај, Који све унапред зна, постави Те првим пастиром на западу људима својим, којима си проповедао мислени Исток – оваплоћену Реч – Христа, равног Оцу и Духу Светоме сопрестолна.
Уподобивши се многострадалноме Јову трпљењем, заиста, Оче, дом твој отворен си имао и двер језика слађу од меда, гладнима спасења, отварао си, испуњавајући душе речима ангелске хране.
Следујући Божанственом закону, постао си законоположник – архијереј Богопријатан, правило најпознатије, наставник заблуделих, светилник свесветли, отачаство твоје просвећујући, Саво Богомудри.
Богородичан: Управи ум мој, Владичице, утруђен пучином брига и потапан налетом трулежних страсти, спаси ме, Богородице, Теби притичем, јер друге помоћи, Чиста, осим Тебе, не знам.
Песма 6.
Ирмос: Ваљајући се у греховном понору, призивам бездну неиспитаног милосрђа Твога: од трулежи, Боже, избави ме.
Мраком јереси покривена земља људи твојих, некада сада се светли светлошћу Православља, старе прелести одгурнувши, нови Израиљ и људи Божји посташе, на прави закон, тобом, Богоносни, управљени.
Као апостол од Христа послан и речју Јеванђеља учећи, просветио си оне, који су били у ноћи незнања, творећи исцељења и чудеса велика у удивљујућим овим, привео си к Њему људе твоје, вером испуњене.
Тражећи веће, желећи боље, Јерусалим, Египат и Синај посетио си и све тамо, по пустињама обилазећи, обилном руком даривао си и њиховим молитвама, отачаство твоје, Саво, обогатио си.
Богородичан: Посрнуле некада, горким једењем забрањеног плода и пале тренутном жељом, Пречиста, обновила си, Творца родивши, Реч Ипостасну, Дјево, Мати, Владичице.
Кондак, глас 8.
Као просветитеља великога и апостола сатрудника, Црква твојих људи прославља Те, преподобни, но имајући слободу према Христу Богу, твојим молитвама, од сваких нас беда спасавај, да Ти кличемо: радуј се, оче Саво, Богомудри.
Икос
Житијем си био као анђео на земљи, Оче, по природи човек, а чистоти бесплотних си се уподобио. Удивљени тиме, ми Ти певамо похвалне песме: радуј се благочестивог оца изданче и матере одуховљени плоде; Радуј се испрошени молитвама од Бога, Коме си од младости последовао. Радуј се светла висино поста, чистото благоухана, радуј се стубе девствености, којим се свака страст уништи. Радуј се високи смирењем, који си гордост демона низложио. Радуј се светилниче многосветли, који узводиш Христу људе твоје. Радуј се хранитељу сиротих и милосрдни добротворе ништих. Радуј се равни у ревности апостолима у проповеди Јеванђеља. Радуј се састрадалче мученика, странствујући хођењем. Радуј се чудотворче, дивних по Богу и ужасних чудеса. Радуј се похвало отачаству твоме, спасавајући оне, који Ти певају. Радуј се, оче Саво Богомудри.
Песма 7.
Ирмос: Богомрска наредба безаконог мучитеља распалила је велики огањ. Али, Христос даде Богочестивим отроцима росу духовну, Он, благословен и препрослављен.
Видећи живота твога Богоугодну преданост, Свезнајући, као Бог свих, изабравши тебе, присаједини Те апостолском лику просветитеља, Богоносни и благодаћу просвети срце твоје, а Ти си људе твоје просветио да Њему вапију: Благословен је Бог и препрослављен.
Лучама јеванђељских речи, људе своје разумно озаривши, од недостојног ка достојном си узвео и сасушена њихова срца зловерјем, учинио си за веру у Бога плодоносним, оче Саво.
Милостив и кротак, преподобан и незлобив, тих и предусретљив јавио си се, као Павле, који хвалећи Христа рече: Такав нам треба Архијереј. Њега моли Саво, архијереју, да у миру сачува стадо твоје.
Богородичан: Обнављају се у Теби закони природе; но изнад природе, по природи Недостижног Бога, Дјево, Емануила, преславно, Чиста, родила јеси, ради нашег рађања верних.
Песма 8.
Ирмос: Светлоносни душом, јаче од снега пресијавајући, преподобни отроци усред пламена не опалише се: већ све скупа, сваку твар сазиваху к Божјој песми и радошћу појаху: појте дела Господња Господа.
Благодаћу Светога Духа, Који у светима обитава, светитељу Саво, људима твојим проповедао си Сина сабеспочетног и Оцу сопрестолна, Који је Човек постао да би људима спасење створио, који певају: сва дела појте Господа и преузносите Га у све векове.
Добро течење завршивши, жељном крају преставио си се, радујући се. Зато, светоносни твој спомен, Црква твоја, Оче свршујући, сазива преподобне пастире и учитеље, који просвећени певају: сва дела појте Господа и преузносите Га у све векове.
Богородичан: Распеће и погребење, Које од Тебе небрачно, Дјево, произиђе, претрпевши ради нас и мучење – Његовим страдањима подражавајући, преподобни, крстом пошћења, Њему, Чиста, последоваше.
Песма 9.
Ирмос: Од Бога, Бог Реч, Који је неизреченом мудрошћу дошао да обнови Адама, отровом у трулеж љуто палог, од свете Дјеве, неисказано оваплотивши се нас ради, верни, једномислено песмама величајмо.
Украшен, заиста, врлинама делатељним, Оче, и твој светоносни спомен украси се, просвећујући благодатним зракама нас, када се молимо да нас од беда и напасти избаве твоје молитве Христу.
Изнедривши Те Христу, отачаство твоје радује се и светли се Црква Спаса и Бога, цела и благоухана имајући Те и спомен твој данас радосно празнује. Њој награду давши, светитељу, сваке муке избави је.
Услиши молбе и појања гласе, јерарше Христов, похитај вери и љубави људи твојих и као отачаство љубави, стани, насупрот, Оче, оних, који гњевом војују против нас и озго покров твој даруј онима који Те хвале.
Богородичан: Исцелила си рушење и старо страдање земнородних, Свенепорочна, родивши Бога, Цара Христа, Који је телом узео грехе наше. Зато Те сви нараштаји, Дјево Владичице Богоневесто, величају као блажену.
Свјетилен
Знамо Те као многосветли светилник, молитве чедо, пустиње васпитање, чистоте обиталиште, монаха сапостниче, бедних хранитељу, светлости светитеља. Зато те, Оче, верни, опевамо.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова. Амин.
Богородичан: Премудрост Ипостасну, Превечну Реч и Лекара свих, родила си Свечиста Царице, исцели трулеж и ране душа наших и сачувај нетакнуте сваког напада оне, који Те увек моле, Заступнице света.
Стихире, глас 8.
Оче свештени, Саво Богомудри, уздржавањем добро васпитавши се, у преславну висину врлина узрастао си, Христове тајне красоте гледајући. Његовим сијањем озаривши свој ум, људе твоје просветио си, јереси си истргнуо из Цркве Христове, Тиме, стекавши Те као светилника, пресветлу твоју успомену хвалимо, свештено блаженом је називајући.
Уручени ти талант умноживши, удостојио си се радости Господа твојега и сада предстојиш са чиновима светитеља и постника, одеждом свештенства и венцем поста украшен, преблажени, благодаћу Божанственог сијања и мисленом зором блистајући духовно. Зато просвећуј молитвама твојим оне, који празнују, Саво, оче свештени, твој светли и свети спомен.
Прихвативши, твоје чесне мошти, Саво блажени, са вером и љубављу их поштујемо: јавио си се као орган Светога Духа, објављујући неисказане спасоносне тајне, Божанственим твојим учењима, велегласно проповедајући нам ваплоћење Речи, Коју јасније, тобом, Оче, познасмо. Њој (Речи) Те сада предлажемо као молитвеника, да се у твојим предањима сачувамо.
(глас 6.) Засија као сунце, светитеља Христова спомен, коме и ми, празнујући данас, молбено вапијемо: радуј се снаго целомудрености, која си сачувала душу непоробљеном, обложивши је штитом уздржања. Радуј се првопастиру и учитељу Христоименитих људи својих. Радуј се Цркве украшење, архијереја лепото и монаха похвало. Саво, преосвећени и свеблажени Оче, Христа Бога моли увек да мир пошаље васељени и да спасе душе наше.
(глас 5.) Приђите христољубиви сви, приђите, празник успомене свршујући, Саву, свестенопроповедника Јеванђеља песмама да похвалимо, кличући: радуј се словесни поточе мисленога раја, који си бразде срца наших, духовним водама Божјих речи напојио, показујући их као плодоносне Христу Богу, Који свима даје опроштење и велику милост.
Радуј се праве вере наставниче, Божанствених заповести служитељу, Богосветли светилниче, који си, у мраку незнања, Богоглагољивим речима, које су у срца ушле, просветио и ка светлости Свете Тројице узвео, Саво, оче Богоносни, српска похвало за оне, који прослављају свети спомен твој.
(глас 8.) Уперивши ум, као духовним крилима, узлетео си ка висини Божјег разума, када си, оставивши земаљског оца, Небеснога заволео. Али, и онога, који Те је родио, Ти си духовно препородио и Небесном Оцу усвојио, обострано си га код Њега прославио: на Небесима истинским благом насладио си га, на земљи, пак, његово тело чесно и мироточиво твојим молитвама учинио си и људе твоје вером просветио си. Зато Те и апостолских дарова достојним показа прослављани тобом Христос, имајући велику милост.
МОЛИТВА светитељу САВИ, архиепископу србскоме
О, свештена главо, преславни чудотворче, светитељу Христов Саво, Српске земље првопрестолниче, чувару и просветитељу свих хришћана, поуздани пред Господом предстатељу, теби припадамо и молимо се, удостој нас да будемо причасници твоје љубави према Богу и ближњему, којом је, за живота, твоја света душа била препуњена. Озари нас истином, просвети ум и срце наше светлошћу Божанственог учења, научи нас да се на тебе угледамо, Бога и ближњега нашега да љубимо и заповести Господње да творимо непогрешно, да будемо и ми чеда твоја, не само по имену, већ и по укупном животу нашем. Моли се, свети архијереју, за Свету Православну цркву и за отаџбину твоју земну, која Те увек са љубављу поштује. Погледај милостиво на сваку душу верних твојих, који милост и помоћ твоју ишту, буди нам свима у болести исцелитељ, у бедама и невољама помоћник, да се, помоћу твојих светих молитава удостојимо и ми грешни сигурно спасење добити и Царство Христово наследити. О, Свече Божји не постиди надање наше. Које на тебе чврсто полажемо, славимо и певамо дивнога у светима Својим, Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
Тропар светом Сави, глас 3.
Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си одмах своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равна апостолима и светитељима и молимо: Умоли Христа Бога да нам дарује велику милост.

Светитељу Саво, моли Бога за нас! Свети владика Николај


Прозрео си рано у суштину ствари
Мудрошћу којом те Створитељ обдари.
Небо се не спушта на гомиле брига,
У небо се расте на трњу подвига.
На Атону, старом духовном мегдану,
Кроз подвиг си стек'о душу обасјану.
Народ те је глед'о ка' Давида свога
Голијата како савлађује злога.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Подвижниче Саво, моли Бога за нас!
Венцима окићен победе и силе
Послуш'о си позив отаџбине миле:
С крстом и 'ванђељем, оружијем моћним
Дошао си на страх страшилима ноћним.
Србију си земљу крстом прекрстио,
Истином си Божјом народ просветио.
Ниси одмор иск'о нит у госте пошо'о,
Апостолским послом к својима си дош'о,
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Апостоле Саво, моли Бога за нас!
Научен од Духа учио си друге:
Велможе и себре, кнежеве и слуге.
Учио си народ божанској мудрости,
Учио га труду, поштењу, милости.
С љубављу и надом и челичном вером
Учио си речју, примером и пером.
                                                                             
Наука је твоја извор непресушни.
И за гладне душе прави хлеб насушни.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Учитељу Саво, моли Бога за нас!
Страдалник си био за живота свога
Ради живе вере и крста часнога;
Без страдања нема ни песме ни славе,
На небу од суза бисери се праве!
Теби ни гроб није за одмор служио:
На Врачару некрст тело ти спалио
Да би се на небу мученик обрео;
Да све венце примиш – тако Бог је хтео.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Мучениче Саво, моли Бога за нас!



Свети  владика Николај
Речи Светог Саве


И ја дете бејах, знадох за весеље
Са децом се играх, љубих родитеље,
Ал, кад видех децу горко уплакану
Где мајци ил' оцу иду на сахрану,
Од бола се стресох, и ја пролих сузе:
- Ко то малој деци родитеље узе?
- То их Творац узе, одговор ми, дође.
Ја убрисах сузе, и жалост ме прође,
Прилепих се срцем Оцу небескоме
Са љубављу већом него земаљскоме.
И ја младић бејах у друштву младића
Окружен и ласкан китом од племића.
Јесте младост красна, ал' окове кује,
У страст окована страстима робује.
Млад се човек спрема и на мегдан хити
Замишљен како ће другог победити.
Све ово видећи ја ћу себи рећи:
- Ко победи себе, јунак је највећи.
Зато мегдан себи ја од себе створих
И посебним кључем небеса отворих.
И ја старац бејах, са старцима ходих,
Разговоре слушах, разговоре водих.
Зачудих се многим на ивици гроба
Где се хвале собом из прошлога доба.
  Удови од жена ал' не од сујете
                                                                             
Мало неки од њих" смрти да се сете:
А ја себи викнух: смрт је близу сада,
Прошлост су ти греси а будућност нада,
С покајањем хитај док су живе кости,
С дисањем се моли: Господе, опрости!



Свети владика Николај
Песма Светом Сави


Господ благи збори кад по земљи ходи
О духовном пићу и о живој води:
Блажен ко њу пије у овоме веку,
Реке ће од њега живе да потеку.
У српскоме роду нико знао није
Живом водом себе к'о ти да опије.
Зато су из тебе реке се излиле
И сву земљу српску дивно натопиле:
И милост и правда и истина света,
И нада и братство и смерна просвета,
Снажно родољубље, нежно братољубље
То су твоје воде, све дубља од дубље.
Појио си њима живи ти рукосад,
Појио си до сад, појићеш и од сад.
К'о што Мисир нема воде изван Нила
Тако ни без тебе твоја домовина.

Maнaстир Завала XIII вијек


Слика 
Слика 
Слика 
Слика



Манастир Завала удаљен је око 40 километара југозападно од Требиња. Према народном предању задужбина краља Драгутина. Када се говори о времену његовог оснивања, често се помиње 1271. година, која је уписана на једном старом манастирском печату. Овдје је почетком седамнаестог вијека боравио чувени живописац Георгије Митрофановић. Он је прије доласка у Завалу живописао манастир Хиландар на Светој гори. У Херцеговини је, осим овог манастира, осликао још и манатир Добрићево код Билеће. 

Манастир Моштаница




Слика 
Слика 
Слика 
Слика




Манастир Моштаница. На слици се види и конак изграђен 1972. године. Реновиран је и проширен 2005.
Манастир Моштаница. На слици се види и конак изграђен 1972. године. Реновиран је и проширен 2005.
Манастир Моштаница је српски православни манастир који се сматра једним од најзначајнијих православних манастира у Босни и Херцеговини. Смјештен је у долини истоимене рјечице на сјеверним падинама Козаре, 12 километара јужно од Козарске Дубице и припада Бањалучкој епархији. Кроз историју, овај манастир је заузимао важно мјесто у животу Срба на овом подручју. Претпоставља се да је саграђен у 16. вијеку. Током своје дуге и бурне историје, био је чак девет пута рушен и обнављан.
Историја манастира
Прота Славко Вујасиновић наводи народно предање према коме је тијело мученика Теодора Тирона1 спаљено на мјесту данашњег манастира. Од њега је остала само рука која је поштована као као свете мошти, тако да је манастир према тим моштима добио име Моштаница, као и рјечица која тече поред њега. Мошти, тачније рука светог Теодора наводно се чувала у манастиру све до 1683. године, када је пребачена у манастир Комоговину[1]. Међутим, Вујасиновић вјерује да је манастир добио име по рјечици Моштаници. То објашњава другим сличним случајевима, као што су манастири Гомионица и Грачаница, који су такође добили имена по рјечицама у чијој се близини налазе[2]. Љубо Михић наводи народно предање према којем су се на рјечици која протиче поред манастира налазила 44 дрвена мостића, тако да је име Моштаница настало од ријечи мост, а касније је и манастир тако назван[3]. Фрањо Рачки, хрватски историчар, вјерује да манастир носи име по плованији2 „Mosteniutza“ која се спомиње 1501. године[4].

Настанак манастира Моштанице

Кључ из манастира Моштанице на коме се налази натпис "1111", што наводи на претпоставку да манастир потиче из 12. вијека. Сматра се да је ово копија оригиналног кључа која је урађена по сјећању на прави, који је био дрвен и који је изгледа настрадао у неком од многобројних пожара које је манастир претрпио током своје историје.
Кључ из манастира Моштанице на коме се налази натпис "1111", што наводи на претпоставку да манастир потиче из 12. вијека. Сматра се да је ово копија оригиналног кључа која је урађена по сјећању на прави, који је био дрвен и који је изгледа настрадао у неком од многобројних пожара које је манастир претрпио током своје историје.
Манастир Моштаница се први пут јавља у изворима 1579.3 у књизи Отачник која се данас чува у Хиландару. У овој књизи пише да је написана у храму светог арханђела Михаила у Манастиру званом Моштаница, у вријеме игумана Григорија јеромонаха. Међутим, како наводи историчар Љубо Михић у својој књизи Козара, манастир је морао настати прије ове године јер се сматра да је за развијање књижевне дјелатности био потребан извјестан временски период. Међутим, било какво прецизније датирање је немогуће[3] с обзиром на то што и међу самим историчарима није постигнута сагласност ни око вијека настанка, ни око оснивача манастира. С друге стране, у народу се сачувало више легенди о настанку манастира.
Према једној од њих, манастир је подигнут 1113. године и то на мјесту погибије светог Теодора Тирона. Тврдња о овако раној години оснивања заснива се на основу натписа на старом манастирском кључу на којем је урезан број 1111[5].
Друга легенда тврди да је манастир задужбина родитеља светог Саве, али се сматра да је ова легенда историјски неоснована. Љиљана Шево, аутор дјела Манастири и цркве брвнаре Бањалучке епархије, наводи да се ово казивање уклапа у широко присутне мотиве светосавског предања и да не постоје писани извори којима би ова тврдња била поткријепљена[5].
Док Шево одбацује тврдњу да су манастир основали први Немањићи, владика Никодим Милаш и хаџи-Сава Косановић наводе да је овај црквени објекат могао бити подигнут за вријеме владавине краља Милутина или краља Драгутина. Њих двојица ово мишљење заснивају на тврдњи руског историчара Мајкова да се Милутинова држава извјесно вријеме простирала све до Дувна (1305) и да је у мираз добио Босну. Историчар Ђорђе Микић сматра да је ову тврдњу тешко у потпуности прихватити. За Драгутина се зна да је 1284. од свог шурјака, угарског краља Ладислава добио на управу Сријем, Мачву, Соли и Усору, а да је његов син Владислав био херцег Славоније под чију су управу, према Ферди Шишићу, потпадали градови и варошице Бихаћ, Крупа на Уни, Костајница, Зрињ, Топуско, Стјеничник и Дубица[4].
Прота Славко Вујасиновић не искључује могућност да су Немањићи подигли неки ранији манастир Моштаницу који се налазио на истом мјесту, али не и данашњи манастир који носи ово име. Он наводи:
Он [манастир Моштаница] је и млађег поријекла и стила од оног из доба Немањића, а да ли је збиља овај данашњи подигнут и сазидан на рушевини немањићког, то се не може ни знати ни доказати[6] […] Првобитну Моштаницу су основали и подигли они, који су тога времена основали и многе друге манастире на путу којим су се кретале сеобе православног српског народа од истока и југа к сјеверу. То су били калуђери-избјеглице (пребјези) из турске царевине, која је тада досезала до планине Козаре, и основали га почетком 16. вијека[7].
Хрватски историчар Фрањо Рачки тврдио је да је овај манастир раније био католички. Други историчари се слажу да ова тврдња није без основа, с обзиром на то што су до доласка османске власти на ове просторе (пада Костајнице 1556/7. године) већинско становништво Кнешпоља чинили римокатолици. Након доласка Османлија римокатоличко становништво се повукло у унутрашњост Угарске и ови простори су остали пусти, па је османска власт ту населила своју рају, да им земљу око градова обрађује4, тј. православно становништво, које је до тада у тој области чинило мањину или га уопште није било. Тако Фрањо Рачки каже да се 1501. у долини Уне помињу римокатоличке плованије под влашћу загребачке бискупије, а међу њима и плованија „Mosteniutza“[4].
Постоји такође предање по коме је манастир подигнут за вријеме намјесништва Хасан-паше Предојевића, који је своме брату калуђеру Гаврилу Предојевићу обновио као столицу манастир Рмањ и подигао манастир Моштаницу. Међутим, ова претпоставка је мало вјероватна с обзиром на то што је Хасан-паша Предојевић, према бошњачком историчару Хусрефу Хаџиалагићу, владао између 1591. и 1593. године[9], док се манастир први пут јавља у изворима десетак година раније (1579).

Од првог помена до најновијих дана

Моштаница у 17. вијеку

Стубови у манастиру са натписима на старословенском језику.
Стубови у манастиру са натписима на старословенском језику.
Крај 16. вијека, када се манастир Моштаница први пут помиње у изворима, као и почетак 17, јесу вријеме највеће експанзије Османског царства према западу. Из писама које су монаси упућивали аустријским генералима сазнаје се да је манастир био у врло лошој ситуацији, али је и поред тога његована књижевна дјелатност. Манастир је такође у то вријеме набавио и низ скупоцјених предмета. Тако је 1607. године, у вријеме игумана Серафиона јеромонаха, монах Теодор преписао у Моштаници једно јеванђеље[10], док је јеромонах манастира Моштанице Гаврило између 1634. и 1635. у овом манастиру преписао Златоуст5 у коме се, између осталог, жали на несигурна времена због којих није могао да доврши свој преписивачки рад. Те исте године братство Моштанице наручило је и један раскошни сребрни крст, позлаћен и украшен драгим камењем. Овај крст је касније пронађен у ризници манастира Бањске. Према натпису на крсту може се закључити да га је израдио кујунџија Стефан Ивановић — Сарајевац из Сомбора[10]. Иако изгледа да је манастир у ово вријеме живио у благостању, само три године касније био је спаљен заједно са манастиром Рмањ (Хрмањ). Овај догађај је забиљежен у једном писму аустријског генерала Франкопана у којем стоји да је у његов ђенералитет избјегло око 100 монаха из манастира Рмња и Моштанице[11]. Прота Славко Вујасиновић закључује да је манастир у то вријеме веома добро стајао, када је могао држати и хранити толики број монаха. Ови избјегли монаси нису се на крају вратили у своје манастире него су неки отишли у манастир Марчу, док су други основали манастир Лепавину.
Године 1642. манастир Моштаница је обновљен и живио је у миру све до Великог бечког рата (1683—1699), када је опет био опустошен и спаљен. У то вријеме моштанички монаси су основали и манастир Комоговину, што је забиљежено на једном натпису на том манастиру. Натпис гласи:
Калуђери Јово Свилокос и Силвестар Продановић, јеромонаси, фундираше овај манастир, јегде народ испод цара турецкаго пресели под власт ћесара римског. Ова два калуђера из манастира Моштанице придоше сјеме и започеше овдје литургију говорити и манастир направише.[12]
Моштаница је поново обновљена 1699. године. У једној штампаној књизи из библиотеке у Сремским Карловцима забиљежено је да је та књига 1698. откупљена из манастира Моштанице, што свједочи о томе да је овај манастир у то доба још увијек имао развијену књижевну дјелатност[13].

Моштаница у 18. вијеку

Манастир је и сљедећих година био рушен. Када год би избио рат између Аустрије и Османског царства, Османлије су из освете калуђерима и српском народу, који је најчешће стајао на страну аустријског цара, палили манастир. Такав је случај био и 1716, али је манастир убрзо након двије године обновљен. Године 1786. побунио се српски народ у долини Уне против османске власти, а у то вријеме се и Аустрија спремала за нови рат са османском државом. У знак освете за ту побуну, као и за подршку аустријском генералу Лаудону, манастир је опет био спаљен. У томе периоду је из Дубице и Новог избјегло 128 породица са 46 свештеника и 17 калуђера.
Аустријска окупација долине Уне трајала је 9 година, а у том периоду, тачније 1792, Моштаница је по пети пут обновљена. Заслуга за ову обнову припада игуману Венијамину Влајинићу. На десном угаоном стубу у паперти6 манастира стоји урезано у камену:
В славу свијатија и јединосушнија и животворјашчија и нераздјелимаја Троици Оца и Сина и свијатога Духа, јегде обновиттсја свјатаја обитељ в љето 1792 битс ратно времја и страшно зјело при игумену Влајинићу Венијамину огнем попаљена биста од прокљатих агарјанов[14].

Моштаница у 19. и 20. вијеку

Згариште манастира Моштаница из 1875. године. Манастир су турске власти спалиле до темеља након избијања босанске буне. Манастир је, након неколико безуспјешних покушаја, био обновљен 1883. године.
Згариште манастира Моштаница из 1875. године. Манастир су турске власти спалиле до темеља након избијања босанске буне. Манастир је, након неколико безуспјешних покушаја, био обновљен 1883. године.
Манастир је био обнављан и 1833. године, али се не зна да ли је прије тога опет био рушен. Када су Османлије опет обновиле власт у долини Уне 1795. године, игуман Венијамин је морао да пребјегне у Аустрију, тако да је могуће да је у том периоду и манастир настрадао. О овој обнови свједочи натпис урезан код улазних врата у којем пише:
Сија в свјатија обитељ обновитеја в љето 1833 мјесеца априла, обнови га архим. Игуман Гвоић Герасим[15].
Манастир је био на удару и 1858, приликом Пецијине буне. Обновљен је око 1863. године, највјероватније заслугом народног црквеног заступника из Бањe Луке Гавре Вучковића, који је издејствовао у Цариграду дозволу од султана за обнову Манастира Рмња и Моштанице. Прота Славко Вујасиновић наводи како је у овом послу велики удио имао и кнез Михајло Обреновић, па се сматра да је заступник Кнежевине Србије у Цариграду Јово Ристић много допринио да се раји изиђе у сусрет[16]. Када је 1875. избио велики устанак у Босни, османске власти су и овај пут спалиле манастир. Калуђер Кирило Хаџић је забиљежио да је манастир запаљен 16. септембра 1875, а до 28. септембра остали су само голи зидови.
Када је дошла аустријска власт 1878. почеле су и припреме за обнову манастира. Неколико аустроугарских комисија је прегледало манастир и изјавило да се зидине не могу обновити. Ипак, упорношћу калуђера Кирила Хаџића и солидарношћу српског народа који је тада живио на овим просторима, Моштаница је ипак на крају обновљена 1883. године[17].
У 20. вијеку манастир су порушиле снаге НДХ 1941, али је обновљен одмах послије завршетка Другог свјетског рата, 1947. године. Године 1981. подигнут је зид око манастира, а 1972. конак, који је обновљен и проширен 2005. Тренутно је у току десета обнова манастира.

Архитектура

Тлоцрт манастира Моштаница.
Тлоцрт манастира Моштаница.
Најважнији објекат овог манастира је црква манастира, посвећена арханђелу Михаилу. Остали пратећи објекти су се кроз вријеме мијењали по својој позицији, броју и изгледу. Основа цркве манастира има димензије 23,4 метра пута 10,5 метара, и има облик ручног правилног крста подијељеног на два дијела. Висина највише куполе је 13,5 метара. Горњи дио, тј. наос, има облик правоугаоника димензија 8,81 метар пута 11 метара, са три апсиде (избочине) које су изнутра полукружне, а са спољне стране полигоне, односно образују половину десетоугла. То значи да црква има триконхосну основу са једном куполом ослоњеном на ступце квадратног пресјека.
Тамбур7 куполе је осмостран, пјевничке и олтарска конха8 су изнутра полукружне, а споља петостране, пресведене полукалотама.
Кракови уписаног крста пресведени су суперпонираним луковима. Над просторима у угловима уписаног крста у наосу су слијепе калоте9.
Припрата10 је одвојена зидом од наоса, пресведена системом од двије слијепе калоте, ослоњене на два ступца осмоугаоног пресјека, којим је простор издијељен на шест травеја11. Четири угаона поља су пресведена крстастим сводовима. Лукови који повезују поткуполне ступце у наосу са зидовима су полуобличасти, док су сви остали лукови у наосу и припрати преломљени.
Конак изграђен 1972. године у оквиру манастирског комплекса. Реновиран је и проширен 2005. Иза конака се може видјети капела манастира са звоником, изграђена 2002. године.
Конак изграђен 1972. године у оквиру манастирског комплекса. Реновиран је и проширен 2005. Иза конака се може видјети капела манастира са звоником, изграђена 2002. године.
Улазни портал се налази на јужном зиду припрате, а на јужној фасади се налазе мања врата у зони ђаконикона12, док се унутрашњи портал налази на зиду између припрате и наоса. На припрати се налазе прозори у осовини бочних зидова (по један на свакој фасади), а на наосу у осовинама травеја, по три на јужној и сјеверној фасади, док је олтарска апсида без прозора. Тамбур куполе има осам прозора.
Портали и прозори су израђени усијецањем оквира степенастом профилацијом у зидну масу. Сви отвори су завршени трочлано профилисаним поврнутим, луковичастим, такозваним сараценским луковима. Над луковима унутрашњег и јужног портала начињена су профилисана правоугаона украсна поља. Ова профилација се на јужном зиду везује за кордонски вијенац13, који се на цијелој грађевини налази на половини висине јужног портала.
Капители стубаца у припрати украшени су такозваном сталактитном орнаментиком. На западној фасади налази се плитка ниша, завршена поврнутим луком уклопљеним у профилисано поље украсног правоугаоника. Простори проскомидије14 и ђаконикона означени су полукружним нишама у источном зиду олтара, а двије нише су усијечене и у источни зид припрате, сјеверно од унутрашњег портала[18].
Године 1972. поред цркве изграђен је конак, који је 2005. био обновљен и проширен. Цркви арханђела Михаила је 2002. године придружена још једна мања капела са звоником посвећена св. Василију Острошком.

Фреске и иконе

Моштанички, данас изгубљени фрагменти свједоче о зидном сликарству чије вријеме настанка није лако одредити. Како је већина манастира украшавана непосредно послије градње, претпоставља се да је и Моштаница живописана током 16. вијека. Старији истраживачи су оставили податак да је посљедњи траг моштаничког живописа управо онај на западној фасади и да је то највјероватније био ружичасти балчак пламеног мача светог арханђела Михаила, којем је и посвећена моштаничка црква[19].
Драгослав Алексић у своме дјелу Кнежопоље и Кнежопољци, писаном 1931. године, наводи да се на првом лијевом стубу налазила једна велика слика Богородице са Христом у наручју, која је по предању донесена прије 120 година из Русије. У потпису испод слике налазило се име Ст. Ј. Субановића, сликара из Костајнице који ју је рестаурирао 1902. године. На њој су постојале три рупе од куршума. Та слика је данас изгубљена, највјероватније је страдала у Другом свјетском рату, када је манастир био опустошен. Сав остали црквени инвентар је новијег датума и не привлачи много пажње[20].

Значај манастира Моштанице

Велики број калуђера који је боравио у манастиру током његове историје свједочи о веома активном културном животу манастира. Из већ поменутог писма генерала Франкопана знамо да је половином 17. вијека манастир био прилично богат, с обзиром на то што је могао да издржава прилично велики број калуђера, а то подразумијева да је посједовао и доста своје земље.
Моштаница је, поред духовног средишта овог дијела Босанске Крајине, била и његово културно средиште. У њој су се преписивале књиге, а такође је постојала и школа. У то вријеме манастир је био једино мјесто у којем је православна раја могла научити читати и писати. Манастир је такође имао и приходе од производње сукна — Моштаница је имала своју ступу, тј. воденичко коло за ваљање сукна, све до 1890. године, када престаје са радом, пошто се народ почео све више одијевати готовом дућанском робом. До 1905. године манастир је био чифчија,15 па је давао спахији трећину својих прихода. Те године га је игуман П. С. Иванчевић откупио од неког спахије из Цариграда[21]. Године 1933. манастирска парохија је имала око 850 домова.
Манастир Моштаница је 1951. године регистрован као споменик културе друге категорије и ужива мјере заштите прописане Законом о заштити културно-историјског и природног насљеђа Босне и Херцеговине[22].

Моштаница данас

Историјска библиотека је посјетила манастир и овај одјељак је резултат разговора нашег сарадника са игуманом и монахињама.
Улаз у манастир. Радови на обнови и ојачању темеља манастира су тренутно у току.
Улаз у манастир. Радови на обнови и ојачању темеља манастира су тренутно у току.
Данас је манастир мјесто на коме се одржавају многи важни јавни догађаји дубичке општине. У вријеме манастирске славе, Преображења (19. август), одржава се велики збор на ливадама око манастира, на коме се окупи и по 40.000 људи.
Године 2002. подигнута је капела са звоником посвећена Василију Острошком, а 2005. обновљен је конак подигнут 1972. године. Тренутно је у току генерална обнова манастира, која је почела крајем 2006. и почетком 2007, и претпоставља се да ће радови трајати до 2012.
Необична је и тужна судбина многих вриједних предмета који су припадали манастиру. Када су монаси били приморани да бјеже пред снагама НДХ 1941, понијели су дио манастирског архива са собом, а остатак је спаљен заједно с манастиром. Међутим, до данас се није сазнало гдје се налази дио архива који су монаси понијели са собом и шта је било са њим.
Такође, крст који је манастир наручио 1635. године, и који је касније изгубљен па пронађен у манастиру Бањској, данас се, по ријечима једне од монахиња, налази у музеју. Монахиње су покушале да га врате у манастир, али без успјеха. Од музеја су добиле само слику крста.
У току радова на обнови манастира, нађено је више скелета. Према ријечима једне монахиње, код самог улаза у манастир нађен је скелет без главе. Својевремено су била планирана истраживања, до којих нажалост, није дошло.