Ми се називамо хришћанима, зато што верујемо у Бога тако, како нас је научио да верујемо Сам Син Божији, Господ наш Исус Христос.
Исус Христос не само да нас је научио да правилно верујемо у Бога, него нас је и спасао од власти греха и вечне смрти.
Син Божији, Исус Христос, имајући љубав према нама грешнима, сишао је са неба, и као обичан човек, пострадао је уместо нас за наше грехе, био је распет, умро је на Крсту и у трећи дан је васкрсао.
Тако је безгрешни Син Божији Крстом Својим (тојест страдањима и смрћу на Крсту за грехе свих људи, целог света) победио не само грех, већ и саму смрт - васкрсао је из мртвих, и учинио крст оруђем Своје победе над грехом и смрћу.
Као победитељ смрти - васкрсли у трећи дан - Он је спасао и нас од вечне смрти. Он ће васкрснути све нас, умрле, када наступи последњи дан света. Васкрснуће нас за радостан, вечни живот са Богом.
Крст је оруђе или знамење победе Христове над грехом и смрћу.
Један учитељ, да би што боље објаснио ученицима, како је Исус Христос могао Крстом Својим да победи зло у свету, појаснио је следећим примером.
Дуго година Швајцарци су се борили против својих непријатеља - Аустријанаца. Напослетку обе непријатељске војске сишле су у једну долину, да би се тамо десила коначна битка. Аустријска војска одевена у панцире (жељезна одећа) је образовала својим истуреним копљима густе редове и Швајцарци, замахујући својим палицама (тешким тољагама са задебљалим крајем - буздованима) безуспешно су се мучили да пробију редове непријатеља. Неколико пута Швајцарци су се пробијали напред на непријатеља са безумном xраброшћу, али су сваки пут били одбијани. Они нису имали силу да пробију густ поредак копаља.
Тада је један од швајцарских војсковођа - Арнолд Винкелрид, жртвујући себе, истрчао напред, обухватио обема рукама неколико копаља истурених према њему и допустио им да му их забију у груди. Тако је, преко њега, пут Швајцарцима био отворен и они су се пробили у редове Аустријанаца и однели су коначну победу над непријатељем.
Херој Винкелрид је жртвовао свој живот, и умро, али дао је могућност свом народу да победи непријатеља.
Слично тако и Господ наш Исус Христос, за нас страшна и непобедива копља греха и смрти, примио је у Своје груди, умро је на Крсту, али је и васкрсао, као победник над грехом и смрћу, и тако нам открио пут ка вечној победи над злом и смрћу, тојест открио нам је пут ка вечном животу.
Сада све зависи од нас самих: ако ми желимо да се избавимо од власти зла - греха и вечне смрти - ми смо дужни да идемо за Христом, односно да верујемо у Христа, да волимо Њега и испуњавамо Његову свету вољу - и да у свему слушамо Њега (да живимо са Христом).
Ето зашто, да би изразили нашу веру у Исуса Христа, Спаситеља нашег, ми носимо на телу крст, а у време молитве изображавамо на себи десном руком знак крста, или осењујемо себе крсним знамењем (крстимо се).
За прављење крсног знамења ми слажемо прсте десне руке овако: три прва прста (палац, кажипрст и средњи) скупљамо на њиховим врховима, а два последња прста (домали и мали) савијамо ка длану.
Слагање три прва прста заједно изражава нашу веру у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога, као једносуштну и нераздељну Тројицу, а два прста, савијена ка длану, означавају, да је Син Божији, по силаску свом на земљу, будући Богом, постао човек, тојест означују Његове две природе - Божанску и човечанску.
Осењујући себе крсним знамењем, ми стављамо скупљене прсте на чело – за освећење нашег ума, на стомак (живот) - за освећење наших унутарњих чувстава, потом на десно и лево раме - за освећење наших сила телесних.
Крсно знамење даје нам велику силу да одгонимо и побеђујемо зло и творимо добро, али дужни смо да знамо, да крст морамо полагати на себе правилно и полако, иначе то неће бити изображавање крста, него просто махање руком, чему се зли духови веома радују. Немарним савршавањем крсног знамења ми показујемо своје непоштовање Бога - и грешимо, а тај грех се назива скрнављењем.
Осењивати себе крсним знамењем, односно крстити се, треба: на почетку молитве, за време молитве и по окончању молитве, а такође, приликом приласка свему светоме: када улазимо у храм, када целивамо крст, иконе итд. Крстити се треба у свим важним приликама у нашем животу: у опасности, у несрећи, у радости итд.
Када се крстимо али не у време молитве, тада мислено, у себи, говоримо: "У име Оца и Сина и Светога Духа, амин", изражавајући тако нашу веру у Пресвету Тројицу и наше жеље да живимо и трудимо се у славу Божију.
Реч "амин"- значи: заиста, истина, нека буде тако.
О унутарњој сили и значењу тајни речено је више, приликом објашњавања десетог члана Символа Вере.
КРШТЕЊЕ И МИРОПОМАЗАЊЕ
Пре савршења тајне крштења даје се име, које човек добија у част неког од Светих из Православне Цркве. При томе свештеник трикратно осењује крсним знамењем особу и моли Господа да буде милостив према том човеку, и да после присаједињења светој Цркви кроз крштење, њега учини учесником вечног блаженства. А када наступи време крштења, свештеник моли Господа да изгна (отера) из тог човека сваког лукавог и нечистог духа, сакривеног и угњежденог у његовом срцу, и учини га чланом Цркве и наследником вечног блаженства; а крштени, одричући се ђавола, даје обећање да неће служити њему, већ Христу, и читањем Символа Вере потврђује своју веру у Христа, као Цара и Бога. Ако се крсти мало дете, тада одрицање од ђавола и свих дела његових, као и читање Символа Вере чини уместо њега крсни кум, тј. крсни отац и крсна мати, који су тада јемци за веру крштеног и примају на себе обавезу да њега науче вери, када оно порасте, као и бригу о томе, да ће он живети као хришћанин. Затим свештеник моли Господа да освети воду у крстионици, и одагнавши од ње ђавола, чини је за крштеног извором новог и светог живота и при томе три пута чини у води знамење крста прво својом руком, а потом освећеним јелејем, којим он помазује такође и крштеног у знак милости Божије према њему. После тога свештеник трикратно погружава њега у воду, произносећи: "крешчаетсја раб Божии" (и помиње његово име) "во имја Отца, амин; и Сина, амин; и Свјатаго Духа, амин". На крштеног се полажу бела одежда и крст. Бела одежда служи као знак чистоте душе после крштења и подсећа га, да он и надаље треба да сачува ту чистоту, а крст служи као видљив знак његове вере у Исуса Христа. Одмах после тога савршава се тајна миропомазања. Свештеник помазује крштеног св. миром, чинећи њиме знак крста на разним деловима тела произносећи речи "печат (тј. знак) дара Духа Свјатого". Баш тада невидљиво крштеном се подају дарови Св. Духа уз помоћ којих он узраста и укрепљује се у духовном животу. Чело, се помазује миром за освећење ума; очи, ноздрве, уста, уши - за освећење чула; груди - за освећење срца; руке и ноге - за освећење дела и општег понашања. А трикратно хођење свештеника са новокрштеним и његовим кумом около купељи је знак славља и радости духовне. Запаљене свеће у рукама служе као знак духовног просвећења, а крстовидно пострижење косе (шишање) на глави крштеног се чини у знак његовог посвећивања Господу.
ПОКАЈАЊЕ И ПРИЧЕШЋЕ
Онај ко приступа к овим тајнама спочетка пости неколико дана и посећуjе црквене службе, при чему се, сећаjући се својих грехова, скрушава због њих и моли Господа да га помилује. Потом у договорено време он долази код свештеника, који савршава исповест поред налоња, на ком леже Крст и Јеванђеље, и каје се за грехе. Свештеник, видевши његово чистосрдачно покајање, полаже крај епитрахиља на његову наклоњену главу и чита молитву разрешења, опраштајући њему грехе у име Самог Исуса Христа и осењује га крсним знамењем. Целивајући крст, исповеђени одлази са успокојеном савешћу и моли Господа да га удостоји причешћа св. Тајнама. Тајна причешћа савршава се за време Литургије. Сви који су се исповедили понављају за свештеником молитву пред причешћем и чине земни поклон, а потом са страхопоштовањем прилазе к св. Чаши и причешћују се св. Тајнама, примајући у виду хлеба и вина истинито Тело Христово и истиниту Крв Христову. После причешћа, осим благодарења, изговореног на Литургији, читају се још у име причешћених, посебне захвалне молитве. Болесне свештеник причешћује у њиховом дому, прво их исповедивши.
СВЕШТЕНСТВО
Ова тајна се савршава у олтару поред престола при архиерејском служењу Литургије. У ђаконе и свештенике посвећује један епископ, а посвећења у епископе савршава сабор епископа. Посвећење у ђакона се обавља на Литургији после освећења дарова, чиме се показује, да ђакон не добија право да савршава тајне; а свештеници се посвећују на "литургији верних" после "великого входа", да би посвећени, као онај који је примио надлежну благодат за то, узео учешће у освећењу дарова; а епископи се посвећују за време "литургије оглашених" после "малог входа", чиме се показује, да се епископу даје право да посвеђује друге у разне свештене степене. Најважније дејство при посвећењу је архијерејско полагање руку са призивањем благодати Св. Духа на посвећеног, и затим посвећени се назива другачије и рукоположеним. Рукоположени у ђакона или свештеника се уводи кроз царска врата у олтар. После трикратног обилажења око престола и целивања његових углова, он се поклања пред њим. Архијереј покрива његову главу крајем свог омофора, три пута њу осењује крсним знамењем, и положивши на њу своју руку, возглашава наглас, да тог човека "Божественнаја благодат... пророчествует (тј. производи кроз рукоположење) у ђакона (или у презвитера); помолимсја убо о нем, да приидет на него благодат Всесвјатаго Духа". На клиросу поје се на грчком: "Кирие елеисон", што значи: Господи, помилуи. При полагању свештених одежди на рукоположеног, припадајућим његовом чину, архиереј возглашава: "аксиос!" тј. достојан, и то "аксиос" потврђују сви свештенослужећи и појци. После облачења, свештенослужитељи тог степена, ком ће припасти рукоположени га целивају, као свог сабрата, и он заједно са њима прима учешће у служби. Готово исто тако протиче и посвећење у епископе, само са том разликом, што посвећени пре почетка Литургије на средини цркве наглас произноси исповедање вере и обећање како треба по закону проводити своје служење, а после "малог входа" за време певања "трисвјатого" он се приводи у олтар и спушта се на колена пред престолом; а када затим први у служењу архијереј чита молитву посвећења, тада сви архијереји, од горе положивши на посвећеног своју десну руку, држе још над његовом главом отворено Јеванђеље текстом на доле.
БРАК
Тајна брака се савршава у средини цркве, пред налоњем, на ком се налазе Крст и Јеванђеље, и при томе прво се врши обручење, а после њега венчање. Обручење се савршава овако. Младожења стаје са десне стране, а невеста са леве. Свештеник три пута њих благосиља упаљеним свећама и даје им у руке те свеће, као знаке супружанске љубави, благословене од Господа. После молитве Богу за даривање сваког блага и милости обрученима и да Он благослови њихово обручење, сједини их и сачува их у миру и једномишљењу, свештеник их благосиља и обручује их прстеновима, раније положеним на престо за освећење. Младожења и невеста примају то прстење, као свештени залог и знак неразрушивости тог супружанског савеза, у који они xоће да ступе. После обручења следи венчање. При томе свештеник моли Господа да благослови брак и ниспошље на њих, који ступају у њега, Своју небеску благодат. Као видљиви знак те благодати, он полаже на њих венце, а потом их три пута заједно благословљава, произносећи: "Господи, Боже наш, славоју и честију венчаи ја! (тј. њих). Чита се посланица апостола Павла у којој се говори о важности тајне брака и о узајамним обавезама мужа и жене, а у јеванђељу - о присуству Самог Господа на свадби у Кани. Сједињени браком пију вино из једне принете им чаше у знак тога, што су од сада они дужни да живе једнодушно, делећи међусобно и радост и тугу. Трикратно хођење њихово за свештеником око налоња служи као знак духовне радости и славља.
ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ
Ова тајна се другачије назива саборовањем и савршава се над болеснима због њиховог исцељења од немоћи душевних и телесних. За њено савршење сабира се седам свештеника, мада је по потреби може савршавати и један свештеник. У посуду са пшеницом смешта се невелики суд са јелејем (уљем), као знаком милости Божије, а јелеју се додаје црвено вино као подражавање "милосрдном самарјанину" и у сећање на Крв Христову, проливену на Крсту; око тог суда стављају се у пшеницу запаљене свеће воштанице и међу њима седам штапића - стручаца, обавијених на једном крају ватом и које служе за седмократно помазивање болесног. Свим присутнима се раздају запаљене свеће. После молитве за освећење јелеја и за то да он по благодати Божијој послужи болесном на исцељење немоћи душевних и телесних, чита се седам изабраних места из књига апостолских и седам јеванђељских прича. По читању сваког јеванђеља, свештеник крстообразно помазује болесном чело, образе, груди, руке, произносећи у исто време молитву Господу, да Он, као лекар душа и тела, исцели Свог болесног слугу или слушкињу Своју од телесне и душевне немоћи. После седмог помазања свештеник отвара Јеванђеље, и држећи га текстом на доле, полаже руку - као исцељујућу руку Самог Спаситеља - на главу болесног и при томе моли Господа да опрости све његове грехе. Затим болесни целива Јеванђеље и Крст, и тиме се завршава савршење тајне јелеосвећења.
