Људи су, будући створена бића, од почетка били одвојени од Бога својом природом, а Адамовим падом је уследила одвојеност од Бога због греха и смрти. Господ Христос је одвојеност по природи превазишао својим Оваплоћењем, јер је, примивши нашу људску природу, постао једно са нама. Одвојеност због греха превазишао је својом смрћу на Крсту, а "последњу препреку, тиранију смрти, изагнао је потпуно из природе Својим Васкрсењем".
Догађаје из Христовог живота нису могли увек разумети ни верујући, а камоли незнабошци. Било је лако прихватити догађаје у којима се пројављује Божија сила, а много теже оне у којима се пројављује тзв. немоћ Божија.
Проповед Апостола о страдању Христовом била је саблазан Јеврејима, јер они нису могли прихватити истину да Бог долази у историју и страда, да, другим речима, савршени Бог може бити уједно и Мученик. Јелини су Христово страдање сматрали за лудост, јер су се руководили сличном логиком: како Бог, као постојано биће може доћи у свет и пострадати? Апостол Павле је у првој посланици Коринћанима писао да он, у име Цркве, проповеда Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост, онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа Божију Силу и Божију Премудрост (1. Кор. 23-24).
Зашто је Бог изабрао да спасе људе узимајући на Себе бреме страдања, идући на Крст и пролазећи кроз смрт? Зар није могао да спасе Адама и Еву, и цео људски род, на неки други начин, нпр. лишавајући их могућности да учине или да понове преступ? Није ли, следујући фарисејској логици, људима било могуће задобити спасење тако што верно испуњавају старозаветни закон?
Да је Господ лишио прародитеље и цео људски род слободе и да је укинуо могућност да се учини грех, спасење би нам било даровано независно од наше воље. Људи у том случају не би били слободна бића, него оруђа у рукама Божијим, а вечни живот би нам био обезбеђен на магијски начин.
Апостол Павле, који је и сам био велики ревнитељ у испуњавању заповести и који је писао да је закон педагог за Христа, уверавао је Римљане да се: дјелима закона ниједно тијело неће оправдати пред Њим (Господом), јер кроз закон долази познање гријеха. А сада се без закона јавила правда Божија посвједочена од закона и пророка и то правда Божија кроз вјеру у Исуса Христа за све и на све који вјерују јер нема разлике (Римљ. 3, 20-22). Дакле, оправдање кроз закон је немогуће, јер га нико од људи не може у потпуности испунити и зато су хришћани позвани да се спасавају следујући духовном закону вере и љубави.
Постоји и такво мишљење да је избављење људског рода од смрти могло доћи кроз покајање, јер као што је преступ водио трулежности, тако је покајање опет требало да одведе човечанство у бесмртност. Објашњавајући зашто покајање није било довољно за спасење, Св. Атанасије Велики говори да "оно не избавља из стања у које је запала природа, него само даје опроштај сагрешења. Да је био само грех и да није уследила трулежност, било би довољно покајање... Знао је Логос да ни на један други начин не би било могуће ослободити људе трулежности, него кроз смрт. Међутим, пошто је Логос бесмртан и Син Очев, Он није могао умрети, те је због тога узео тело да би могао да умре, а пошто тело које припада Логосу влада над свим, оно му даје могућност да умре за све, али и да остане нетрулежно, захваљујући Логосу који борави у њему, и да, захваљујући Васкрсењу, одступи трулежност од свих".
У одлуци да пострада за пали људски род огледа се смисао доласка Сина Божијег у телу. Св. Јован Дамаскин каже да се "Премудрост огледа у томе што је Бог нашао за немогућу ситуацију најповољније решење: Примио је човечанску природу да би је исцелио и да би победио смрт на Крсту, односно кроз Крст... Најчудеснији од свега је Његов Часни Крст, јер смо постали деца Божија и наследници, не другачије, него само са Крстом Господа Исуса Христа".
У Крсту Христовом, који се увек повезује са Васкрсењем, јесте најдубља тајна Његовог доласка на земљу и уједно најдубља тајна Хришћанства. Господ Христос је Првомученик и Он је својим страдањем дао пример свима који ће Му следовати: апостолима, мученицима и свим хришћанима. У грчком језику реч мартис значи мученик, али и сведок. Мученик је дакле, онај који најдубље сведочи и исповеда хришћанску веру.
У Христовом страдању су снагу црпли сви мученици ране Цркве и сви потоњи невини страдалници. Христовим мучеништвом су уједно оправдана и страдања старозаветних праведника, Јова и многих пророка. Први мученик међу хришћанима, који је био спреман да се због проповеди речи Христове поистовети са Њим и који је, попут распетог Господа, молио Оца небеског да опрости његовим убицама, био је Архиђакон Стефан. Верујући Христу, верујући у силу Његовог Крста и Васкрсења, Апостол Петар је тражио да буде разапет и то са главом окренутом на доле. Пламену жељу да се уподоби страдању Христовом имао је и Св. Игнатије Богоносац који је путујући у Рим, где је требало да буде предат зверима због тога што је проповедао реч Христову, писао посланице тамошњим хришћанима молећи их да се не труде око његовог избављења. Писао им је : "Оставите ме да будем храна зверовима преко којих се може достићи Бог, пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова да се нађем чисти хлеб Христу... Љубав се моја разапе и нема у мени огња који жели ишта материјално, него је у мени вода жива и жуборећа која ми изнутра говори: Хајде ка Оцу!".
Овакву жељу за страдањем Христа ради, коју је имао Св. Игнатије и многи други знани и незнани мученици није могуће разумети умом, него једино вером у Господа исуса Христа. Ова свесна жртва се не може објаснити ни мудрим речима, да се - по речима Апостола Павла - не обеснажи Крст Христов (1. Кор. 1, 17; 2, 4).
У историји људског рода било је, међутим, и оних који су следовали логици древних Јелина и сматрали да је мучеништво (а самим тим и Хришћанство) лудост, и да је оно лишено сваког смисла. Овакво мишљење није било својствено само паганима, него се, нажалост, временом усталило и међу западним хришћанима. На Западу се, поготово од времена Калвина, уврежило уверење да је страдање једног народа доказ знак одсуства Божије благодати. По истом уверењу, потврда Божије бриге о једном народу се огледа у одсуству страдања и земаљском изобиљу и благостању.
Православни хришћани полазе са супротних позиција у разумевању страдања по Богу и руководе се речима апостола Павла да се сила Божија у немоћи показује савршена (2. Кор. 12, 9). Управо се на Крсту, на коме изгледа да је Бог потпуно немоћан, показује пунота Његове силе која се огледа у Његовој бескрајној љубави. Господ Христос је распет, Он шири руке и грли цело човечанство, и оне који су Му поверовали, признавши Га за Сина Божијег и оне који су у помами викали Пилату: Распни Га, распни, ... крв Његова на нас и нашу дјецу... и ако си Син Божији, сиђи са Крста.
Христос је без сумње могао да покаже Јеврејима своју "моћ" тако што би сишао са Крста. И у Гетсиманском врту, говорећи Петру да стави нож у корице, Он помиње да му Отац у сваком часу може послати војску ангела. Но, ни у Гетсиманији, ни на Крсту, Господ Исус Христос није хтео да учини још једно у низу чуда и да Својом очигледном силом принуди Јевреје да поверују. Он је дошао у свет да, обавивши дело спасења, објави вољу Очеву, а воља Очева јесте била да Христос као невино Јагње пострада за пали људски род и да се прослави Син Човечији на Крсту.
Господ Христос није хтео да сиђе са Крста јер би тиме нарушио вољу Очеву и прекинуо вечну заједницу са Њим. Он одбацује и сваки покушај нарушавања онтолошке везе коју има са Оцем. Зато, на одвраћање Петрово од страдања, одговара страшним речима: Иди од Мене сатано! (Мт. 16, 23). Петар је наиме, желео да Христос остане са њима и да на земљи установи Своју власт. Но, Господ га опомиње не само на то да Његово царство није од овога свијета и да би "остајање на земљи" значило губитак оног односа из кога добија идентитет Сина Божијег.
На исти начин треба разумети и Христове речи у Гетсиманији. Његова човечанска природа хоће да избегне страдање, али се одмах покорава вољи Божијој. Речима: Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова, следују речи: али не како ја хоћу, него како Ти хоћеш (Мт. 26, 42), и нема никаквог онтолошког растојања између њих. И на Крсту Господ Христос вапије у име целе човечанске природе: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?!, а затим изговара последње речи, које дају печат Његовом страдању: Оче, у руке Твоје предајем Дух свој!
Крајњи смисао Христовог страдања, са аспекта православне Сотириологије, је дакле, искупљење рода људског, и у њему је истовремено темељ исповедања Христа за Сина Божијег - Прворођеног из мртвих (Кол. 1, 18). Христово страдање на Крсту, којим показује своју решеност да остане у заједници са Оцем, постаје образац и залог свим страдалницима и мученицима који хоће да имају вечни живот од Оца у име Христово. На тај начин је једино могуће објаснити откуда код њих потреба и жеља за мучеништвом. За Св. архиђакона Стефана се каже да при страдању: пун Духа Светога, погледа на небо и видје славу Божију, и Исуса гдје стоји с десне стране Бога (Д. ап. 7, 55). Он је, дакле, имао непобедиву веру у Царство Божије, у које је био загледан још за живота на земљи и у коме је, оснажен Духом Светим, у потпуности био присутан својим духом, те зато није ни осећао болове у телу док су га каменовали. И заиста, да није укрепљења Духа Светог, било би немогуће превазићи слабости људске природе, страх од смрти и бол.
Црква је одувек ценила мучеништво као образац истинског живота. Крв мученика је, по речима Тертулијана, била семе нових хришћана. У житију Св. Поликарпа Смирнског се каже да су хришћани, "сабрали његове кости, драгоценије од драгог камења и значајније од злата. Они ће се сабирати у радости и веселости празнујући дан мучеништва Светог Поликарпа, у спомен оних који су се претходно подвизавали у мучеништву и вежбајући се у припремама за нова мучеништва". Пракса подизања Цркава на гробовима мученика траје непрекинуто од првих векова Хришћанства до данас. Мошти Светих мученика се у свакој новој Цркви уграђују у Часну Трапезу и у Антиминс, који може, у случају невоље, да послужи и као замена за Часну Трапезу.
Суштинско је питање откуда православним хришћанима увереност у праведност и исправност страдања? Господ Христос је показао да се, као што је претходно речено, у Његовом страдању огледа Божија премудрост и Божија праведност. Св. Јован Дамаскин говори: "А праведност се пројављује тако да Он, иако је човек поражен, не подстиче кога другога да победи тиранина, нити насилно отима човека од смрти, него је њега, кога је још од давнина смрт кроз грех поробила, њега је Добри и Праведни Бог поново учинио победником. Тако је оним што је подобно спасао оно што је створено по подобију".
Другачија је, дакле, Божија праведност, а другачија је људска праведност. Иако често Божија праведност у људским очима изгледа као неправда, библијска истина о њој је исказана у Апостоловим речима да људска неправда објављује Божију праведност (Римљ. 3, 5). То свакако не значи да Божија праведност не може да дође до изражаја без људске неправде, него да се она не може свести на логику људске праведности.
Логика људске праведности је узела маха у западном богословљу и њени плодови су застрашујући. Западни теолог Августин, који је поставио темељ римокатоличком богословљу, тумачио је на следећи начин Божију праведност: "Сатана је орган извршења Божије правде. Бог је дао сатани власт над смрћу и над свим људима. Сатана је праведно држао под својом влашћу људе као преступнике, али када је прекорачио своју власт и приковао на Крсту јединог Праведника, Богочовека, требало је да плати своју кривицу. Тако Бог може да узме колико хоће кажњених испод власти сатане". Овај јуридички приступ је потпуно стран библијском начину мишљења и не може се наћи у делима источних Светих Отаца. Као последица оваквог гледања јавило се уверење Томе Аквинског који је сматрао да ће један од видова задовољења Божије правде бити у томе да ће блаженство оних у Рају бити и гледање мука оних који су у паклу.
Није потребно додатно објашњавати бесмисао оваквог схватања Божије праведности сведеног на ниво људске јуридичке логике. У православном доживљају Божија праведност се увек повезивала са Божијом добротом и љубављу. Христова љубав према онима који су Га распели образац је љубави за све непријатеље којима смо дужни опростити грехе, а не враћати им осветом. Свако ко је хтео да посведочи Христа Господа у свету је, по Његовим речима, требало да пострада и да покаже љубав према ближњима. Божија правда у овоме свету, по речима оца Јустина Поповића, неминовно иде на ногама страдања.
Неодвојиво од питања правде Божије јесте и питање суда. Суд по библијском поимању неприкосновено припада Богу. Господ Христос ће као праведни Судија доћи на крају историје да суди живима и мртвима и зато нас упозорава: Не судите да вам се не суди (Мт. 7, 1). Људи дакле, не смеју присвајати себи право да доносе коначне пресуде, које припадају једино Богу.
Полазећи од библијског схватања Божије правде и суда, не могу се схватити и ничим оправдати насиља и злочини средњовековне инквизиције, која је спаљивала на ломачама оне који нису исповедали римокатоличко учење, као ни магнум цримен над православним народом нове инквизиције, који су учинили нови крсташи, нове убице "у Божије име". У наше време смо били сведоци извршења "космичке правде" Нато алијансе над српским народом, посредством ваздушних удара под називом "Милосрдни Анђео".
Божија правда се не показује у пламену створене ватре, него у огњу нестворене божанске љубави, који привлачи оне који љубе Бога и ближње своје, али и непријатеље, и која сажиже (прогони) оне који немају ову љубав и који су окренули лице од Бога живога. Овакву правду и љубав Божију следили су наши Свети преци, а на првом месту велики Свети мученици и исповедници вере. У име вере у небеску правду, Срби су склопили нови Косовски Завет са Богом предвођени Великомучеником косовским Царем Лазарем који се због љубави према Богу и своме роду "борио до крви" - за Крст часни и слободу златну. Овај хришћански идеал истине и правде Божије био је надахнуће и новомученика српских који су пострадали "због верности Богу и Божијој правди".
Страдање у име Христово и вера у правду Божију остаће наше коначно определење кроз сву историју до "скончанија вијека". Пред овим дугом стоји сваки православни хришћанин, јер ће сви који хоће да сведоче Христа бити страдалници, биће гоњени. Владика Његош би рекао: "Тежак вијенац, ал' је воће слатко". То је пут којим су прошли Свети мученици, наши славни преци, то је пут који, по речима другог великог песника Шантића, знамо - пут Богочовека Христа.
Здравко М. Пено
Догађаје из Христовог живота нису могли увек разумети ни верујући, а камоли незнабошци. Било је лако прихватити догађаје у којима се пројављује Божија сила, а много теже оне у којима се пројављује тзв. немоћ Божија.
Проповед Апостола о страдању Христовом била је саблазан Јеврејима, јер они нису могли прихватити истину да Бог долази у историју и страда, да, другим речима, савршени Бог може бити уједно и Мученик. Јелини су Христово страдање сматрали за лудост, јер су се руководили сличном логиком: како Бог, као постојано биће може доћи у свет и пострадати? Апостол Павле је у првој посланици Коринћанима писао да он, у име Цркве, проповеда Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост, онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа Божију Силу и Божију Премудрост (1. Кор. 23-24).
Зашто је Бог изабрао да спасе људе узимајући на Себе бреме страдања, идући на Крст и пролазећи кроз смрт? Зар није могао да спасе Адама и Еву, и цео људски род, на неки други начин, нпр. лишавајући их могућности да учине или да понове преступ? Није ли, следујући фарисејској логици, људима било могуће задобити спасење тако што верно испуњавају старозаветни закон?
Да је Господ лишио прародитеље и цео људски род слободе и да је укинуо могућност да се учини грех, спасење би нам било даровано независно од наше воље. Људи у том случају не би били слободна бића, него оруђа у рукама Божијим, а вечни живот би нам био обезбеђен на магијски начин.
Апостол Павле, који је и сам био велики ревнитељ у испуњавању заповести и који је писао да је закон педагог за Христа, уверавао је Римљане да се: дјелима закона ниједно тијело неће оправдати пред Њим (Господом), јер кроз закон долази познање гријеха. А сада се без закона јавила правда Божија посвједочена од закона и пророка и то правда Божија кроз вјеру у Исуса Христа за све и на све који вјерују јер нема разлике (Римљ. 3, 20-22). Дакле, оправдање кроз закон је немогуће, јер га нико од људи не може у потпуности испунити и зато су хришћани позвани да се спасавају следујући духовном закону вере и љубави.
Постоји и такво мишљење да је избављење људског рода од смрти могло доћи кроз покајање, јер као што је преступ водио трулежности, тако је покајање опет требало да одведе човечанство у бесмртност. Објашњавајући зашто покајање није било довољно за спасење, Св. Атанасије Велики говори да "оно не избавља из стања у које је запала природа, него само даје опроштај сагрешења. Да је био само грех и да није уследила трулежност, било би довољно покајање... Знао је Логос да ни на један други начин не би било могуће ослободити људе трулежности, него кроз смрт. Међутим, пошто је Логос бесмртан и Син Очев, Он није могао умрети, те је због тога узео тело да би могао да умре, а пошто тело које припада Логосу влада над свим, оно му даје могућност да умре за све, али и да остане нетрулежно, захваљујући Логосу који борави у њему, и да, захваљујући Васкрсењу, одступи трулежност од свих".
У одлуци да пострада за пали људски род огледа се смисао доласка Сина Божијег у телу. Св. Јован Дамаскин каже да се "Премудрост огледа у томе што је Бог нашао за немогућу ситуацију најповољније решење: Примио је човечанску природу да би је исцелио и да би победио смрт на Крсту, односно кроз Крст... Најчудеснији од свега је Његов Часни Крст, јер смо постали деца Божија и наследници, не другачије, него само са Крстом Господа Исуса Христа".
У Крсту Христовом, који се увек повезује са Васкрсењем, јесте најдубља тајна Његовог доласка на земљу и уједно најдубља тајна Хришћанства. Господ Христос је Првомученик и Он је својим страдањем дао пример свима који ће Му следовати: апостолима, мученицима и свим хришћанима. У грчком језику реч мартис значи мученик, али и сведок. Мученик је дакле, онај који најдубље сведочи и исповеда хришћанску веру.
У Христовом страдању су снагу црпли сви мученици ране Цркве и сви потоњи невини страдалници. Христовим мучеништвом су уједно оправдана и страдања старозаветних праведника, Јова и многих пророка. Први мученик међу хришћанима, који је био спреман да се због проповеди речи Христове поистовети са Њим и који је, попут распетог Господа, молио Оца небеског да опрости његовим убицама, био је Архиђакон Стефан. Верујући Христу, верујући у силу Његовог Крста и Васкрсења, Апостол Петар је тражио да буде разапет и то са главом окренутом на доле. Пламену жељу да се уподоби страдању Христовом имао је и Св. Игнатије Богоносац који је путујући у Рим, где је требало да буде предат зверима због тога што је проповедао реч Христову, писао посланице тамошњим хришћанима молећи их да се не труде око његовог избављења. Писао им је : "Оставите ме да будем храна зверовима преко којих се може достићи Бог, пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова да се нађем чисти хлеб Христу... Љубав се моја разапе и нема у мени огња који жели ишта материјално, него је у мени вода жива и жуборећа која ми изнутра говори: Хајде ка Оцу!".
Овакву жељу за страдањем Христа ради, коју је имао Св. Игнатије и многи други знани и незнани мученици није могуће разумети умом, него једино вером у Господа исуса Христа. Ова свесна жртва се не може објаснити ни мудрим речима, да се - по речима Апостола Павла - не обеснажи Крст Христов (1. Кор. 1, 17; 2, 4).
У историји људског рода било је, међутим, и оних који су следовали логици древних Јелина и сматрали да је мучеништво (а самим тим и Хришћанство) лудост, и да је оно лишено сваког смисла. Овакво мишљење није било својствено само паганима, него се, нажалост, временом усталило и међу западним хришћанима. На Западу се, поготово од времена Калвина, уврежило уверење да је страдање једног народа доказ знак одсуства Божије благодати. По истом уверењу, потврда Божије бриге о једном народу се огледа у одсуству страдања и земаљском изобиљу и благостању.
Православни хришћани полазе са супротних позиција у разумевању страдања по Богу и руководе се речима апостола Павла да се сила Божија у немоћи показује савршена (2. Кор. 12, 9). Управо се на Крсту, на коме изгледа да је Бог потпуно немоћан, показује пунота Његове силе која се огледа у Његовој бескрајној љубави. Господ Христос је распет, Он шири руке и грли цело човечанство, и оне који су Му поверовали, признавши Га за Сина Божијег и оне који су у помами викали Пилату: Распни Га, распни, ... крв Његова на нас и нашу дјецу... и ако си Син Божији, сиђи са Крста.
Христос је без сумње могао да покаже Јеврејима своју "моћ" тако што би сишао са Крста. И у Гетсиманском врту, говорећи Петру да стави нож у корице, Он помиње да му Отац у сваком часу може послати војску ангела. Но, ни у Гетсиманији, ни на Крсту, Господ Исус Христос није хтео да учини још једно у низу чуда и да Својом очигледном силом принуди Јевреје да поверују. Он је дошао у свет да, обавивши дело спасења, објави вољу Очеву, а воља Очева јесте била да Христос као невино Јагње пострада за пали људски род и да се прослави Син Човечији на Крсту.
Господ Христос није хтео да сиђе са Крста јер би тиме нарушио вољу Очеву и прекинуо вечну заједницу са Њим. Он одбацује и сваки покушај нарушавања онтолошке везе коју има са Оцем. Зато, на одвраћање Петрово од страдања, одговара страшним речима: Иди од Мене сатано! (Мт. 16, 23). Петар је наиме, желео да Христос остане са њима и да на земљи установи Своју власт. Но, Господ га опомиње не само на то да Његово царство није од овога свијета и да би "остајање на земљи" значило губитак оног односа из кога добија идентитет Сина Божијег.
На исти начин треба разумети и Христове речи у Гетсиманији. Његова човечанска природа хоће да избегне страдање, али се одмах покорава вољи Божијој. Речима: Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова, следују речи: али не како ја хоћу, него како Ти хоћеш (Мт. 26, 42), и нема никаквог онтолошког растојања између њих. И на Крсту Господ Христос вапије у име целе човечанске природе: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?!, а затим изговара последње речи, које дају печат Његовом страдању: Оче, у руке Твоје предајем Дух свој!
Крајњи смисао Христовог страдања, са аспекта православне Сотириологије, је дакле, искупљење рода људског, и у њему је истовремено темељ исповедања Христа за Сина Божијег - Прворођеног из мртвих (Кол. 1, 18). Христово страдање на Крсту, којим показује своју решеност да остане у заједници са Оцем, постаје образац и залог свим страдалницима и мученицима који хоће да имају вечни живот од Оца у име Христово. На тај начин је једино могуће објаснити откуда код њих потреба и жеља за мучеништвом. За Св. архиђакона Стефана се каже да при страдању: пун Духа Светога, погледа на небо и видје славу Божију, и Исуса гдје стоји с десне стране Бога (Д. ап. 7, 55). Он је, дакле, имао непобедиву веру у Царство Божије, у које је био загледан још за живота на земљи и у коме је, оснажен Духом Светим, у потпуности био присутан својим духом, те зато није ни осећао болове у телу док су га каменовали. И заиста, да није укрепљења Духа Светог, било би немогуће превазићи слабости људске природе, страх од смрти и бол.
Црква је одувек ценила мучеништво као образац истинског живота. Крв мученика је, по речима Тертулијана, била семе нових хришћана. У житију Св. Поликарпа Смирнског се каже да су хришћани, "сабрали његове кости, драгоценије од драгог камења и значајније од злата. Они ће се сабирати у радости и веселости празнујући дан мучеништва Светог Поликарпа, у спомен оних који су се претходно подвизавали у мучеништву и вежбајући се у припремама за нова мучеништва". Пракса подизања Цркава на гробовима мученика траје непрекинуто од првих векова Хришћанства до данас. Мошти Светих мученика се у свакој новој Цркви уграђују у Часну Трапезу и у Антиминс, који може, у случају невоље, да послужи и као замена за Часну Трапезу.
Суштинско је питање откуда православним хришћанима увереност у праведност и исправност страдања? Господ Христос је показао да се, као што је претходно речено, у Његовом страдању огледа Божија премудрост и Божија праведност. Св. Јован Дамаскин говори: "А праведност се пројављује тако да Он, иако је човек поражен, не подстиче кога другога да победи тиранина, нити насилно отима човека од смрти, него је њега, кога је још од давнина смрт кроз грех поробила, њега је Добри и Праведни Бог поново учинио победником. Тако је оним што је подобно спасао оно што је створено по подобију".
Другачија је, дакле, Божија праведност, а другачија је људска праведност. Иако често Божија праведност у људским очима изгледа као неправда, библијска истина о њој је исказана у Апостоловим речима да људска неправда објављује Божију праведност (Римљ. 3, 5). То свакако не значи да Божија праведност не може да дође до изражаја без људске неправде, него да се она не може свести на логику људске праведности.
Логика људске праведности је узела маха у западном богословљу и њени плодови су застрашујући. Западни теолог Августин, који је поставио темељ римокатоличком богословљу, тумачио је на следећи начин Божију праведност: "Сатана је орган извршења Божије правде. Бог је дао сатани власт над смрћу и над свим људима. Сатана је праведно држао под својом влашћу људе као преступнике, али када је прекорачио своју власт и приковао на Крсту јединог Праведника, Богочовека, требало је да плати своју кривицу. Тако Бог може да узме колико хоће кажњених испод власти сатане". Овај јуридички приступ је потпуно стран библијском начину мишљења и не може се наћи у делима источних Светих Отаца. Као последица оваквог гледања јавило се уверење Томе Аквинског који је сматрао да ће један од видова задовољења Божије правде бити у томе да ће блаженство оних у Рају бити и гледање мука оних који су у паклу.
Није потребно додатно објашњавати бесмисао оваквог схватања Божије праведности сведеног на ниво људске јуридичке логике. У православном доживљају Божија праведност се увек повезивала са Божијом добротом и љубављу. Христова љубав према онима који су Га распели образац је љубави за све непријатеље којима смо дужни опростити грехе, а не враћати им осветом. Свако ко је хтео да посведочи Христа Господа у свету је, по Његовим речима, требало да пострада и да покаже љубав према ближњима. Божија правда у овоме свету, по речима оца Јустина Поповића, неминовно иде на ногама страдања.
Неодвојиво од питања правде Божије јесте и питање суда. Суд по библијском поимању неприкосновено припада Богу. Господ Христос ће као праведни Судија доћи на крају историје да суди живима и мртвима и зато нас упозорава: Не судите да вам се не суди (Мт. 7, 1). Људи дакле, не смеју присвајати себи право да доносе коначне пресуде, које припадају једино Богу.
Полазећи од библијског схватања Божије правде и суда, не могу се схватити и ничим оправдати насиља и злочини средњовековне инквизиције, која је спаљивала на ломачама оне који нису исповедали римокатоличко учење, као ни магнум цримен над православним народом нове инквизиције, који су учинили нови крсташи, нове убице "у Божије име". У наше време смо били сведоци извршења "космичке правде" Нато алијансе над српским народом, посредством ваздушних удара под називом "Милосрдни Анђео".
Божија правда се не показује у пламену створене ватре, него у огњу нестворене божанске љубави, који привлачи оне који љубе Бога и ближње своје, али и непријатеље, и која сажиже (прогони) оне који немају ову љубав и који су окренули лице од Бога живога. Овакву правду и љубав Божију следили су наши Свети преци, а на првом месту велики Свети мученици и исповедници вере. У име вере у небеску правду, Срби су склопили нови Косовски Завет са Богом предвођени Великомучеником косовским Царем Лазарем који се због љубави према Богу и своме роду "борио до крви" - за Крст часни и слободу златну. Овај хришћански идеал истине и правде Божије био је надахнуће и новомученика српских који су пострадали "због верности Богу и Божијој правди".
Страдање у име Христово и вера у правду Божију остаће наше коначно определење кроз сву историју до "скончанија вијека". Пред овим дугом стоји сваки православни хришћанин, јер ће сви који хоће да сведоче Христа бити страдалници, биће гоњени. Владика Његош би рекао: "Тежак вијенац, ал' је воће слатко". То је пут којим су прошли Свети мученици, наши славни преци, то је пут који, по речима другог великог песника Шантића, знамо - пут Богочовека Христа.
Здравко М. Пено
