Ми се називамо хришћанима, зато што верујемо у Бога тако, како нас је научио да верујемо Сам Син Божији, Господ наш Исус Христос.
Исус Христос не само да нас је научио да правилно верујемо у Бога, него нас је и спасао од власти греха и вечне смрти.
Син Божији, Исус Христос, имајући љубав према нама грешнима, сишао је са неба, и као обичан човек, пострадао је уместо нас за наше грехе, био је распет, умро је на Крсту и у трећи дан је васкрсао.
Тако је безгрешни Син Божији Крстом Својим (тојест страдањима и смрћу на Крсту за грехе свих људи, целог света) победио не само грех, већ и саму смрт - васкрсао је из мртвих, и учинио крст оруђем Своје победе над грехом и смрћу.
Као победитељ смрти - васкрсли у трећи дан - Он је спасао и нас од вечне смрти. Он ће васкрснути све нас, умрле, када наступи последњи дан света. Васкрснуће нас за радостан, вечни живот са Богом.
Крст је оруђе или знамење победе Христове над грехом и смрћу.
Један учитељ, да би што боље објаснио ученицима, како је Исус Христос могао Крстом Својим да победи зло у свету, појаснио је следећим примером.
Дуго година Швајцарци су се борили против својих непријатеља - Аустријанаца. Напослетку обе непријатељске војске сишле су у једну долину, да би се тамо десила коначна битка. Аустријска војска одевена у панцире (жељезна одећа) је образовала својим истуреним копљима густе редове и Швајцарци, замахујући својим палицама (тешким тољагама са задебљалим крајем - буздованима) безуспешно су се мучили да пробију редове непријатеља. Неколико пута Швајцарци су се пробијали напред на непријатеља са безумном xраброшћу, али су сваки пут били одбијани. Они нису имали силу да пробију густ поредак копаља.
Тада је један од швајцарских војсковођа - Арнолд Винкелрид, жртвујући себе, истрчао напред, обухватио обема рукама неколико копаља истурених према њему и допустио им да му их забију у груди. Тако је, преко њега, пут Швајцарцима био отворен и они су се пробили у редове Аустријанаца и однели су коначну победу над непријатељем.
Херој Винкелрид је жртвовао свој живот, и умро, али дао је могућност свом народу да победи непријатеља.
Слично тако и Господ наш Исус Христос, за нас страшна и непобедива копља греха и смрти, примио је у Своје груди, умро је на Крсту, али је и васкрсао, као победник над грехом и смрћу, и тако нам открио пут ка вечној победи над злом и смрћу, тојест открио нам је пут ка вечном животу.
Сада све зависи од нас самих: ако ми желимо да се избавимо од власти зла - греха и вечне смрти - ми смо дужни да идемо за Христом, односно да верујемо у Христа, да волимо Њега и испуњавамо Његову свету вољу - и да у свему слушамо Њега (да живимо са Христом).
Ето зашто, да би изразили нашу веру у Исуса Христа, Спаситеља нашег, ми носимо на телу крст, а у време молитве изображавамо на себи десном руком знак крста, или осењујемо себе крсним знамењем (крстимо се).
За прављење крсног знамења ми слажемо прсте десне руке овако: три прва прста (палац, кажипрст и средњи) скупљамо на њиховим врховима, а два последња прста (домали и мали) савијамо ка длану.
Слагање три прва прста заједно изражава нашу веру у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога, као једносуштну и нераздељну Тројицу, а два прста, савијена ка длану, означавају, да је Син Божији, по силаску свом на земљу, будући Богом, постао човек, тојест означују Његове две природе - Божанску и човечанску.
Осењујући себе крсним знамењем, ми стављамо скупљене прсте на чело – за освећење нашег ума, на стомак (живот) - за освећење наших унутарњих чувстава, потом на десно и лево раме - за освећење наших сила телесних.
Крсно знамење даје нам велику силу да одгонимо и побеђујемо зло и творимо добро, али дужни смо да знамо, да крст морамо полагати на себе правилно и полако, иначе то неће бити изображавање крста, него просто махање руком, чему се зли духови веома радују. Немарним савршавањем крсног знамења ми показујемо своје непоштовање Бога - и грешимо, а тај грех се назива скрнављењем.
Осењивати себе крсним знамењем, односно крстити се, треба: на почетку молитве, за време молитве и по окончању молитве, а такође, приликом приласка свему светоме: када улазимо у храм, када целивамо крст, иконе итд. Крстити се треба у свим важним приликама у нашем животу: у опасности, у несрећи, у радости итд.
Када се крстимо али не у време молитве, тада мислено, у себи, говоримо: "У име Оца и Сина и Светога Духа, амин", изражавајући тако нашу веру у Пресвету Тројицу и наше жеље да живимо и трудимо се у славу Божију.
Реч "амин"- значи: заиста, истина, нека буде тако.
О унутарњој сили и значењу тајни речено је више, приликом објашњавања десетог члана Символа Вере.
КРШТЕЊЕ И МИРОПОМАЗАЊЕ
Пре савршења тајне крштења даје се име, које човек добија у част неког од Светих из Православне Цркве. При томе свештеник трикратно осењује крсним знамењем особу и моли Господа да буде милостив према том човеку, и да после присаједињења светој Цркви кроз крштење, њега учини учесником вечног блаженства. А када наступи време крштења, свештеник моли Господа да изгна (отера) из тог човека сваког лукавог и нечистог духа, сакривеног и угњежденог у његовом срцу, и учини га чланом Цркве и наследником вечног блаженства; а крштени, одричући се ђавола, даје обећање да неће служити њему, већ Христу, и читањем Символа Вере потврђује своју веру у Христа, као Цара и Бога. Ако се крсти мало дете, тада одрицање од ђавола и свих дела његових, као и читање Символа Вере чини уместо њега крсни кум, тј. крсни отац и крсна мати, који су тада јемци за веру крштеног и примају на себе обавезу да њега науче вери, када оно порасте, као и бригу о томе, да ће он живети као хришћанин. Затим свештеник моли Господа да освети воду у крстионици, и одагнавши од ње ђавола, чини је за крштеног извором новог и светог живота и при томе три пута чини у води знамење крста прво својом руком, а потом освећеним јелејем, којим он помазује такође и крштеног у знак милости Божије према њему. После тога свештеник трикратно погружава њега у воду, произносећи: "крешчаетсја раб Божии" (и помиње његово име) "во имја Отца, амин; и Сина, амин; и Свјатаго Духа, амин". На крштеног се полажу бела одежда и крст. Бела одежда служи као знак чистоте душе после крштења и подсећа га, да он и надаље треба да сачува ту чистоту, а крст служи као видљив знак његове вере у Исуса Христа. Одмах после тога савршава се тајна миропомазања. Свештеник помазује крштеног св. миром, чинећи њиме знак крста на разним деловима тела произносећи речи "печат (тј. знак) дара Духа Свјатого". Баш тада невидљиво крштеном се подају дарови Св. Духа уз помоћ којих он узраста и укрепљује се у духовном животу. Чело, се помазује миром за освећење ума; очи, ноздрве, уста, уши - за освећење чула; груди - за освећење срца; руке и ноге - за освећење дела и општег понашања. А трикратно хођење свештеника са новокрштеним и његовим кумом около купељи је знак славља и радости духовне. Запаљене свеће у рукама служе као знак духовног просвећења, а крстовидно пострижење косе (шишање) на глави крштеног се чини у знак његовог посвећивања Господу.
ПОКАЈАЊЕ И ПРИЧЕШЋЕ
Онај ко приступа к овим тајнама спочетка пости неколико дана и посећуjе црквене службе, при чему се, сећаjући се својих грехова, скрушава због њих и моли Господа да га помилује. Потом у договорено време он долази код свештеника, који савршава исповест поред налоња, на ком леже Крст и Јеванђеље, и каје се за грехе. Свештеник, видевши његово чистосрдачно покајање, полаже крај епитрахиља на његову наклоњену главу и чита молитву разрешења, опраштајући њему грехе у име Самог Исуса Христа и осењује га крсним знамењем. Целивајући крст, исповеђени одлази са успокојеном савешћу и моли Господа да га удостоји причешћа св. Тајнама. Тајна причешћа савршава се за време Литургије. Сви који су се исповедили понављају за свештеником молитву пред причешћем и чине земни поклон, а потом са страхопоштовањем прилазе к св. Чаши и причешћују се св. Тајнама, примајући у виду хлеба и вина истинито Тело Христово и истиниту Крв Христову. После причешћа, осим благодарења, изговореног на Литургији, читају се још у име причешћених, посебне захвалне молитве. Болесне свештеник причешћује у њиховом дому, прво их исповедивши.
СВЕШТЕНСТВО
Ова тајна се савршава у олтару поред престола при архиерејском служењу Литургије. У ђаконе и свештенике посвећује један епископ, а посвећења у епископе савршава сабор епископа. Посвећење у ђакона се обавља на Литургији после освећења дарова, чиме се показује, да ђакон не добија право да савршава тајне; а свештеници се посвећују на "литургији верних" после "великого входа", да би посвећени, као онај који је примио надлежну благодат за то, узео учешће у освећењу дарова; а епископи се посвећују за време "литургије оглашених" после "малог входа", чиме се показује, да се епископу даје право да посвеђује друге у разне свештене степене. Најважније дејство при посвећењу је архијерејско полагање руку са призивањем благодати Св. Духа на посвећеног, и затим посвећени се назива другачије и рукоположеним. Рукоположени у ђакона или свештеника се уводи кроз царска врата у олтар. После трикратног обилажења око престола и целивања његових углова, он се поклања пред њим. Архијереј покрива његову главу крајем свог омофора, три пута њу осењује крсним знамењем, и положивши на њу своју руку, возглашава наглас, да тог човека "Божественнаја благодат... пророчествует (тј. производи кроз рукоположење) у ђакона (или у презвитера); помолимсја убо о нем, да приидет на него благодат Всесвјатаго Духа". На клиросу поје се на грчком: "Кирие елеисон", што значи: Господи, помилуи. При полагању свештених одежди на рукоположеног, припадајућим његовом чину, архиереј возглашава: "аксиос!" тј. достојан, и то "аксиос" потврђују сви свештенослужећи и појци. После облачења, свештенослужитељи тог степена, ком ће припасти рукоположени га целивају, као свог сабрата, и он заједно са њима прима учешће у служби. Готово исто тако протиче и посвећење у епископе, само са том разликом, што посвећени пре почетка Литургије на средини цркве наглас произноси исповедање вере и обећање како треба по закону проводити своје служење, а после "малог входа" за време певања "трисвјатого" он се приводи у олтар и спушта се на колена пред престолом; а када затим први у служењу архијереј чита молитву посвећења, тада сви архијереји, од горе положивши на посвећеног своју десну руку, држе још над његовом главом отворено Јеванђеље текстом на доле.
БРАК
Тајна брака се савршава у средини цркве, пред налоњем, на ком се налазе Крст и Јеванђеље, и при томе прво се врши обручење, а после њега венчање. Обручење се савршава овако. Младожења стаје са десне стране, а невеста са леве. Свештеник три пута њих благосиља упаљеним свећама и даје им у руке те свеће, као знаке супружанске љубави, благословене од Господа. После молитве Богу за даривање сваког блага и милости обрученима и да Он благослови њихово обручење, сједини их и сачува их у миру и једномишљењу, свештеник их благосиља и обручује их прстеновима, раније положеним на престо за освећење. Младожења и невеста примају то прстење, као свештени залог и знак неразрушивости тог супружанског савеза, у који они xоће да ступе. После обручења следи венчање. При томе свештеник моли Господа да благослови брак и ниспошље на њих, који ступају у њега, Своју небеску благодат. Као видљиви знак те благодати, он полаже на њих венце, а потом их три пута заједно благословљава, произносећи: "Господи, Боже наш, славоју и честију венчаи ја! (тј. њих). Чита се посланица апостола Павла у којој се говори о важности тајне брака и о узајамним обавезама мужа и жене, а у јеванђељу - о присуству Самог Господа на свадби у Кани. Сједињени браком пију вино из једне принете им чаше у знак тога, што су од сада они дужни да живе једнодушно, делећи међусобно и радост и тугу. Трикратно хођење њихово за свештеником око налоња служи као знак духовне радости и славља.
ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ
Ова тајна се другачије назива саборовањем и савршава се над болеснима због њиховог исцељења од немоћи душевних и телесних. За њено савршење сабира се седам свештеника, мада је по потреби може савршавати и један свештеник. У посуду са пшеницом смешта се невелики суд са јелејем (уљем), као знаком милости Божије, а јелеју се додаје црвено вино као подражавање "милосрдном самарјанину" и у сећање на Крв Христову, проливену на Крсту; око тог суда стављају се у пшеницу запаљене свеће воштанице и међу њима седам штапића - стручаца, обавијених на једном крају ватом и које служе за седмократно помазивање болесног. Свим присутнима се раздају запаљене свеће. После молитве за освећење јелеја и за то да он по благодати Божијој послужи болесном на исцељење немоћи душевних и телесних, чита се седам изабраних места из књига апостолских и седам јеванђељских прича. По читању сваког јеванђеља, свештеник крстообразно помазује болесном чело, образе, груди, руке, произносећи у исто време молитву Господу, да Он, као лекар душа и тела, исцели Свог болесног слугу или слушкињу Своју од телесне и душевне немоћи. После седмог помазања свештеник отвара Јеванђеље, и држећи га текстом на доле, полаже руку - као исцељујућу руку Самог Спаситеља - на главу болесног и при томе моли Господа да опрости све његове грехе. Затим болесни целива Јеванђеље и Крст, и тиме се завршава савршење тајне јелеосвећења.
У Фригијском граду Колоси, близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске. У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.
O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8).
К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице.
У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.
У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.
Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.
Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.
Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.
Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено.
По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5).
Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!
Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.
Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.
Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога.
Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу.
Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру.
Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама".
После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила.
Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!
Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.
Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.
Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.
И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.
Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.
Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.
Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву.
Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила.
Извор: www.spc.rs
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас смо се, љубљени моји пријатељи, сабрали овде да прославимо архангела Михаила и сву небеску ангелску војску.
Ова црква, у којој се налазимо, освештана је у част архистратига Михаила. На тај начин, данашњи празник је истовремено и престони празник наше обитељи.
Укратко, историја данашњег празника је следећа. Још у апостолска времена, било је распрострањено лажно учење о ангелима. Пагани су од њих начинили идоле којима су се клањали као боговима. Неки су сматрали да је архистратиг Михаило бог Јудејаца и посебно су га поштовали.
И међу хришћанима су се појавили јеретици, посебно у црквама Колошана и Лаодикејаца, који су ширили лажна учења о ангелима и клањали им се као боговима. Један део тих јеретика био је убеђен да видљиви свет није створио Бог него ангели, па су ангеле поштовали више него и Самог Христа, Сина Божијег.
У жељи да развеје то лажно ангелопоклоњење, апостол Павле је писао Колошанима: Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем ангелима, упуштајући се у оно што није видео (Кол. 2; 18). Апостол Павле је имао право да тако разобличује јеретике будући да је он сам, као што знамо, био вазнет до трећег неба, где је слушао неизрециве речи и видео различите ангелске чинове.
Он је то објаснио свом ученику, Дионисију Ареопагиту. На основу тога, богомудри Оци су створили православно учење о небеској ангелској јерархији, која се састоји од девет ангелских чинова.
Лажно ангелопоклоњење било је толико опасно, да су Свети Оци били принуђени да и пре Првог сабора, 319. или 321. године, сазову помесни сабор у Лаодикеји. На њему је 35. правилом било осуђено безбожно ангелопоклоњење и установљено побожно, правилно поштовање ангела као служитеља Божијих и чувара људског рода. Тада је наложено да се Сабор архистратига Михаила и осталих небеских бесплотних (бестелесних) сила празнује 8. новембра.
Дан празновања није изабран случајно. Новембар је девети месец после марта, који се сматра првим месецом после стварања света.
Да би се означило девет ангелских чинова, празник ангела установљен је управо у новембру, деветом месецу у години. Осми дан указује на дан Страшног суда, у којем ће непосредно учествовати и ангели. Према веровању наше свете Цркве, а на основу речи Самог Спаситеља (Мт. 25; 31, 13; 39, 49, 16; 27 и Мк. 13; 2627), нама ће на дан Страшног суда судити ангели. Дан Страшног суда Свети Оци називају Осмим даном.
Све до данас, време се мери седмицама. Међутим, сам дан Страшног суда неће се односити на број дана последње седмице, као што неће бити ни први дан нове седмице - он ће бити последњи дан света, Осми дан. Један део тога дана односиће се на садашњи, а један на будући живот. Посветивши осми дан деветога месеца прослављању и поклоњењу светим ангелима, ми их молимо да буду наши руководитељи у овом животу, како бисмо се у Осмом дану, након страшног звука трубе, удостојили да станемо међу изабране. Тај дан је назван Ангелским сабором, јер у тај дан прослављамо и поштујемо све ангеле због њиховог служења нашем спасењу.
Он се именује као "Сабор архистратига Михаила и осталих небеских бестелесних (бесплотних) сила" зато, што је архангео Михаило био вођа оних ангела, који су остали верни Богу.
За постојање ангелског света знамо из Светог Писма. Знамо, да га је Бог створио и пре стварања видљивог света и човека. Знамо да је број ангела небројено велики и да је премудрост Божија установила задивљујући поредак у тој небеској војсци, стварајући ангелску јерархију и поделивши све ангеле на девет чинова, по три чина у јерархији, потчинивши ниже чинове вишим.
Ангели се једни од других разликују како по просветљености, тако и по степену благодати.
Највишу јерархију ангела, који стоје у непосредној близини Божијој, чине ангели који носе имена Серафими, Херувими и Престоли. Саобразно свом имену, серафими имају срца која пламте љубављу према Богу и подстичу друге да такође ватрено љубе свог Створитеља. Серафим, заправо, значи "пламени".
Херувими поседују пуноту знања и обиље премудрости. Они су озарени обиљем луча светлости Божије. Њима је дато да све знају у оном степену, у којем могу да знају створена суштаства.
Престоли су ангели, који су толико узвишени и толико озарени благодаћу, да Господ обитава у њима и кроз њих објављује Своје судове.
Другу, средњу јерархију, чине ангели који носе имена Господства, Силе и Власти. Господства уче људе да господаре над својом вољом и да буду изнад сваког искушења, а такође заповедају оним злим духовима, који су се заклели да ће погубити човека. Силе су ангели, испуњени божанственом снагом. То су они духови, кроз које Господ савршава Своја чудеса. Њима је од Бога даровано да ниспошљу благодат чудотворења оним угодницима Божијим, који током живота на земљи творе чуда. Власти су они ангели који имају власт да укроте демонску силу и да одбију ђаволска искушења. Осим тога, они укрепљују добре подвижнике у њиховом духовном и телесном труду.
Трећа, најнижа јерархија, укључује у себе такође три чина: Начала, Архангели и Ангели. Начала - то је онај ангелски чин, којем је поверено да управља васељеном, да чува поједине земље и народе и да их руководи. То су, дакле, ангели који управљају народима. Њихово достојанство је више, него достојанство ангела - чувара појединих људи. Из Књиге пророка Данила дознајемо да је архистратигу Михаилу била поверена брига о јудејском народу (в. Дан. 10; 21). Архангели су велики благовесници Божијих тајни и свега великог и преславног. Они у људима укрепљују свету веру и просветљују њихове умове за познање и разумевање воље Божије.
Ангели (последњи, девети чин јерархије) - то су светла духовна суштаства, која су нам најближа и која се посебно брину о нама. О њима ћу касније исцрпније говорити. Сада ћу укратко рећи нешто о архангелима.
Из Светог Писма нам је познато да архангела, тј. старијих ангела, који началствују над свима осталима, има седам.
У Књизи о Товији читамо да је ангео, који је беседио с њим, рекао: Ја сам Рафаил, један од седморице ангела (Тов. 12; 5). У Откровењу св. Јована Богослова говори се о седам духова, који су пред престолом Божијим (Откр. 1; 4). Међу њих седморицу света Црква убраја Михаила, Гаврила, Рафаила, Уриила, Селатиила, Јегудиила и Варахиила. Предање им придружује и Јеремиила.
1. Архангео Михаило: први међу врховним ангелима, бранитељ славе Божије. Он се често изображава у војничком одејанију, заједно са другим ангелима, верним Богу. Понекад се изображава сам, у војничком одејанију, са мачем или копљем у рукама, док ногама гази змаја или древну змију - ђавола.
Он се тако изображава у знак сећања на велику битку која се некада на небесима водила између ангела - служитеља Божијих и злих духова, ангела који су отпали од Бога и постали слуге сатанине.
Понекад се изображава са копљем чији врх украшава бели барјак са крстом. То је посебна одлика архангела Михаила и његове војске, која означава моралну чистоту и непоколебиву верност Небеском Цару.
2. Архангео Гаврило: гласник одлука Божијих и служитељ Његовог свемогућства. Понекад се изображава са рајском гранчицом у руци или тако што у једној руци држи фењер унутар којег гори свећа а у другој огледало. Свећа затворена у фењер означава да одлуке Божије често бивају скривене до времена њиховог испуњења, али и да их након испуњења разумеју само они, који се пажљиво загледају у огледало своје савести и речи Божије.
3. Рафаил се изображава с алабастерским сасудом, испуњеним исцељујућим уљем. Име "Рафаил" означава "милосрђе", "помоћ свим страдалницима".
4. Уриил - архангео светлости и пламена Божијег, изображава се са муњом спуштеном надоле. Он озарује пламеном ватрене љубави, просветљује људске умове откровењем душекорисних истина. За њега би се могло рећи да је посебан покровитељ људи, који су се посветили наукама.
5. Селатиил: архангео молитве. Изображава се или са бројаницама у руци, или у молитвеној пози, са рукама побожно укрштеним на грудима.
6. Јегудиил - "похвала Божија". Изображава се са златним венцем у једној и са бичем са три гајтана у другој руци. Венац се изображава стога, да би подстакао људе који се подвизавају у славу Божију, а бич ради њихове заштите од непријатеља именом Пресвете Тројице.
7. Варахиил - архангео Божијих благослова, који се у време овоземаљског живота шаљу онима што се труде на задобијању небеских, вечних благослова.
Такви су архангели.
Сада ћемо нешто рећи о ангелима.
Мећу мноштвом ангела, налази се и ангео - чувар свакога од нас. Сви смо ми, драги моји, дужни да стремимо ка томе да што је могуће боље упознамо свог ангела - чувара, да га упознамо у тој мери, да можемо да осетимо његово присуство у својој близини. Зато је неопходно да о њему сазнамо што је могуће више.
Наша Црква учи да је Бог ангеле саздао по Свом образу. То су бестелесна, разумна (словесна), чиста суштаства, слична духу. Они су од Бога изобилно обдарени природним даровима: умом, способношћу да познају и љубе како свог Творца, тако и људе, и да буду живи образац Божијих савршенстава. Они су верни служитељи Божији и извршиоци Његове воље. Они нису способни само да разумеју један другога и да међусобно беседе него, исто тако, разумеју и језик наших душа, због чега можемо да им се обраћамо у молитви. У томе је залог нашег блиског и непосредног општења са ангелом - чуваром, што је доступно свакоме од нас.
Ми смо грешни људи, и својим телесним очима не видимо ангеле, иако су они свагда присутни у нашим храмовима, на нашим богослужењима. Ми не видимо ни свог ангела - чувара, иако је он стално у нашој близини. Међутим, неопходно је да научимо да присуство свог небеског покровитеља осећамо душом и да га гледамо својим духовним очима.
Веровање наше Цркве у то, да сваки хришћанин има свог ангела - чувара засновано је на сведочењима Светог Писма и на учењима Светих Отаца. На то нам указује Сам Господ у светом Еванђељу: Гледајте да не презрете једнога од малих ових, јер вам кажем да ангели њихови на небесима стално гледају лице Оца Мога Небескога (Мт. 18; 10).
О томе говоре и житија светих. Она нам казују како су велики угодници Божији и преподобни оци видели своје ангеле и беседили са њима. О томе можемо пронаћи многа сведочења код пустиножитеља (посебно египатских), а такође и у житијима познијих векова, па чак и оних сасвим блиских нама.
Према учењу Цркве, свакоме од нас је у светим тренуцима Крштења од Бога дат ангео - чувар. Он нас стално прати, чувајући нас на нашем животном путу, и свагда се налази у нашој непосредној близини.
Свети Василије Велики учи да уз свакога верног (тј. верујућег) постоји ангео - чувар, који као педагог и пастир управља његовим животом.
Слично св. Василију, и свети Атанасије Синаит, изражавајући учење Цркве, каже: "Онима, који су се удостојили крштења, од Бога су дати ангели, који се брину о њима и помажу им."
Иако ми због своје огреховљености и душевне нечистоте не видимо ангеле онако, како их виде свети, верујемо да нас они окружују, да просветљују наш ум у богопознању, да нас поучавају у љубави према Богу и људима, да нас подстичу на молитву и на све што је свето, чисто и узвишено. Они наше душе испуњавају унутрашњим миром.
Свети Оци - Дионисије Ареопагит, Јован Дамаскин, Василије Велики, Григорије Богослов и низ других, оставили су нам учење о небеској ангелској јерархији, указујући нам да наши ангели - чувари, служитељи и устројитељи нашег спасења, заузимају девети, тј. најнижи чин у јерархији.
То, међутим, не би требало да збуни никога од нас. Иако се они налазе на самом крају јерархије па су, према томе, удаљенији од Бога више него остали, ми бисмо се, да можемо да их видимо, запрепастили њиховом красотом и племенитошћу, и не бисмо били у стању да поднесемо усхићење и дивљење.
Срећни смо, драги моји, и због саме свести о томе да су ангели чувари служитељи нашег спасења, да нисмо усамљени у свом земаљском животу и у свом труду на спасењу своје бесмртне душе. Ми поуздано знамо да су с нама наши помоћници и да нас ограђују од свих могућих недаћа које сусрећемо на животном путу, као и од гнева Божијег, који је сваки од нас заслужио. Наш ангео - чувар је суштаство, које нас бескрајно љуби. Он нас љуби свом пунотом своје љубави. Његова љубав је велика, и њено дејство је силно будући да он, созерцавајући Бога, види вечну љубав која жели наше спасење.
Не збуњујте се, драги моји, тиме што наш ангео - чувар заузима девето, последње место у Небеској ангелској јерархији. Његово служење је велико у очима Божијим. Он је одређен да чува и спасава нас, људе, а човек је, као што сви ми добро знамо, круна творевине Божије.
Наш ангео - чувар је, на неки начин, наша друга мати. Он се исто тако, па чак и више, брине о нама. Мати се посебно брине о нама док смо у детињем и младалачком узрасту. Ангео се о нама брине од тренутка крштења па до последњег дана живота, и за све то време он је наш брижни педагог. Уколико га ми сами не одгурнемо од себе током свог земаљског живота, он ће нашу душу повести и на поклоњење Богу, када наступи време да се душа разлучи са телом.
Још једном вам понављам да се не збуњујете тиме, што се наш ангео - чувар налази на деветом месту у небеској јерархији. Ако је Бог послао ангела да чува и штити човека, Он му је истовремено дао и силу да надвлада непријатеље.
Наши ангели - чувари су моћни по својим личним особинама, али су моћни и силом коју су добили од Бога. Моћни су и молитвама, које за нас упућују Свевишњем Богу.
Све што је у нама чисто, добро и светло, свака добра мисао, свако добро кретање срца, наша молитва, покајање и добра дела - све се то у нама рађа и савршава према савету нашег невидљивог ангела чувара. Дејствујући кроз нашу савест и срце, он, наш ангео, уздржава нас од греха и саблазни. Он нам помаже да се боримо са искушењима, он нам сугерише страх пред тешким грехопадом.
Када наш ангео - чувар види да идемо спасоносним путем, свесрдно се стара да нас ободри и утврди на том путу. Ако пак падамо у грех и удаљујемо се од пута спасења, он испољава тако дирљиву бригу да заблуделу овцу врати у стадо Христово! Истовремено, када ми, привучени световном испразношћу, престанемо да га слушамо и паднемо у грех, ангео за време наше непоправљивости одступа од нас, плаче због нас, са стране мотри на нас и за нас се моли Богу да буде стрпљив и да оклева са казном. За све то време, он не престаје да куца на двери наше савести, с циљем да у нама пробуди покајање.
Ангео - чувар, који нам је дат, на неки начин представља нашу проширену и отворену савест. Он свим силама настоји да нас спасе, и ми немамо право да га у томе ометамо. Ми смо дужни да му помажемо у његовим напорима да нас спасе. Дужни смо да га молимо да наш ум обогати обиљем светих мисли, да нас оснажи у навикнутости на благочестива размишљања. Ми смо дужни да га волимо као свог старијег и снажнијег брата. Ми, међутим, у суштини, толико често заборављамо на њега, не молимо му се и својим гресима вређамо његову светост! И поред тога, он опет и опет пројављује своју бригу о нама. Он посредује за нас пред милосрђем Божијим, он се моли Богу за наше потребе, и Отац Небески никада не одбија његове прозбе.
О, кад бисмо свог ангела - чувара упознали тако, да се из наших груди отргну речи: "Ангеле Божији, ангеле небески, ангеле, утешитељу мој, јави ми се и откриј се мом срцу! На моју несрећу, ја те све до сада нисам познавао. Говори моме срцу и оно ће те послушати, послушаће твоје савете и испуниће их!"
Потрудимо се, драги моји, да задобијемо такво душевно расположење.
Због чега пак ангели Божији испољавају такву бригу о људима?
Као прво, зато што су они служитељи Божији и што су од Бога добили заповест да чувају и спасавају људе. Као друго, и они сами су створења Божија, тако да се и на њих, као и на људе, односе речи: Будите савршени, као што је савршен и Отац ваш Небески (Мт. 5; 48). Они то разумеју и настоје да, подражавајући свога Творца, покажу и своје милосрђе и своје дуготрпљење према људима.
У њиховој тежњи да подражавају Бога, за ангеле на земљи, међу људима, постоји широко поље делања. С каквом тежњом и с каквом радошћу они због тога носе на земљу, људима, богате дарове Божије! Они нам приступају да би несрећног човека нахранили хлебом благодати, да би га напојили са неколико капи с извора небеских наслада, да би помогли човеку да раскине окове греха и да би га с тријумфом довели у дом Оца Небеског. Они помажу убогима, укрепљују слабе, васкрсавају мртве тј. доводе грешнике до искреног и скрушеног покајања, васкрсавајући их за живот вечни.
Каква је радост за њих, да спасавају душе које је Христос искупио Својом Крвљу и које ће (уз њихову помоћ) заједно с њима делити њихову славу и блаженство!
Ако бисмо били бар мало осетљивији, приметили бисмо колико нам наш ангео - чувар помаже да се кроз покајање вратимо на пут спасења. Он не само да нас подстиче на покајање, него обећава и да ће нас подсетити на све наше грехове, на све животне грешке и несмотрености.
Он нам каже: "Кад се припремиш за покајање, ја ћу стајати поред тебе и подсетићу те на све твоје грехе, јер сам био њихов сведок. Док си грешио, стајао сам на извесној удаљености од тебе, али сам видео све твоје рђаве поступке, жалио сам те и плакао сам због њих!"
Како би било добро, кад би на те речи свог ангела - чувара човек могао да одговори: "Твоји савети, мој ангеле - чувару, проничу у моје скамењено срце, и ја те призивам из дубине бездана у који сам пао својим гресима: приведи ме мом Небеском Оцу!"
Добро запамтите, драги моји, да ће у тренутку, кад пођете да своје покајање принесете служитељу Цркве, ваш ангео - чувар бити уз вас. Колико ће се он обрадовати, кад види да је искрена исповест очистила вашу душу од грехова!
Наши ангели - чувари, Божији изасланици који су нам упућени, без препрека и брзо прелазе пут од Бога до нас, и од нас до Бога (када их наша дела не би спречавала у томе). Они од Бога исходе ка нама, да би нам донели Његову благодат. Они од нас усходе ка Богу, да би Му предали наше молитве и благодарења.
Колико је потребно да свакоме од нас буде близак његов ангео - чувар! Какво би поверење требало да имамо у њега! Током свог живота, њему можемо да поверимо најскривеније тајне своје душе. Оне тајне, које не бисмо поверили ни најприснијим људима. То је стога, што у ангелу-чувару видимо најмудријег саветника, најнекористољубивијег у љубави и помоћи, благог у привезаности за нас, брижног у нашим потребама.
Због тога наша Црква током богослужења свакодневно у наше име узноси молитву: "Ангела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, молимо од Господа." Чему та свакодневна прозба ако је, као што смо рекли, Бог свакоме од нас већ дао ангела - чувара?
Разлог је у нама самима. Ми га својом немарношћу и својим гресима једноставно приморавамо да се удаљи од нас јер он, будући да је свет, не подноси грех.
О, колико нам је он потребан у свим околностима нашег живота! Колико је срећан онај човек, који свој пут савршава пред лицем Божијим и будући руковођен својим ангелом - чуваром! Његов живот је чист и спокојан. Такав човек се плаши чак и сенке греха, да не би ражалостио свог ангела.
Међутим, тешко нама ако га својим поступцима приморамо да уместо нашег заступника постане наш тужилац! Према учењу Цркве, ангео - чувар ће стати пред свакога од нас у тајанственом, страшном, свештеном и неизбежном тренутку наше смрти.
Тада ћемо га молити и преклињати да се не удаљује од нас. Да нас не напушта приликом проласка кроз митарства, јер ће нам без њега бити веома страшно. Колико ћемо дубоко тада жалити што смо се за свог живота удаљили од њега и што смо заборавили да му се молимо, посебно у тренуцима опасности!
Колико ће бити блажени они међу нама, који су за живота научили да му се молитвено обраћају: "Ангеле - чувару мој! Када наступи час моје смрти, похитај ми у помоћ приликом разлучења душе од тела. Буди мој утешитељ у борби са смрћу и прими ме под твоју заштиту када пређем у област вечности, када изађем из овог света и ступим у мени непознати свет. Охрабри ме својим присуством, да те видим како стојиш с моје десне стране, као мој светли и тихи заступник..." Ако се човекова душа покаже као достојна, ангео - чувар ће ју пратити у поклоњењу Богу и у трећем, и у деветом, и у четрдесетом дану после смрти, неће ју оставити саму у загробном животу.
То је оно веома сажето и основно што сам желео да вам кажем о нашим ангелима - чуварима.
Све, што је претходно речено, обавезује свакога од нас да побожно поштује свог ангела - чувара и да му се моли. Причасници данашњег дана! Посебно позивам вас да, када будете приступали светој Чаши, имате на уму да ми само због своје недостојности не видимо колико је ангела окружило Чашу са живототворним Телом и Крвљу Христовом. Нечујно за нас, они лепршају својим крилима и узносе славу свемогућем Богу. Поред свакога од вас иде и верни пријатељ, којега такође не видите, али који вас саветује: "Не хитај, не жури и не гурај оне, који иду заједно с тобом (као што то ми, на жалост, често чинимо) и уступи место ономе, који жели да прође пре тебе! Корачај са сваком побожношћу!"
Тиме ћете обрадовати свог ангела - чувара. Свима вама, пријатељи моји, желим не само да љубите свог ангела - чувара као нешто недостижно узвишено и свето, него и да сваки од вас, сразмерно својим духовним снагама, осети како уз њега непрестано стоји и његов ангео - чувар, његов најближи и најискренији пријатељ.
То осећање свима вама најискреније желим од свег срца.
Амин.
28. фебруара (13. марта) 1994. године
АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)
ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека
Свети Архангеле Божији Михаило, муњоликим мачем својим одагнај од нас духа лукавога, који нас искушава. О, велики архистратиже Божији Михаило, победниче демона! Победи и сруши све наше непријатеље, видљиве и невидљиве, и умоли Господа Сведржитеља да нас Господ спасе и сачува од свих недаћа и свих болести, од смртоносне ране и од изненадне смрти, сада и увек и у векове векова Амин.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас је, љубљени моји пријатељи, празник и прослављање архистратига (војсковође) Божијег Михаила и небројеног мноштва ангела То је велики празник за васцелу Православну Цркву, док је за нас то двоструки празник: храм, у којем се сада налазимо, освештан је у част архистратига Михаила, вође и предводника васцеле небеске ангелске војске, верних и ревносних служитеља Бога Творца и Сведржитеља.
Овај дан (8. новембар по црквеном календару) најважнији је међу свим празницима, посвећеним ангелима.
У народном говору, он се назива Аранђеловданом и верујући га веома поштују. Црква га назива Сабором архистратига Михаила и осталих бесплотних (бестелесних) небеских сила
Сабор, тј. сједињење, свеукупност свих светих ангела на челу са архистратигом Михаилом - јер они сви заједно и једногласно славе Свету Тројицу и једнодушно служе Богу.
Овај дан је, драги моји, Црква посветила архистратигу Михаилу, вођи небеских сила, који се на иконама изображава у строгом, војничком виду. На његовој глави је шлем а у руци мач или копље. Под његовим ногама је змај, којег је поразио.
И ви и ја, драги моји, знамо да је сав ангелски свет, који је створен пре стварања човека и целог видљивог света, приликом стварања био обдарен савршенствима и благодатним даровима. Његово назначење било је велико и славно. У том ангелском свету, један од врховних ангела, Денница, открио је у самоме себи извор зла и гордости и побунио се против свог Творца. Ангели су, слично људима, створени са слободном вољом. У почетку, они су могли да злоупотребе ту слободу и власт за грех. Денници се то и догодило. Пожелео је да буде самосталан и независан од Бога. Духовни свет се поколебао, и један део ангела пошао је за њим.
У том тренутку, из те исте ангелске средине иступа поборник славе Божије и бранилац части ангелско света - архистратиг Михаило. Он заповеднички оглашава: "Нико није као Бог", обраћајући се тим призивом свим ангелима. Тим одважним речима он је показао да зна Бога и да признаје Њега једног, јединог Бога, Творца и Господара читаве васељене.
"Нико није као Бог", одважно изговара он, сведочећи о величини Божијој.
У том његовом поступку пројавиле су се његове личне особине: чврста вера, смелост и одлучност у поступцима, способност не само да верује него и да сведочи о Богу, да зрачи од Бога примљеном божанственом светлошћу, распростирући је на цео свет.
Борба је била тешка, јер је Денница био обдарен великим савршенствима.
Међутим, силе добра надвладале су силе зла. Денница је збачен са неба заједно са свим својим следбеницима, док се архангео Михаило утврдио као вођа васцелог ангелског света верног Богу.
Од тог доба, у рукама архистратига Михаила налази се мач јер сатана, који је збачен са неба, не престаје да војује против небожитеља. Палим ангелима је пресечена могућност да проникну у више области створеног света. Због тога су они сву своју злобу управили на људе, а превасходно на све, који верују у Бога.
Да ли у таквим околностима мач архангела Михаила може да мирује? Наравно да не може! Архистратиг не престаје да војује с ангелима зла и таме, ограђујући верна чеда Божија од њихових лукавих сплетки.
Та борба ће посебно постати сурова пред крај света.
Сада би сви ми требало да разумемо зашто се архистратиг Михаило изображава у том ратничком лику. Он је заштитник Цркве Божије, и требало би да његов лик изазива страх у непријатељима Божијим. Ми би, пак, требало да се радујемо што имамо тако одважног заштитника - победоносног вођу небеских сила. Поред тога, требало би да имамо на уму да ће његов заштитнички мач свагда бити уз нас, уколико не ступимо у савез с оним истим непријатељем, против којег се бори архистратиг Михаило.
Ангели, који су остали верни Творцу и који чине војску архистратига Михаила, током времена су се толико утврдили у добру да је грех за њих постао немогућ. Не због тога што они, имајући слободну вољу, не могу да преступе вољу Божију, него једноставно због тога што они не желе то да учине, не желе да сагреше.
Обратите пажњу, пријатељи моји, на ове речи. Не желе да сагреше! Колико је то поучно за нас!
Не желети да сагрешиш - то значи имати могућност да се приближиш Богу и да га видиш као што Га виде ангели. Да служиш Њему и само Њему, испуњавајући Његове заповести.
Реч "ангео" значи гласник (весник). Бесплотни (бестелесни) духови се називају тако због тога, што они људима обзнањују (оглашавају) вољу Божију. Ангео је онај, којега Господ може да пошаље с поруком и који ће тачно испунити тај задатак.
Антели обитавају на свим местима. Они, међутим, превасходно обитавају на небу, око престола Божијег. Тамо, где им Бог највише открива Своју славу, а кроз њих и Своју вољу у односу на људе. Свети Оци Цркве називају их другим светлостима, неком врстом одраза (одблеска) божанствене светлости.
Они су - друге светлости! Како да то схватимо? С чим то да упоредимо, па да буде разумљиво за наш ум?
Налазећи се у непосредној близини Божијој, ангели се испуњавају усхићењем, величином Божијом, Његовом светошћу, мудрошћу и највећом љубављу Творца васељене према Његовој творевини.
Нека божанствена светлост се у широком млазу слободно излива кроз њих. Она, међутим, не само да једноставно протиче кроз њих као по слободном кориту, не задржавајући се, изливајући се и пропадајући. Напротив, она се излива тако, као што се излива, искри и блиста светлост, када падне на драго камење. Светлост долази до његове средине, одакле се као одговор појављује одраз, распростире се, умножава и расипа на све стране, преламајући се на ивицама, добијајући задивљујуће боје, озарујући а повремено и заслепљујући својом лепотом.
У томе је обличје истинске светости. Небеске силе су у себе примиле светлост Божију, преломиле су је у себи и, одразивши је и поделивши на мноштво прекрасних луча, распростиру је око себе и дају и оним људима, који су способни да је прихвате. У том одраженом, неумањеном и незатамњеном блистању божанствене светлости, у блистању које је умножено, ствара радост и доноси живот, ми познајемо Бога.
Кад не би постојали ангели, никада не бисмо могли да, макар и у малом и човеку доступном степену, осетимо и примимо божанствену светлост.
Ми сами нисмо способни да видимо и осетимо славу Божију. Нама су потребни посредници, који ју тако преображавају, да она постаје доступна и за нас.
Ангели су управо такви посредници.
Пријатељи моји, да ли људи одражавају божанствену светлост коју су примили? Да ли су људи за то способни?
Да! Људи беспрекорног живота и пламене љубави према Богу, у одређеним тренуцима свог живота и за оне који их окружују блистају видљиво том божанственом светлошћу. Читајући житија светих, пронаћи ћемо мноштво примера за то. О таквим људима, богослужбени текстови кажу: "Ангелски си живео на земљи" или "твој живот је био равноангелни".
Навешћу вам као пример два имена наших сународника, који су живели у нама блиским временима. То су свима нама добро познати преподобни Серафим Саровски и мање познати харковски светитељ Мелетије. Обојица су у својим срцима носили снажан пламен љубави према Богу.
Сетите се и казивања из Дела апостолских. Кад су осудили првомученика, архиђакона Стефана, он је рекао да види отворена небеса и славу Божију. Сви који су седели у синедриону, видели су његово лице "као лице ангела".
То значи да је за нас могуће и доступно да се још у овом животу уподобимо ангелима. С наше стране је потребно само да тежимо ка томе.
Свети ангели не служе Бога само похвалом, они настоје да Га подражавају и у својим дејствима. Ангелском духу је својствен и истински дух разума, делатно учешће у људској историји.
Као што је речено у светом Еванђељу, Син Божији је на земљу дошао да служи људима и да их спасе. Ангели бивају послати на земљу са истим циљем - служења људима. Први хришћани су, на основу откровења и опита, поуздано знали да за њих посредују бесплотне силе.
Да бисмо и ми реално осетили постојање ангела и њихово непрестано присуство, очистимо своје срце и душу од грешних помисли и жеља, а утолико пре од таквих дела. Непрестано буди на стражи своје душе и старај се о њеној чистоти, И видећеш ангеле. Уз њихову помоћ, приближићеш се Богу и видећеш Га, јер је речено: Чисти срцем ће Бога видети (в. Мт. 5; 8).
Очисти своје срце, и бићеш удостојен узвишене радости, као некада праотац Авраам, који је под своју сеницу примио ангеле.
Труди се да избегаваш општење с грешницима, а сам не твори грешна дела и тада ће те, као некада Лота, твој ангео узети за руку и извешће те из погибељног окружења световне испразности.
Буди кротак и смирен и побеђуј зло добрим. Тада ће те, као некада Јакова, на твом путу ка Богу сусрести мноштво ангела (в. 1. Мојс. 32; 1).
Објасните самима себи, пријатељи моји, колико је неопходно да будно мотрите на своје понашање, да се наши верни помоћници ангели - не би удаљили од нас!
Према мишљењу учитеља Цркве, човек је створен због тога да би допунио број ангела, одакле су неки (ангели) отпали. Према томе, требало би да и ми уђемо у сабор ангела. Помислите онда, драги моји, колико мора да буде чист и свет наш живот! Ми смо дужни да се још овде, на земљи, благовремено припремимо за саживот са ангелима, за усхођење у њихов светли и свети сабор. У онај сабор, који ви и ја данас свечано празнујемо!
Због тога, међутим, ми морамо да задобијемо ангелске мисли и осећања. Од нас се захтева да очистимо место за љубав, да своја срца припремимо за то да у себе примимо натприродну љубав, ону љубав коју Бог од нас очекује.
То је сасвим једноставно! Живи према еванђелским заповестима, и достићи ћеш све, што је неопходно. Еванђелске заповести пак нису неиспуњиве. У том делу нам опет помажу ангели, просветљујући наш ум познањем светог Еванђеља. Будући свесни важности наше тесне повезаности с ангелима, поставимо себи, пријатељи моји, циљ да нас сваки проживљени дан не одваја од ангела него да нас, напротив, зближава са њима, а посебно са нашим ангелом - чуваром.
У том циљу, није довољно да свакодневно само прочитамо молитве ангелу - чувару, које улазе у састав наших јутарњих и вечерњих молитава, него и једно посебно дело, намењено да нам помогне, "Размишљања о ангелима за сваки дан у месецу." Има их укупно тридесет једно, према сваком дану у месецу. Та Размишљања су кратка по свом садржају. Она ће нам помоћи да љубимо Бога онако, као што су дужна да Га љубе верна чеда Божија, посебно уколико будемо чешће изговарали речи из Размишљања за 19. дан:
"Ангеле мој, удахни у моје срце макар неколико искри оне љубави каквом ти пламтиш!"
Као закључак нашег кратког објашњења значаја данашњег празника у част архистратига Михаила и васцелог сабора ангела Божијих, додајмо и следеће.
Из Светог Писма знамо да ће на дан Страшног суда Господњег, на Осми дан, када Син Човечији дође у Својој слави и с Њим сви свети ангели, Господ послати ангеле да по читавом свету сакупе и спале коров, а да пшеницу, тј. Његова изабрана верна чеда, саберу у Његову житницу.
О, кад би они у тај број изабраних узели и нас, који сада с почастима празнујемо њихов Сабор! Амин.
АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)
ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека
Пријатељи наши, данас ћемо наставити тему, које смо се дотакли на дан празновања Покрова Пресвете Богородице. Наиме, сада прослављамо и празнујемо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом које добијамо услед велике љубави и милосрђа Пресвете Богородице према нама. На данашњи дан се празнује помен чудотворне иконе Пресвете Богородице, "Свих жалосних радост".
Помен овог празника дошао нам је из 1668. године. Сестра патријарха Јоакима, Јефимија, страдала је од ране на боку и готово да се уопште више није надала оздрављењу. Међутим, једном приликом се пробудила веома рано и почела да изговара молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме." Након тога је приморала себе да се придигне. Почела је да призива Пресвету Богородицу, молећи се за своју неподношљиву болест и јадикујући због жалости и безнађа који су је обузели. Патња ове страдалнице била је тако велика, да је Пресвета Богородица похитала свом унесрећеном чеду. Јефимија је зачула Њен глас: "Јефимија, ти тако дуго страдаш! Зашто не притекнеш ка заједничкој Исцелитељки свих? У Преображењској цркви, која се налази у Москви, на Ординки, постоји Моја икона Свих жалосних радост. Позови свештеника из те цркве и нека он одслужи молебан. Тада ћеш се исцелити од своје болести." Заповест је била извршена, и болест се истог часа повукла.
Сећање на ово прекрасно исцелење брижљиво је чувано и преношено из поколења у поколење. Од тога доба, страдалници, болесници и осакаћени похитали су ка чудотворној икони, у којој је Пресвета Богородица пројавила Своју благодатну силу и милост. Све до дана данашњег није пресушио извор благодати, која истиче са иконе Свих жалосних радост. Само се моли, преклињи и уздиши из дубине срца. Принеси свој бол Богомајци, и нико те неће боље од Ње разумети, нити ће ти брже од Ње помоћи.
Драги моји, пажљиво погледајте икону Царице Небеске Свих жалосних радост. Ко је то поред Ње, ко је пао пред Њене ноге и какве је патње принео, ко је према Њој испружио руке, изнемогле од туге и немоћи? Зар то нисмо ви и ја?
Ми смо данас дошли да изразимо поштовање Царици Небеској, ми смо данас похитали под покров Радости свих ожалошћених. Сваки од нас је дошао са својим патњама, које су данас безбројне. Овде су и наше болести, и патња због болести наших ближњих. Овде је и неизмерна туга нашег срца, која нас оптерећује због наших грехова, овде су и наше заједничке патње. Сви ми, који смо овде дошли, налазимо се под јармом житејских страдања. Поред тога, сада се опет, као некад, бурни таласи подижу и на сам темељ нашег живота - на нашу свету Цркву.
Често се дешава да многи изгубе наду у Бога и у Пресвету Богородицу. Када доћу до потпуне изнемоглости, постављају питање: "Зашто је и због чега тај бесконачно жалосни живот - страдање?" Човек се рађа са вапајем, у страдањима, страда читавог живота и умире у страдањима.
То питање нипошто није излишно, јер га постављају сви људи. Одговор на њега, међутим, добијају од самог живота и животом. Тај одговор зависи од једног суштинског момента, односно, зависи од тога, како човек верује.
Људи који су непросветљени светлошћу еванђелског учења и који су искусили живот с његовим преокретима и привидно бесмисленим смењивањем радости и патње, почињу да сматрају да је највећа срећа на земљи уопште се и не родити и не видети сунчеву светлост, јер је за њих живот "случајан и узалудан дар". Тада почињу да живе од данас до сутра, да једу, пију и да се веселе, јер ће сутра ионако умрети. У обезбоженом свету, нису ретки ни случајеви самовољног и дрског прекраћивања сопственог живота.
Међутим, блажен је онај којем светлост Христовог учења озарује згуснуту таму живота, кога снажна десница Божија води по непознатом путу и кога покров Царице Небеске заклања сигурније од сваке друге заштите. Наиме, Господ управо њима открива велики смисао животних патњи које, слично лествици, воде човека ка духовном узрастању, а заједно са њим и ка блаженству у Богу.
Нећу се уморити понављајући вам речи Светих Отаца, који су прошли сурову школу патњи и познали спокојство и радост у Богу. То су оне речи, у којима се налази стожер наше снаге, да се не бисмо поколебали: "На земљи не постоји ништа обезглављено, јер је почетак свему - Бог."
Ето у чему је наша нада и снага - у непоколебивом уверењу да се у свету ништа не дешава без Бога, него да се све дешава или по
Његовој вољи, или по Његовом допуштењу. Све што је добро, савршава се по Његовој вољи и по Његовом дејствовању; када нас покровитељство Божије напусти због нечистоте и окорелости срца, тада се допушта да нас тиранише ђаво или срамне телесне страсти.
Управо се у томе крије узрок несрећа које нас сустижу. Постали смо слепи и глуви. Будући окорелог срца, спремни смо свакога да оптужимо, заборављајући да само лични грех може да унакази наш сопствени живот. Бог увек жели да тријумфује истина. Он је Цркви заповедио да је обзнањује свету. На нама је да слушамо глас Цркве, тј. глас истине.
Међутим, и у Цркви постоје патње, и у Цркви постоје несугласице, и у њој се стварају такве околности, због којих смо спремни да посумњамо у истине које обзнањује Црква, па чак да посумњамо и у Самог Бога. Међутим, управо смо у тим тешким тренуцима дужни да имамо на уму да је Бог љубав и добро, и да Он све шаље ради наше користи. Сам начин, на који то Господ чини, не би требало да истражујемо, као што не би требало ни да очајавамо или да негодујемо када не можемо да разумемо шта се догађа. Човек управо у таквим околностима показује подвиг вере и бива овенчан спасењем.
У тешким тренуцима, жалост, тескоба и недоумица обузимају срце, иако би управо у то време требало да се повучемо у своје срце: зар није баш оно узрок туге - оно, моје срце, које се буни против промисла Божијег и захтева од Бога одговор зашто се нешто догађа овако, а не другачије? Требало би да у своје срце урежемо једно једино знање: ма шта да чини Господ, Он то чини ради наше користи, а ми смо дужни да све прихватамо с благодарношћу, као од Доброчинитеља и од Доброг Владике, макар то за нас било и болно. Тако су поступали људи Божији у свим временима, тиме су пролазили кроз тескобу животног пута.
Колико се пута у историји Цркве против ње подизала силна олуја! Колико пута су то верујући осећали и на "сопственој кожи"! Непријатељи Христови су се наоружавали против ње (Цркве) почев од њеног младалачког узраста. Тако се у првим вековима хришћанства чинило да млада Црква Христова неминовно мора да пропадне. Хришћане су убијали, храмове рушили а свештене књиге спаљивали. Међутим, Црква је преживела: иако је још увек била малобројна, била је силна духом.
И колико су се пута у другим, познијим временима, таласи лажних учења подизали на Цркву, на извор живота! И не тако давно, пре седамдесет година, смишљани су лукави планови за уништење Цркве: "Ми морамо ступити у одлучну и беспоштедну битку са свештенством.
Његово противљење морамо угушити са таквом суровошћу, какву неће заборавити нн за следећих неколико деценија." Чак и након што је овакав план спроведен у живот, Црква је прежнвела, иако, заиста, неће заборавити оне, што су дали своје животе за нас, за нашу Цркву и за истину. Када су страшни прогони Цркве тек започели, пророчки су одјекнуле речи једног од јерарха наше свете Цркве, митрополита Сергија (Старогородског, касније свјатјејшег патријарха): "Да, догађаји који прете могу збрисати руско царство, али Црква не може пропасти."
Пророштво се и остварило. Зашто, међутим, и због чега, Бог допушта да пропадне Његово дело? Зашто Господ, будући Владика природе, није спречио буру и смирио ју на самом почетку?
У извесној мери, Свето Писмо то објашњава тиме, што се у суровој школи одгајају душе.
Где је вера ваша, пита Христос Своје ученике (Лк. 8; 25). Где је вера ваша, пита Он и нас.
Спољашњи порази су наши тријумфи и страдања Цркве представљају услов њеног препорођења и спасења. Господ нас учи да тријумф Еванђеља не очекујемо од спољашњих узрока и да је Он ризницу Еванђеља у "глинене сасуде" сместио због тога, да би сви јасно видели да се сила Божија у немоћи показује. Све земаљске власти могу да се уједине против хришћанства, "глинени сасуди" могу да буду разбијени, али оно што се у њима садржи никако не може да буде коначно и без трага уништено: истина ће и поред тога блистати на земљи. Бог ће у датом тренутку притећи у помоћ и неће допустити да до краја пропадне.
Сетите се: кад се боримо са таласима на узбурканом житејском мору, Господ нас покрива, а Пресвета Богородица посредује за нас, јер су они с нама у све дане до свршетка века (Мт. 28; 20). Истина, понекад се догађа да Божија помоћ не дође одмах, да Спаситељ оклева. У томе се и састоји више искушавање вере.
У светској историји се више пута догађало да је Бог наводио Своје најпреданије и најверније слуге да до краја испију чашу искушавања - земаљских недаћа, да би их затим, након страшног мучеништва, опозвао из света. То су најсавршенији људи, и они су бивали очишћени као злато у ватри.
Имаћемо на уму, пријатељи моји, да нам искушења бивају послата ради наше користи и да Господ не допушта да било ко буде искушаван преко своје мере.
Ако Бог оклева да помогне, онда ћемо стрпљиво сачекати на ту помоћ! Ако се ветар појачава а ноћ постаје све мрачнија, онда ћемо им супротставити своју чврсту веру; садашњим делима - супротставићемо дела будућа, вечери које је окончано у сузама - зору утехе; неправди која нас мучи супротставићемо васпостављање истине, које ће бити неминовно и вечно; царству безакоња, које има крај, супротставићемо Царство Божије које неће имати краја и у којем ће Бог обрисати сваку сузу у нашим очима.
Пресвета Богородица ће увек бити са оним, ко је веран Њеном божанственом Сину, и ко на Његов призив иде путем вечног спасења. Према речима светог Јована Златоустог, Она је прва Наследница божанствених дарова и прва Дароватељка тих дарова и благослова људима, који траже помоћ Господњу и Њену милост.
Тако ће бити увек, до последњег часа и до последњег тренутка живота света.
Нека наше верујуће срце, које познаје силу посредовања Пресвете Богородице, свагда обитава покрај ногу Мајке Божије са својим уздасима, потребама и жалостима, са дубоким покајањем у свим искушењима и у тренуцима оплакивања грехова.
Нека Она, Свих жалосних радост и наша Небеска Мати, рашири Свој моћни покров и нека заступи, спасе и помилује све нас. Амин.
24. октобра (6. новембра) 1990.
АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)
ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека
