''Господ није створио смрт''

Старац Клеопа у одељку
Савременици о вечним питањима,
књиге ''Господ није створио смрт''
зборник текстова.

Рећићу неколико рећи о паклу. Толико сте пута чули реч пакао у Богом надахнутом Јеванђељу, у Светом Писму, у учењима Светих Отаца, и у предању Православне Цркве. Али да ли сте себи икада поставили питање шта је пакао?

Шта је пакао? Да знате да је пакао царство смрти: пакао је оно место где се муче, по правди Божијој, ђаволи и сви они што наљутише Бога, чинивши по својој вољи на овом свету.

Пакао је царство ђавола, чија је копија очајање; где је прозор – мрак; сто – велики смрад; јело је – глад, пиће је – жеђ, сат је – плач, постељина – пламен, ред је неред преко нереда те страшне провалије. Али, знате ли колико је врста мука у паклу? Девет врста мука је у паклу и све су вечите и врло тешке.

Прва мука у паклу је тама, као што каже пророк Исаија, Али не ова тама коју ми видимо на земљи. Тама, страшна. Видели сте у Египту, и целој земљи Гесема, јер где су били Јевреји билај је светлост, а у целом Египту беше тама. Нико није знао куда да иде. Шта Бог не може?Све је у Његовим рукама. Мрака има и у овом свету, али у паклу је вечити мрак. Тамо је мрак толики да га можеш опипати руком. То говори и богонадахнути Јов: Сићићу у земљу вечите таме, која нема светлости, али неће је ни имати у векове.

Да, о овом мраку сведочи наш Спаситељ Исус Христос у Своме Јеванђељу када каже: Вежите им руке и ноге и баците их у таму бескрајну, показујући овим, као што каже и богонадахнути отац Јефрем Сиријски, да је то тешка тама.

Значи, прва мука која влада целим паклом је тама неизрецива и незамислива.

Друга мука, после таме, јесте плач и шкругут зуба. Толике се сузе изливају у паклу у току једног дана да, ако би се таква количина скупила на земљи, то би чинило више од Тихог океана. Тихи океан има 48.000 километара, од Северног пола до Јужног пола: има 18.500 километара ширине, а понегде има 11 километара дубине. А само у паклу, у току једног дана, сузе које се пролију тамо чиниле би океан већи од Тихог. Толики је плач у паклу.

Трећа мука је незамисливи смрад. Ако би се скупили сви смрадови са лица ове земље на једно место, не би сачинили милиграм оног смрада из пакла. Да бисте могли замислити какав је смрад у паклу, рећићу вам једну причу.

Два брата од једне мајке отишла су у манастир да се замонаше. Један оде у манастир и имао је велико трпљење, велику смиреност, послушност без двоумљења, и оста у манастиру до своје смрти. А други изгуби трпљење и рече да иде назад свом оцу и мајци. Брат који остаде у манастиру стално га је саветовао:

- Брате, немој се вратити у свет. Чуо си шта каже Јеванђеље: ''Нико, стављајући руку на плуг да не погледа уназад''. Немој одлазити, брате у свет, јер велика су искушења када остављаш манастир и хоћеш да одеш поново у свет.

Али он одговори:

- Не, ја одлазим!

- Нећеш ли се бојати мука пакла?

- Не верујем, брате, да су тако страшне муке пакла као што каже Свето Писмо, као што говоре људи. То је написано у књигама да нас заплаши.

И отиде кући и ожени се и чинио је све по својој вољи. Али није живео пуно, само три године, и умре. Чувши калуђер да му брат умре, почео је да се моли пуно Богу, говорећи: ''Господе, покажи ми где је мој брат; у паклу или Рају!''

Након неког дужег времена, у неку ноћ, појави се тамна сенка и уђе му у келију. И када се боље загледао над светлошћу свеће познаде га.

Сенка му је рекла, плачући и уздишући:

- Познајеш ли ме? Ја сам твој брат.

Беше црн као угаљ. Само га по гласу познаде. И овај, угледавши га у таквом срамном стању, упита:

- Брате, одакле долазиш?

- Из пакла, јер сам оставио манастир и отишао у свет и руководио сам се само по себи, из своје главе; умро сам у греху и отишао сам због грехова својих у муке пакла.

И онда га овај упита:

- Брате, знаш ли шта си ми говорио, да муке пакла нису тако страшне, јер све је то написано само да би заплашило свет, да се заплаше људи. Зар је баш тако страшно у паклу?

- Хиљаде пута су јаче и веће муке пакла од оног написаног; и ако би шума имала језик и ако би трава земаљска могла причати, не бисмо могли изрећи какве су тегове у паклу!

Али брат се направи а га није разумео.

- Брате, могао бих и ја да их мало окусим, да бих се уверио у истинитост твојих речи.

- Не можеш чути урлање и вику и кукање из пакла, јер ћеш умрети.

- Али, могао бих само мало да опипам пакао?

- Не можеш, јер је тамо огањ који гори милијарду пута јачи него овај и истопићеш се, јер си од материјалног тела.

- Не могу видети?

- Не можеш јер ћеш умрети од страха када угледаш ону страшну слику и гнев Божји!

- Али како бих ја могао само мало да окусим муке пакла?

- Брате, запамти. Могао би мало оњушити смрад пакла!

Како би обучен у хаљину, подигао је мало свој рукав и потом је нестао. И када је подигао рукав, толики је смрад изашао из рукава оне хаљине, да се његов брат обезнани и три дана није могао да изађе из келије.

Са тешкоћом отвори врата, извуче се из келије и изађе онај смрад из келије, и распростре се по читавом манастиру.

Калуђери су напустили манастир три месеца због оног неподношљивог смрада, који је излазио из оне келије где онај из пакла подиже свој рукав. Након три месеца, онај тешки смрад нестаде. Када су се вратили калуђери, нашли су онога из чије келије изиђе онај смрад и упиташе га:

- Шта би брате са овим смрадом? Одакле је дошао? А он одговори:

- Знате, оци, имао сам једнога брата у манастиру, који оде у свет и умро је након три године, Моли сам се Богу да ми покаже где је мој брат. Након дуге молитве, једне ноћи дошао је код мене и упитах га где је. Сазнавши да је у паклу, зажелео сам да видим тегобу пакла, јер познавао сам га као равнодушног. Говорио је да не верује у муке пакла и да оне нису тешке нако као што је представљено у књигама.

Онда ме он увери да овај језик не може описати колико је тешко у паклу и да је оно што пише у књигама недовољно описано.

Да би видео муке пакла, рече он, немогуће је, јер ћеш онда умрети; не можеш ни да чујеш шта је у паклу, не можеш ни опипати; и даде ми да помиришем мало смрад пакла.

Онда је подигао свој рукав и ево три месеца су протекла од како овај смрад влада манастиром и тада сте побегли; а једва се и сада можете вратити.

И повери свом сабору манастира колики је велики смрад пакла. То је трећа казна пакла.

Четврта казна у паклу је глад и жеђ. Чули сте шта каже пророк Исаија: Огладнеће као пси, и урлаће и жалиће се, и нико неће намирити њихову глад. И Спаситељ нам показује у Светом Јеванђељу, у причи о богатом и убогом Лазару: Оче Аврааме, пошаљи Лазара да умочи прст свој у воду, да дође и освежи ми језик, јер јако ме мучи онај пламен.

Чуо сам шта је тамо. Један прст умочен у воду колико је вредан! А нама се овде не свиђа вода, желимо вино, ракију, и остала пића. Жалосни ми што не мислимо на оно што нас чека. Глад и жеђ јесу четврта казна.

Пета мука, казна пакла је тартар и лед.

Тартар је језеро без дна, пуно леда и врло хладно. То је и ''шкргуд зуба'' о коме говори Богомдано Писмо, т.ј. неиздрживи мраз о коме нико не може размишљати.

Шеста казна је неуспављиви црв. Тамо су огњени црви који једу телеса људи и њихове душе у векове векова, и никада не умиру. Тамо су ватрене аждаје и змије које пливају у пламену пакла, као што рибе пливају у води. И хватају их, и исисају их, и поцкају их, и гризу их у векове векова заједно са неуспављивим црвима. То је шеста казна.

Седма казна је геена или огањ који се не гаси, које је најтежа од свију. Црни огањ који сагорева у векове векова у тами.

Онога се плаше и ђаволи. Јер су се и они молили Спаситељу, када је чинио чуда на обали Галилејског мора, када је истерао ђаволе из двојице поседнутих: ''Знамо Те ко Си, Син Најузвишенијег; Молимо те, немој нас послати у вечни огањ!'' Тамо их је слао јер је имао силу. И ђаволи се плаше геене о којој говори Спаситељ у Јеванђељу: ''Где се огањ не гаси''.

Али тај огањ није као земаљска ватра, која испушта и светлост. Ова ватра иако сагорева предмете ипак даје светлост; али онај је црни огањ као смола, и милијарде пута јачи од овдашњег. Тако каже блажени Јероним.

Колико је снажан пламен који топи челик, али је слаб у односу на пламен пакла, према њему је као осликан пламен на зиду. Видео би осликани пламен, а не би те опекао: тако је слаб овај пламен наспрам огња пакла. Неугасиви пламен тамо нема потребе за материјом, као што каже Свети Јефрем: ''Јер није он такав као када га пали материјално у овом свету''. Тамо је неугасиви огањ, не пали се ватра дрвима, него гори неисказаним гневом Бога према свим грешницима.

Оно пламено језеро о коме се говори у Откровењу, које нема дна у векове векова, гори све зле духовеи мучи их у векове векова.

Зато каже богобојажљиви Отац Јован Златоусти: ''Нико од људи који се у овом животу сећају геене неће стићи у њу''. Јек ко мисли о њој избећиће пакао. Ко се сети геене избећиће је. Јер нема човека који се овог подсећа, све грозоте њене, а да стигне у геену.

Јер одмах када се сети ње он се чува греха и почиње да чини добра дела, исповеда се, од почетка, чини епитимију и усправља се у животу. Такав јесте као онај о коме се каже у Писму: ''Јер твоје дело није као јуче или прекјуче; може човек бити до данас ђаво и сутра да се претвори у светлећег анђела''. Само да се подсећа пакла и геене; јер ако заборави пакао стићи ће у њега, а ако не заборави пакао неће стићи у њега.

Ево, рећићу вам о геени и о вечности пакла кроз једно чудо које је записано у некој старој књизи.

У Светој Гори Атонској живео је монах под именом Андрија. И водио је овај свети живот, у девичанству, посту, аскези, молитви и бдењу; у чистим мислима, у мислима Светог Писма. Али разболи се када је имао близу тридесет година, и би одузет читавих једанаест година, а није умирао.

Онда, по правди, овај калуђер пд именом Андрија постави себи питање: ''Зашто се мучим?'' Јер није знао каквим је гресима згрешио да би боловао на земљи тако грозно. И почео је, сирома, као сваки човек који не може издржати, да се Богу моли:

''Господе, молим Те само једно: или да умрем или да оздравим, јер не могу више издржати! Остадоше ми само кости и кожа!''

Молићи се тако, једне ноћи, засијала је јака светлост у његовој келији. Плашио се да не буде од ђавола, јер се и ђаво претвара у лик Христов, у лик анђела, у лик светитеља који сија као сунце, и на тај начин може да превари човека.

То је оно што каже свети Апостол Павле: ''Није чудо што се сам сотона претвори у лик анђела светлости и би као слуга праведности''. То јест, ђаволи се претварају у лик слугу правде.

Значи, поплаши се монах и почео је да се крсти. И одмах је видео да улази на његова врата младић лепог лика, осијаног, са штапом од злата у руци, са златном круном на глави и златним крстом на челу, и рече му:

- Немој се плашити оче, нисам ђаво. Ја сам анђео, чувар твог живота и посла ме Бог да ти кажем нешто. Ја сам одувек са тобом, све твоје уздахе, све сузе, све болове, све невоље твоје познајем. Јер ти спаваш, а ја никада не спавам; ти једеш, ја не једем; ти пијеш, ја не пијем.

Подсетите се шта каже псалтир: ''Анђели стоје око оних што се боје Њега и избавиће их; и неће задремати онај што те чува''.

Значи, рече он, ја познајем твоје невоље. Али ево ти се се почео молити Богу овако: ''Господе, али д умрем, или д оздравим, јер не могу издржати!'' И бог ме посла да ти саопштим две ствари:

- Које?

- Ево шта каже бог преко мене: ''Желиш ли још издржати бол, годину дана на земљи или да одстојиш три сата у паклу?''

Али када је он ово чуо, рече:

- Господе, анђеле Божији, ти који познајеш моје невоље, зар да болујем још годину дана на земљи?! Не знаш да ми се једна ноћ чини као годину дана и поготово сви болови ноћу су претешки? Како могу издржати још годину дана ову ужасну болест? И зашто се мучим? Јер знам да сам као човек себе приморавао, од када сам дошао на Атос, да чиним Божију вољу. А анђео Господњи одговори:

- Ти не испашташ због себе. Ти испашташ због твојих рођака, који су у паклу и Бог нађе тебе и жели да твојим трудом и патњом избавиш твој род, до деветог колена из пакла. Јер се тако дешава када један добри калуђер чини дужност, многи из његовог рода се избављају кроз њега.

Ниси ли чуо шта каже пророк Јеремија? Бог наплаћује родитељске грехове преко деце до четвртог колена из пакла. Значи, ти страдаш за твоје прадедове. Али ако желиш да избегнеш заједно са њима пакао, изабери да ли да почиваш још годину дана на земљи или три сата у паклу. Али пази шта говориш, рече му анђео, јер овога трена узећу ти душу!

Стајао је и размишљао.

- Добро размисли! – рече анђео.

- Три сата у паклу!

Када је рекао ове речи, узе му душу. И где га одведе? Одведе га у геену, о којој сам вам говорио малопре, у најтеже место пакла, од којега се и ђаволи плаше. И када га одведе тамо, и баци у црни пламен милијарде пута врелије од овога, био је обухваћен од све таме што је господарила свуда и почео је урлати и јецати од бола, јер аждаје су га почеле уједати и мучити; И кад се нађе тамо остаде потпуно без храбрости, кукао је од оноликог бола и страха. Поче викати из свег гласа: ''Господе, помилуј ме! Господе, опрости ми!''

Након три мунута светлост раздвоји таму и појави се анђео Господњи. Када га виде, почео је викати:

- Жалостан ја! Жалостан ја! Жалостан ја! Све сам веровао, само ово нисам веровао!

- Шта ниси веровао, оче Андрија?

- Нисам помислио да анђео Господњи може слагати!

- Како је ово могуће да могу ја лагати? Ја нисам грешник, ја нисам зли дух, ђаво. Ја не могу сагрешити, не могу слагати. Како могу слагати кад ја јесам божанска светлост, ја јесам друга светлост испод прве светлости? Како могу слагати?

- Али како смо се договорили у мојој келији?

- Како?

- Нисмо ли се договорили да ћеш ме извући након три сата? Ево прошло је више од триста година како се овде мучим!

Рече му ангео:

- Истина је Христос. Није прошло ни сат времена и требало је да још најмање два сата одстојиш!

- Два сата? Повика монах ужаснут. Је ли могуће да је прошао само сат времена?

- Дошао сам да видим да ли можеш издржати.

Онда рече монах Андреј:

- Господе, ако је ово истина, да је прошао само један сат од када се мучим у паклу, води ме назад у моје тело болесно и да сетамо мучим, не једну, већ стотине година, па макар до Христовог доласка, само да не останем више ни један трен у паклу.

И одједном, брзином мисли, узе га анђео и одведе га назад у тело.

Ко је знао да је био мртав један сат? Када је васкрсао, почео је викати:

- Помилујте ме! Помилујте ме!

И дође монах који је био задужен за његово чување и упита га:

- Шта је, оче? Зашто вичеш?

- Нек се скупи цео сабор манастира.

Било је триста монаха. И ставише га на високу столицу и рече свима о чуду које га задеси: јер стајаше ни сат времена у паклу а учини му се као триста година. Тако је тешко прошло време. Да нас сачува милост Бога и Богородице, све оне који су овде, и да не допусти Бог неком да испроба мукепакла. И све, даром Спаситеља и посредством Мајке Божије, Светог Јована Крститеља и свих светих да нас спасе, да се покајемо пре него што напустимо овај свет, и да се са свима нађемо у вечној радости.

Осма казна из пакла је очајање. Тамо је цео свет очајан без Бога. Затворише се двери и нема више кајања у паклу.

Девета казна из пакла је вечност у којој су толике милијарде и милијарде душа. Нема тамо граница, да ће се човек мучити хиљаду година или сто хиљада година, него у векове векова.

Јер да би их неко могао описати, једно по једно, не може, јер све је тешко, и немогуће је да овај језик то опише.

Ко може описати бар једну казну, колико само мука доноси човечијем бићу. Јер праведници након краја добијају четири особине, а грешници само једну особину: особину бесмртности. Примају бесмртност бића, да би горела у векове векова, и да се не заврши горење; да се муче у векове векова и да не избегну; да ожедне у векове векова и да немају воде; да им је град у векове векова и да се не нахране.

Бесмртност имају од суда па надаље, као што каже Христос, да би се мучили у векове векова. Не дај Боже. Амин. 

Девојка коју су крстили Анђели.

"Праведан си Господе, и праведни су путеви Твоји."


Авва Теон и авва Теодор су нам причали: за време патријарха Пава, у Александрији је остало сироче после смрти родитеља, веома богатих људи, једна девојчица. Она није била крштена. Једном је изашла у башту, коју су јој оставили родитељи, а башта је била у самом центру града. У дубини баште она види непознатог човека који се вешао. Брзо дотрчавши њему, она га упита:

- Шта то радиш, добри човече?

- А шта ти радиш овде? Иди. Ја сам у великој невољи.

- Реци ми сву истину. Може бити да могу да ти помогнем.

- Ја сам много задужен. Моји зајмодавци траже дуг, а ја више волим да умрем, него да живим овако горким животом.

- Молим те, ево узми све што имам, и подај, само се немој вешати. Овај пристане на то и плати дуг.

Међутим, девојка падне у немаштину. И будући да је без родитеља, нико се није бринуо за њу. Дошавши у крајњу беду, она почне распустан живот.

А они који су познавали њене родитеље су говорили: неиспитиви су судови Божији, како и ради чега Господ попусти души да падне.

Млад организам не подноси такав живот: и она се много разболи. У скрушењу духа, она је молила суседе: Господа ради, сажалите се над мојом душом и молите епископа да бих ја постала хришћанка. Али су се сви одлучили од ње, презирући је.

"Ко ће пристати да буде кум тако распустне жене? говорили су за њу."

И она је била у великој невољи.

Када је она била сасвим пала духом и у врло лошем стању, јави јој се Анђео Божији у виду оног човека, коме је она некада указала милост.

- Шта је с тобом? упита је Анђео.

- Ја сам желела да постанем хришћанка, и јао мени, нико неће да каже за мене.

- Да ли заиста ти то желиш?

- Да, и тебе молим за то.

- Не падај духом, ја ћу довести било кога да те приме у крило Цркве.

Анђео јој доведе два анђела, и они је однесу у цркву. Затим приме изглед извесних чиновника и намесника града, и кажу клирицима да треба да крсте новообраћену. Клирици упитају чиновнике

- Заузима ли се ваша љубав за њу?

- Да, одговоре они.

Клирици изврше све што је требало по чину над онима који треба да се крсте, и крсте је у име Оца и Сина и Св. Духа. Затим је обуку у одећу новокрштених. Анђели је донесу кући где је она дошла у белом оделу. И они, положивши је на кревет, постану невидљиви.

Суседи је видећи у белом оделу упитају:

- Ко те је крстио?

- Дошли су неки, одговори она, и однели ме у цркву, и рекли клирицима, и они су ме крстили.

- Како су се звали, и какви су клирици?

О томе она није могла ништа рећи. Кажу за то епископу. Епископ дозове клирике који су је крстили.

- Јесте ли ви крстили ту жену? упита их епископ.

Ови нису одрицали, потврдили су и рекли, да је она била оглашена од тих и тих градоначелникових чиновника. Епископ пошаље по поменута лица и упита и њих, јесу ли они гарантовали за девојку?

- Ми ништа не знамо, одговоре они, не знамо ни оне који су то учинили.

Тада епископ разуме, да је то дело Божије. И дозвавши новокрштену упита је:

- Кажи ми, кћери моја, какво си ти добро учинила?

- Ја сам блудница и бедна, које сам добро могла учинити?

- Не можеш да се сетиш да ли си пре учинила неко добро?

- Не, осим овог, једном сам видела непознатог човека, који се веша. Њега су гонили зајмодавци. И давши му све што сам имала, ја сам га избавила од беде.

И рекавши то, она умре, добивши опроштај својих вољних и невољних грехова.

Епископ прослави Господа. "Праведан си Господе, и праведни су путеви Твоји" (Пс. 118,137).

REČ UTEHE STRADALNICIMA

Sine moj – govori Pismo – ako prihvataš da služiš Gospodu Bogu, pripremi dušu svoju za iskušenje: upravi srce svoje, i budi nepokolebiv. Sve što ti se desi prihvati sa zadovoljstvom, i u teškim preokretima svog poniženja budi dugotrpeljiv.
Nevolje su oduvek bile znak izabranosti Božije. One su bile znak bogougodnosti za patrijarhe, proroke, apostole, mučenike, prepodobne. Svi sveti ljudi su prošli uskim putem iskušenja i nevolja, podnosili ih, i tako prineli sebe na blagougodnu žrtvu Bogu.
I danas se na svete duše dopuštaju, po volji Božijoj, razna iskušenja, da bi se njihova ljubav prema Bogu potpuno jasno otkrila.
Ništa se ne dešava čoveku bez odobrenja i dopuštenja Božijeg.
Hrišćanin koji želi da bude sledbenik Gospoda našeg Isusa Hrista i da postane po blagodati sin Božiji, rođen od Duha, pre svega mora da postavi sebi kao pravilo, da prihvati kao svoju neizostavnu obavezu, dobrodušno trpljenje svih nevolja: i telesnih stradanja, i uvreda od ljudi, i nasrtaja demona, i samog ustanka sopstvenih strasti.
Hrišćaninu koji želi da blagougodi Bogu više od svega treba trpljenje i nepokolebivo uzdanje u Boga. On mora neprestano da drži to oružje u duševnoj desnici zato što naš lukavi neprijatelj, đavo, upotrebljava sva sredstva da nas za vreme nevolje baci u uninije i otme nam nadu u Gospoda.
Bog nikada ne dopušta na svoje istinske sluge iskušenja koja nadmašuju njihove snage. Veran je Bog – govori sveti apostol Pavle – koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem kraj (izbavljenje), da možete podnijeti.
Đavo, budući da je stvorenje i sluga Božiji, ozlojeđuje dušu, ali ne onoliko koliko on hoće, nego onoliko koliko mu dozvoli Bog.
Ako čovek zna koliko tereta može da nosi koja tovarna životinja, tim više beskrajna Božija premudrost zna koliko je iskušenje prilično svakoj duši.
Lončar zna koliko vremena mora da drži glinene sudove u vatri: ako ih predugo drži, pući će, ako ih premalo drži, biće neupotrebljivi. Tim više zna Bog koje snage i stepena je g treba da bude oganj iskušenja za razumne sasude Božije – hrišćane, da bi postali sposobni da naslede Carstvo nebesko.
Mladić nije sposoban da obavlja mnoge službe u svetu: nije sposoban da upravlja kućom, da obrađuje zemlju i da se bavi ostalim svakidašnjim poslovima. Tako često i duše koje su već pričasnice Božije blagodati, ali koje su neiskušane nevoljama koje im nanose zli duhovi, neposvedočene u tim nevoljama, ostaju još u mladenaštvu, još su, takoreći, nesposobne za Carstvo nebesko.
Ako li ste bez karanja – govori apostol – koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi.[4]
Iskušenja i nevolje šalju se čoveku radi njegove koristi: duša odgojena kroz iskušenja postaje jaka, čestita pred svojim Gospodom. Ako ona pretrpi sve do kraja u nadi u Boga, ne može biti lišena dobara koja je obećao Sveti Duh i potpunog oslobođenja od strasti.
Ako duše predate raznim nevoljama – javnim, koje im nanose ljudi, ili tajnim, nastalim zbog ustanka u umu nepotrebnih misli – ili telesnim bolestima, sve to pretrpe do kraja, one će biti udostojene istih onih venaca kojih su udostojeni i mučenici, i iste one slobode koju imaju mučenici.
Mučenici su podnosili iskušenja od ljudi. Rado su predavali sebe mučenjima, pokazivali do same smrti hrabro trpljenje. Što je raznovrsniji i teži bio njihov podvig, sticali su tim veću slavu, dobijali tim veću slobodu prema Bogu.
Monasi podnose iskušenja od zlih duhova. Što su veća iskušenja koja im donosi đavo, tim veću slavu oni dobijaju u budućem veku od Boga, tim veće utehe bivaju udostojeni od Svetog Duha ovde, u samim svojim stradanjima, za vreme zemaljskog stranstvovanja.
Uzak je i žalostan put koji vodi u večni život; malo je onih koji njime hode; no on je neuskrativo i neizbežno nasledstvo svih koji se spasavaju. Ne skrećimo sa njega! Svako iskušenje koje nam donosi đavo podnosimo čvrsto i nepokolebivo, motreći okom vere na dobijanje nagrade pripremljene na nebu.
Kakve god bile nevolje kojima smo izloženi tokom zemaljskog života, one nikako ne mogu biti izjednačene sa dobrima koja su nam obećana u večnosti, ili sa utehom koju još ovde daruje Sveti Duh, ili sa izbavljenjem od vladavine strasti, ili sa otpuštanjem mnoštva naših dugova – sa tim neminovnim posledicama dobrodušnog podnošenja nevolja.
Stradanja sadašnjega vremena, tj. sadašnja privremena stradanja, nisu ništa, govori apostol, prema slavi koja će nam se otkriti, tj. u poređenju sa slavom koja će se otkriti u nama kad nas Sveti Duh obnovi.[5]
Hrabro pretrpimo sve radi Gospoda, kako i treba da pretrpe hrabri vojnici koji se ne boje ni smrti za svog Cara.
Zašto se nismo izložili takvim i tolikim patnjama dok smo služili svetu i životnim brigama? Zašto se sada, kada smo pristupili da služimo Bogu, izlažemo raznim nesrećama?
Znaj: zbog Hrista nas zasipaju nevolje, kao strele. Baca ih na nas naš neprijatelj, đavo, da bi nam se tako osvetio za večna dobra kojima se nadamo i koja nastojimo da dobijemo, a ujedno da bi oslabio našu dušu tugom, uninijem, lenjošću i time nas lišio blaženstva koje očekujemo.
Hristos se nevidljivo bori za nas. Taj naš krepki i nepobedivi Zastupnik razbija svaki mučki napad i svaku zlu nameru našeg neprijatelja.
On sam, Gospod i Spasitelj naš, išao je za vreme celog svog zemaljskog života uskim i žalosnim putem – nikakvim drugim. Njega su neprestano gonili, On je pretrpeo mnoga sramoćenja, ismejavanja i iskušenja – napokon i sramotnu smrt na krstu, između dvojice razbojnika.
Sledimo Hrista! Unizimo se kao On! Ugledajmo se na Njega i ne protivimo se kad nas smatraju lažovima i pomahnitalima, ne požalimo našu čast, ne okrenimo lice od pljuvanja i obraze od udaranja; ne tražimo ni slavu, ni lepotu, ni naslade koje pripadaju ovome svetu; izvršimo zemaljsko stranstvovanje, kao stranci koji nemaju gde da sklone glavu; prihvatimo, prihvatimo sramoćenja, poniženja i preziranja od ljudi kao nešto što neodvojivo pripada putu koji smo izabrali; borimo se javno i tajno protiv gordih pomisli, naprežući sve snage zbacimo te pomisli našeg starog čoveka, koji pod raznim i na istinu samo prividno naličnim izgovorima traži da oživi svoje ja. Tada će se Sin Božiji, koji je rekao: Useliću se u njih, i biću u njima,[6] javiti u našem srcu, i darovaće nam vlast i silu da svežemo snažnog, da oplenimo sasude njegove, da zgazimo aspidu i vasiliska, da ih satremo.[7]
Odbacimo roptanje, odbacimo jadanje na našu sudbinu, odbacimo tugu i žalost u srcu, od kojih slabe duše stradaju više nego od samih nevolja. Odbacimo svaku misao o osveti i vraćanju zlom za zlo. Moja je osveta, ja ću vratiti, rekao je Gospod.[8]
Hoćeš li da podnosiš nevolje sa lakoćom i udobno? Smrt za Hrista neka bude ono što žarko želiš. Ta smrt neka neprestano bude pred tvojim očima. Umrtvljavaj sebe svakoga dana uzdržavanjem od svih grešnih želja tela i duha; umrtvljavaj sebe odricanjem od svoje volje i odbacivanjem samoopravdavanja, tih plodova lažno nazvanog znanja i lukave savesti starog čoveka; umrtvljavaj sebe živim zamišljanjem i stvaranjem slike svoje neumitne smrti. Data nam je zapovest da sledimo Hrista, da uzmemo svoj krst. To znači: moramo uvek biti spremni da sa radošću i veseljem umremo za Hrista. Ako tako uredimo sebe, lako ćemo podnositi svaku nevolju, vidljivu i nevidljivu.
Koje iskušenje, koje poniženje neće velikodušno podneti onaj koji želi da umre za Hrista?
Naše nevolje nam izgledaju teške upravo zato što nećemo da umremo za Hrista, nećemo u Njemu jedinom da zaključimo sve naše želje, sve naše nade, sav naš um, sve naše dostojanstvo, celokupno postojanje naše.
Ako neko čezne da sledi Hrista i bude Njegov naslednik, onda on mora revnosno da podražava Njegova stradanja. Svi koji vole Hrista, svi Njegovi sledbenici otkrivaju i dokazuju svoj skroviti zalog time što svaku njima poslanu nevolju trpe dobrodušno, ali i usrdno, i revnosno, i radosno, i blagodarno, polažući na Hrista sve nadanje.
Takvo trpljenje je dar Hristov.
Taj dar primiće onaj koji ga smirenom i upornom molitvom izmoli od Hrista: dokazujući iskrenost želje, dobiće besceni duhovni dar trpljenja prisiljavanjem i bolnim primoravanjem nevoljnog srca na trpljenje svih nevolja i iskušenja.[9] Amin.

Tajna sveštenstva

Sveti Duh pokreće vaseljenu celu,
U celosti njenoj i u svakom delu;
U zvezdama sjajnim i u zemnom prahu,
Kad se ne protivi Njegovome dahu.
Kanalima slabim sveta telesnoga
Duh se moćni kreće radi dejstva Svoga.
U tajni sveštenstva rukama se služi,
Rukama jednoga – da dar drugom pruži,
Da tim zasvedoči bratstvo vernih ljudi,
Da poslušnost bratsku i vernost probudi.
On je skriven tajnik, On tajna jedina,
I u tajni ovoj ka’ u drugim svima.
Blagodaću Svojom stvara Božjeg slugu,
Uzdiže čoveka angelskome krugu,
Za oltar ga Božji veže i venčava
I vernome sluzi venac obećava,
Čistotom ga krepi, snagom ga oblači
Da od drugih ljudi duhom bude jači,
Da milošću zrači, da radošću blista,
Da je uvek gotov umreti za Hrista,
Da bez straha hodi i da Boga nosi,
Da se svojom službom – ne sobom – ponosi,
I da moćan bude na delu i reči -
Jerihonska truba što o nebu ječi.
Za to, Care Duše, slava Ti i hvala
Što takovim činiš Ti čoveka mala,
I što voljno shodiš u našu nizinu -
Slava Tebi Duhu, i Ocu i Sinu! Amin.

Sveti Nikolaj ohridski i žički
Duhovna lira

БЛАГОСЛОВИ НЕПРИЈАТЕЉЕ МОЈЕ (Владика Николај Велимировић)

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.  
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме више везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.  
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.  
• Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.  
• Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.  
• Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.  
• Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.  
• Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.  
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.  
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.  
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.  
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.  
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.  
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.  
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.  
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.  
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.  
Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене-  
Да би моје бекство к Теби било бесповратно;  
Да би се нада у људе искидала сва као паучина;  
Да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;  
Да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;  
Да би све своје благо сабрао на небу;  
Ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.  
Непријатељи су ме научили да знам, - што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.  
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.  
Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.  
Зато, благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.  
Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.  
Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;  
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам. И не кунем. 

PISMO SV. TEOFANA ZATVORNIKA TUŽNOJ MAJCI

Plačite, plačite, nema u tome ničeg neprirodnog niti nedostojnog. Čudno bi bilo ako majka ne bi plakala zbog ćerkine smrti. Ali treba znati meru, ne očajavati i ne zaboravljati one pojmove o smrti koje mi, hrišćani, imamo. Umrla! Nije ona umrla, već telo, ona je živa i živi isto kao i mi, samo u drugom obličju bitija. Ona vam i dolazi i gleda vas. I mora biti da se čudi što vi plačete i očajavate, jer je njoj bolje. Ono obličje života je iznad našeg. Ako bi se ona pojavila i ako biste je vi zamolili da opet uđe u telo, ona se nipošto ne bi složila. Zašto da joj se protivite, da želite ono što ona ne želi? Kakva je to ljubav?
Nije moguće ne žaliti za tim što niste mogli da joj poslednji put pogledate u oči, da čujete njene poslednje reči, da je poslednji put kao majka zagrlite. Samo plačite. Ali ne mnogo. Njene telesne oči su se zatvorile, a ona sad gleda duhovnim očima- Gledajte i vi nju dušom svojom. Nemojte je u grobu zamišljati. Nje tamo nema, tamo je njeno telo, a ona je van njega, možda sad kraj vas baš stoji. Usta joj ćute, ali vam govori srcem. Slušajte i čućete:“Mamice, ne tuguj i ne očajavaj. Ja sam s tobom i dobro mi je. Odgovorite i vi njoj:“Slava Bogu što ti je bolje“. Nema više zagrljaja. Ali ona može sobom, kao duša, da zagrli vašu dušu i biće isto tako toplo kao što su topli bili zagrljaji. Odgovorite i vi smirene duše sećanjem na nju.

U znak molitvenog sećanja na blaženopočivšu Nadu.

О ДВОЈИЦИ БРАЋЕ, О ТИТУ ПОПУ И ЕВАГРИЈУ ЂАКОНУ, КОЈИ ИМАХУ НЕПРИЈАТЕЉСТВО МЕЂУ СОБОМ

Беху два брата по духу, Евагрије ђакон и Тит поп. Имадоше међу собом љубав велику и нелицемерну, тако да се сви дивљаху њиховом једноумљу и безмерној љубави. Ђаво који мрзи добро, који свагда риче као лав, тражећи кога да прождере[1], направи међу њима непријатељство, и такву им мржњу усади да не хоћаху ни лице један другоме да виде. Пуно пута братија их мољаху да се помире међу собом, али они не хтеше ни да чују.

Кад Евагрије стајаше у цркви, а Тит иђаше са кадионицом, Евагрије бежаше од тамјана. А кад не бежаше, Тит би га пролазио, не окадивши га. И дуго времена остадоше у мраку греховном. Тит, дакле, служаше не узимајући опроштај, а Евагрије се причешћиваше гневећи се. Толико их враг беше подбунио.

Кад се Тит једном врло разболе и већ у безнађу лежаше, поче да плаче због свог одласка, и са умилењем посла код ђакона, говорећи: "Опрости ми, брате, Бога ради, што се гневих на тебе." А овај га жестоким речима проклињаше. Старци пак, видевши да Тит умире, на силу вукоше Евагрија да се прости са братом. Болесник, видевши брата, мало се придиже, те паде ничице пред ногама његовим, са сузама говорећи: "Опрости ми, оче, и благослови." А онај, немилостив и љут, одби то пред свима нама говорећи: "Нећу да икада са њим имам проштење, ни у овом веку, ни у будућем." И истргавши се из руку стараца, одмах паде. И кад хтедосмо да га подигнемо, нађосмо да је умро, и не могосмо му ни руке исправити, ни уста затворити, као да већ давно беше умро. А болесник ускоро устаде, и као да никада ни не боловаше.

Ми се ужасавасмо његовој напрасној смрти и брзом исцелењу оног другог, и много плакавши погребосмо Евагрија са отвореним устима и очима, и раширеним рукама.

Питасмо Тита: "Шта се ово деси?" А Тит нам исприча, говорећи: "Видех - рече - анђеле како одступише од мене и плакаху због душе моје, док се бесови радоваху гневу моме, и тад почех молити брата да ми опрости. А кад га доведосте код мене, видех анђела немилостивог где држи пламено копље, и кад ми он (Евагрије) не опрости, удари га, те овај паде мртав, а мени он даде руку и подиже ме." А ми, ово чувши, побојасмо се Бога који рече: Опраштајте и опростиће вам се[2]. Јер рече Господ: Сваки који се гневи на брата свога безразложно, биће крив суду.[3] И Јефрем[4]: "Ако се коме деси да умре у непријатељству, такви ће наћи неумољив суд."

А ако овај ради светог Антонија и Теодосија не прими олакшање, тешко томе човеку који беше побеђен оваквом страшћу.

Поликарпу. Од ње се и ти чувај, брате, не дај места гневљивом бесу, јер коме се ко повинује, томе се и поробљава[5], него брзо падни и поклони се ономе који непријатељује према теби, да не будеш предат анђелу немолостивом, да и тебе сачува Господ од сваког гнева. Јер Он рече: Нека не зађе сунце у гневу вашем.[6] Њему слава са Оцем и са Светим Духом сада и увек.
 

ZAHVALjIVANjE BOGU – SVETI JOVAN KRONŠTATSKI

Zahvaljivanje, zahvalnost Bogu na svemu što svakodnevno dobijamo od Njega na dar, je po Svetim Ocima srž naše vere i temelj vascelog našeg bića. Najveća služba u Pravoslavnoj Crkvi – Liturgija, pri kojoj primamo u sebe samo Prečisto Telo i Krv Hrista Boga našeg, se na grčkom kaže Evharistija, što bi u prevodu bilo zajedničko zahvaljivanje, blagodarenje Bogu. Jedan od Svetitelja naše Crkve koji je to itekako svim bićem svojim ispunjavao i živeo time bio je i Sveti Jovan Kronštatski, veliki svetionik Ruske Pravoslavne Crkve, koji je itekako pokazao da se i živeći u svetu i braku može dostići svetost života i srca.
Svetitelj se rodio u malom selu Sura na severu Rusije u domu Ilje Sergijeva, crkvenjaka i pojca tamošnje crkveposvećene Svetom Nikoli, i Teodore, pobožne pravoslavne hrišćanke, 18. oktobra (1. novembra po novom kalendaru) 1834. godine. Pošto Crkva toga dana slavi Svetoga Jovana Rilskoga, svetitelj je na rođenju dobio ime Jovan.  Mali Vanja (kako su roditelji iz milošte zvali) je voleo da sa ocem posećuje crkvene službe i da svim srcem učestvuje u njima, čitajući molitve svetiteljima. Kasnije je govorio da je svu svoju pobožnost crpeo čitajući bogoslužbene knjige. Učenje mu nije dobro išlo jer je vrlo slabo pamtio. Taakođe roditelji su mu bili jako siromašni pa mu je to dodatno opterećivalo srce. Zbog siromaštva i slabog pamćenja trpeo je brojna ismejavanja svojih drugova. Izgleda da je svetitelj još tada naučio da saoseća sa mukama i paatnjama siromašnih i u njemu se razvilo bolno saosećanje sa svima paćenicima. Jedne noći toplo se molio Gospodu da prosvetli njegov um kako bi bolje učio, što se i desilo. Gospod ga je obasjao Duhom Svetim i svetitelj je kao jedan od najboljih u školi upisao Bogosloviju. Kao najbolji bogoslov dobio je blagoslov i kao stipendista upisao Duhovnu Akademiju (Bogoslovski fakultet) u Petrogradu. O njegovom potonjem delovanju kasnije. Jedna od najjačihosobina koju je kao sveštenik posedovao bila je molitvenost. Pri molitvi je njegovo srce gorelo kao da razgovara sa Samim Bogom, Ovde ću izneti samo jednu njegovu molitvu blagodarnosti (zahvalnosti) Bogu.
Na novu 1898. godinu blagodarim Ti, Svemilosrdni Gospode, što si mi podario još jednu godinu dobrote Tvoje! Obnovi, Gospode, duh pravi u utrobi mojoj, i srce čisto sazdaj u meni radi Tvoga useljenja u mene. Zahvaljujem Ti za neizbrojna dobročinstva Tvoja, koja si izlio i neprestano izlivaš na mene mnogogrešnog. Zahvaljujem Ti na dugotrpljenju Tvome prema meni, koji sam Te mnogi  gresima razgnevio, i na milosrđu Tvome nepobedivom i koje sve pobeđuje. Zahvaljujem Ti na darovanom mi zdravlju duševnom i telesnom, jer iako sam starac po godinama, mlad sam duhom i telom. Zahvaljujem Ti na svakodnevnom opravdanju Tvome časnom Krvljuu Tvojom. Zahvaljujem Ti na suznom umiljenju pri vršenju Liturgije i na svagdašnjim utehama Duha Tvoga Svetoga, na svetinji Njegovoj, koja se izliva iz najsvetijeg i neiscrpnog bića Njegovog, koje je jedno s Tobom. Zahvaljujem Ti na nezadrživom privlačenju k meni ljudi Tvojih – dece, omladine, odraslih i starih, koji sa svih strana trče k meni, gde god se pojavim u gradovima i selima. Zahvaljujem Ti što svuda moćno i snažno zasađuješ veru pravoslavnu i pobožnost, osobito u ženskim manastirima. Zahvaljujem Ti što mi daješ slobodu da se molim za sav svet i sve ljude i za izvođenje njihovo iz zabluda i privođenje u jedinstvo vere i pobožnosti. Zahvaljujem Ti što nepravednu jarost nepravoslavnih naroda nepriajteljski raspoloženih prema nama, pravoslavnima, ukroćuješ i razumevanju istine privodiš. Zahvaljujem Ti što sve privlačiš jedinstvu – da svi budu jedno, kao što si Ti jedan i Trojici slavljeni Bože. Zahvaljujem Ti što moćnoga u snazi đavola svakog dana pobeđuješ i psoramljuješ u njegovim lukavim i nasilnim spletkama. Zahvaljujem Ti što si mi podario da stojim u istini i pravdi Tvojoj. Zahvaljujem Ti što si mi podario reč mudrosti i sile, da objavljujem ljudima ime Tvoje rečju Jevanđelja Tvoga. Zahvaljujem Ti što me svuda proslavljaš, iako sam ja mnogogrešan i nedostojan. Zahvaljujem Ti i za neporočni život moj, iako me svakog dana greh privlači k sebi i muči me – i ako me Ti ne bi čuvao, kao zenicu oka – učinio bih svaki greh. Nema broja Tvojim milostima prema meni, Gospode, i za sve Ti zahvaljujem, i nemam reči da Ti dostojno zahvalim, Gospode! Amin.“

Preuzeto iz knjige
Sveti Jovan Kronštatski
Gospode Ime Ti je Ljubav

PORUKA SVETE GORE Starac Jefrem Filotejski (Arizonski)

“... Neka svaki od vas nabavi brojanicu od 33 zrna i počne da se moli, govoreći: "Gospode, Isuse Hriste, Sine i Logose Živoga Boga, molitvama Bogorodice i svih Tvojih Svetih, pomiluj me, grešnog i nepotrebnog slugu svojega."”

Pre trideset četiri godine (1959.), na dan Uspenja Presvete Bogorodice, prestavio se moj voljeni duhovnik, otac Josif. Meni nedostojnom on je vrlo često govorio:
“Sine moj, ako ti Bog poveri neke duše, nauči ih samo jednu stvar: molitvu. Ona će ih naučiti svemu drugom i osvetiti im živote.”

Molitva koju je imao na umu moj sveti Starac je neprekidna umna molitva - Isusova molitva, kojoj je on posvetio ceo svoj život, od trenutka kada se sa njom susreo. Toliko je bio zanet njome, da je mogao da živi bez hrane, ali ne i bez molitve.
Nje radi, pretrpeo je mnoga iskušenja i nevolje, i od vidljivih i od nevidljivih neprijatelja. U knjizi "Razgovori jednoga hodočasnika sa svojim duhovnim ocem", sveti Jovan Karpatski to ovako objašnjava: “Oni koji se potpuno posvete molitvi često trpe strašna iskušenja.” Na drugom mestu ovaj sveti čovek kaže da duhovnik treba često da se smirava i snosi jade i iskušenja da bi se njegovo duhovno čedo, gledajući to, učilo i sticalo iskustvo.
Ta iskustva, predana nama kao učenje, donela su izobilje duhovnih plodova mome Starcu. Sve pobožne duše koje se bezuslovno i bezmerno predaju Božijoj blagodati bivaju pričasnice ovog blagopolučnog stanja.
U knjizi: "Život znamenitog oca našeg Josifa isihaste", jedan odlomak projavljuje tek zračak njegovog iskustva zadobijenog Isusovom molitvom i odvojenog od zemaljskih briga spokojnim životom u tihovanju: “Dođe trenutak kada čovek na molitvi sabran izgovara svom snagom samo preslatko ime Gospoda našeg Isusa Hrista, i da um njegov postaje prosvetljen ili bolje reći obuhvaćen zaslepljujućom nematerijalnom svetlošću, belom kao sneg, a celo njegovo biće divno miriše. On izlazi izvan sebe i stoji u drugom svetu sasvim preobražen. I tada se niti moli niti misli - samo s divljenjem posmatra uzvišena dela Božija”.
Sveti Makarije Veliki jednom je rekao: "Postoje oči iza ovih očiju i postoje čujenja iza ovog čujenja."
Moj smireni Starac isihasta imao je dve dirljive osobine: tihovanje i suze. U moru tišine mogao je da osluškuje šapat blagodati. Smrt ga je zatekla sa licem orošenim suzama, suzama čiju sladost mi još nismo iskusili.
Taj svetlonosni život mi, njegova duhovna deca, zavetovasmo se da sledimo, svako prema svojoj moći i unutarnjem ustrojstvu svoga bića.
Skromno bratstvo koje se okupilo oko moje nedostojnosti, i koje se Božijom blagodaću svaki dan umnožava, sada se skrasilo na ovom mirnom mestu, u sveštenom manastiru Svetog Filoteja (Sveta Gora).

Srce čisto sazdaj u meni, Gospode
Preko puta našeg manastira nalazi se skit Magula. Upravo tu je sveti Grigorije Sinait u prvoj polovini 14. veka doneo sa Sinaja na Svetu Goru Isusovu molitvu. To nas još više podstiče da produžimo putem tihovanja, u okvirima monaštva - kako nam je to i predao naš duhovnik, i da se potpuno posvetimo cilju da monahom načinimo svoga unutarnjeg čoveka. Jer, breme nije u tome da budući monah promeni svoj svetovni izgled stavljanjem na sebe monaške odeće, već u tome da promena oplodi njegovo srce. Zasigurno znate šta je sveti Vasilije Veliki rekao jednom plemiću koji se zamonašio ali nije postao monah i u srcu: "Senatora si izgubio, a monaha nisi dobio!" Na jednom drugom mestu sveti Jefrem Sirin primećuje: "Podvižništvo, dete moje, nije igra; ono zahteva upornost i veliko samosavlađivanje da bi se zadobilo spasenje duše."
Kada dođete na Svetu Goru, među tamošnjim ikonama i freskama videćete i predstavu raspetog monaha. Monah, a to je svaki monah, razapet je na krstu i okružen demonima koji oličavaju smrtne grehove, i pakosno uperuju svoje strele u njega. Mučen ovako, monah govori reči proroka Davida: "Srce čisto sazdaj u meni, Gospode!" Anđeo Gospodnji obleće oko njega spreman da ga podrži ako padne u malodušnost. To je život monaha koji se zavetovao da nosi Krst Gospodnji kroz celi svoj život. Oni koji imaju drugačiju predstavu o monaštvu ne mogu pripadati manastirskom bratstvu. Otac Atanasije iz Ivironskog manastira, koji se prestavio pre nekog vremena, imao je običaj da kaže: "Monaški život treba da bude takav da monah postepeno postaje zemaljski anđeo i nebeski čovek." Navedimo još jednog svetog čoveka, sv. Nila Mudrog, učenika sv. Jovana Zlatousta: "Monah je oltar Gospodnji, oltar u kojem i sa kojeg se čiste molitve uznose Gospodu na Visinama; oltar duhovno utemeljen."
Pitanje je - na koji se to način grešno ljudsko srce može očistiti da bi postalo "oltar duhovno utemeljen." Sveti Oci kažu da siguran i ispravan put očišćenja srca, prosvetljenja uma i osvećenja duše leži u neprekidnom upražnjavanju Isusove molitve.
Oci podvižnici poreklo ove molitve vezuju za svete Apostole. Od njihovog doba neprestana umna molitva postaje kao neko tajno disanje Tela Crkve kroz vekove. Crkva je Telo Hristovo i ona diše imenom Hristov-im. Hristovo ime poseduje moć, blagodat i energiju Svete Trojice. Sa blaženim imenom Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista generacije i generacije su prebivale u sozercanju.

Molite se bez prestanka
Isusova molitva je na Svetu Goru doprla sredinom 14. veka. Iz skita Magula, koji pomenusmo, brzo se raširila, ne samo po izdvojenim manastirskim kelijama, pogodnim za mirni život isihasta, već i po velikim manastirima na Atosu i bratstvima izvan Svete Gore, uključujući i vjernike. I tada se mistični plamen ove molitve raširio i prosvetlio umove, zagrejao srca, razbistrio savesti i očistio duše sozercavanjem Carstva Nebeskog.
U "Dobrotoljublju" Sveti Nikodim Svetogorac daje isečak iz života svetog Grigorija Palame u kome ovaj preporučuje da se svi hrišćani mole bez prestanka. Evo toga izvoda: "Neka niko ne misli, braćo hrišćani, da su samo sveštenici i monasi dužni da se neprekidno mole, a vernici nisu. Ne. Svi hrišćani bi trebalo da se mole bez prestanka, kao što sveti Pavle preporučuje u svojoj poslanici: "Molite se bez prestanka." Mi takođe treba da poslušamo njegov savet, i ne samo da bi trebalo da se molimo bez prestanka, već bi trebalo da na to ohrabrimo i druge - bili oni monasi, vernici u svetu, naučnici, žene ili deca."
Eto, vidite braćo moja da su svi hrišćani, od najmlađih do najstarijih dužni da neprestano izgovaraju umnu molitvu: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Ali vernici će reći: "Mi smo opterećeni mnoštvom briga i problema, kako se od nas može očekivati da se neprekidno molimo?" Moj odgovor je sledeći: Bog nam nije rekao da činimo nemoguće; On sam traži da činimo ono što je u našoj moći. Zato ovo može postići svako ko čvrsto želi da spase dušu. Jer kada bi bilo nemoguće - bilo bi nemoguće za sve koji žive u svetu i ne bi ih bilo toliko kojima to polazi za rukom.
Kako se brzo raširila ova molitva u to vreme može se videti i po reakciji zapadnog monaštva i učenih ljudi i njihovih otvorenih pokušaja pogrešnog tumačenja molitve i njenih dubinskih učinaka. Monasi Svete Gore odabrali su zato svetog Grigorija Palamu da brani Isusovu molitvu, isihazam i celokupnost svih tajinskih i dogmatskih pogleda Pravoslavnog Istoka na koje je pozapadnjeno mišljenje podiglo svoje oružje.
U to vreme ovaj sveti Otac je govorio kao onaj "koji vlast ima" i ostavio je takav utisak na Zapad da je postalo očigledno da je duhovnost zapadnog Hrišćanstva dogmatski obolela.
Sveti Grigorije je uvideo razliku između Božije suštine i energije i potvrdio da Bog, "nesaglediv i neshvatljiv u Svojoj suštini, preko svojih energija postaje dostupan čoveku." Pričešćujući se Božanskim energijama ili Božijom blagodaću, čovek blagodaću prima ono što Bog sadrži u suštini.
Sama činjenica da je Crkva odlučila da proslavlja Svetog Grigorija, potonjeg arhiepiskopa Solunskog u drugu nedelju Velikog Posta, odmah posle Nedelje Pravosla-vlja, pokazuje koliku zahvalnost prema njemu ima, i kako je željno prigrlila na svoje pravoslavne grudi čisto seme Isusove molitve i isihastičkog života uopšte.

Sveti Dionisije Olimpijski
Tako je skromna zajednica manastira Svetog Filoteja postavila svoje temelje na ovim dogmatskim i mističnim učenjima Pravoslavlja.
Čak je i okolina manastira predodređena za život u isihastičkoj usamljenosti. Vratimo se malo u istoriju da se upoznamo sa samo dvojicom od sedam svetih otaca koji su pripadali manastiru.
Jedan od njih je Sveti Dionisije Olimpski koji je živeo u šesnaestom veku. Pre nego što je otišao na tu "idolima oskvrnjenu" grčku planinu da bi je očistio svojim podvižničkim trudom i delanjem, on se ovde u Filoteju revnosno predao straženju nad svojim umom, njegovom očišćenju i Isusovoj molitvi. Iznad manastira, u šumi, postoji pećina neobičnog izgleda. U njoj je on sagradio kapelu posvećenu Svetoj Trojici. Tu se povlačio da bi bio sam sa Bogom; sam, u Njegovom prisustvu.
Kasnije, na Olimpu u dubokoj klisuri izgradio je još jednu pećinsku crkvu Svete Trojice, pa je s večera, posle molitve izlazio iz manastira i odlazio do nje. Tu bi provodio celu noć u molitvi, i pre no što bi svanulo vratio bi se u manastir za Svetu Liturgiju. U odlasku i dolasku put nije ničim osvetljavao. Ali su ga monasi često pratili. Ta svetlost drugoga sveta, nestvorena svetlost Trojičnog Boga zračila bi iz njega osvetljavajući ga.
Sveti Dionisije se na ikonama predstavlja sa svitkom na kome stoje reči: "Monahu, stupaj svojom stazom, budi ćutljiv, miran, i spasavaj se." Jedan drugi svetitelj savetuje: "Spasavajući se, spasavaj dušu svoju; uspni se na goru bestrašća."

Sveti Kozma Etolski
Drugi svetitelj iz našeg manastira je svetitelj robova i slobodnih, Velikomučenik, ravnoapostolni Sveti Kozma Etolski. On je toliko svetlio svetlošću da je prosvetlio porobljeni grčki narod, spasao ga od prihvatanja Islama i probudio iz ropskog dremeža. Njegovo učenje, njegova čudotvorstva i proroštva vodiće hrišćansku misao dok je sveta i veka.
Rečima se ne može iskazati dug ovom svetitelju. Ono što možemo jeste da pokušamo, uz njegov blagoslov, da uradimo nešto prema našim moćima i današnjim uslovima, i nastavimo sa misionarskim radom koji je započeo. To što se dogodilo u srcu Sv. Kozme i što ga je navelo da pođe u svet i da propoveda, može se naći u rečima savremenog Hristovog učenika, oca Justina Popovića: "Živeći u Hristu, telom i duhom, svetitelji se Njime osvećuju; blaženi su, zadobijaju božansku silu, postaju svemoćni baš kao u apostolska i postapostolska vremena, kao i u novija vremena, i juče i danas, i tako do kraja sveta i veka." To isto vidimo i u rečenici u kojoj se govori o životu svetog Simeona Novog Bogoslova: "Savršen čovek postaje ravan Apostolima; on može da ide drugima i da im svedoči o Bogu. On može i mora to da uradi; i ne sme drugačije da postupi."
Objašnjavajući svoj priziv na propoved, sveti Kozma je govorio onima koji su ga slušali: "Dok sam slušao slatke reči našega Hrista, koje su prodirale u moje srce, godinama me je nagrizalo, kao crv koji buši svoj put kroz drvo, pitanje: Šta ja ovako neznaven mogu da učinim? Savetovao sam se sa svojim duhovnim ocima, crkvenim velikodostojnicima i patrijarsima iznoseći im šta imam na umu i pitajući ih da li bi ova namera, ako se rešim da je ostvarim, bila Bogu ugodna. I svi su oni nastojali da je se prihvatim, govoreći mi da je takav cilj u isto vreme i dobar i svet.
Braćo moja, ako bi mi bilo moguće da se uspnem na nebo, da viknem iz sveg glasa i objavim, da je samo naš Hristos - Sin i Reč Božja i Istiniti Bog i život svega, učinio bih to. Ali pošto to ne mogu, ja idem iz mesta u mesto i učim svoju braću koliko mogu, ne kao učitelj već kao brat, jer naš je učitelj samo Hristos."
"Kako su krasne noge onih koji blagoveste Jevanđelje mira i donose radosne vesti o dobru!" kaže Sveti Pavle, Apostol naroda.
Evo kako je sveti Kozma hteo da upozna svet sa Isusovom molitvom: "Ja vas pozivam da ovo učinite: neka svaki od vas nabavi brojanicu od 33 zrna (na drugom mestu kaže od 103 zrna) i počne da se moli govoreći: Gospode Isuse Hriste, Sine i Logose Živoga Boga, molitvama Bogorodice i svih Tvojih Svetih, pomiluj me, svog grešnog i nepotrebnog slugu."
Šta je sadržano u rečima "Gospode Isuse Hriste" braćo moja? Sveta Trojica, naš Bog, ovaploćeni domostroj našega Hrista i svi Sveti koji su sa krstom i molitvom "Gospode Isuse Hriste" otišli u Raj. To je sadržano. I ko god izgovara ove reči, bio to čovek ili žena, on njima blagosilja nebesa, zemlju i more. Krstom i molitvom "Gospode Isuse Hriste" sve bolesti su izlečene. Krstom i molitv-om "Gospode Isuse Hriste" čovek se osveštava i krči sebi put ka Raju, gde oseća radost i blaženstvo anđela.
Šta se to projavljuje, braćo moja, u rečima "Gospode Isuse Hriste"? Projavljuje se Sveta Trojica, Bog naš, ovaploćeni domostroj Hrista našeg. U tome je snaga ove molitve koja uzdiže i obožuje revnosne Blaženoj i Živonačalnoj Trojici. Sv. Dionisije i sv. Kozma su zaljubljenici Svete Trojice, oni je obožavaju. Sv. Maksim Ispovednik je rekao: "Blažen je um koji se uzdigao nad svom tvorevinom i neprestano sozercava Božansku lepotu."
A sveti Kozma to kaže jednostavnim rečima: “Svi Sveti se uzdigoše na Nebo Krstom i molitvom "Gospode Isuse Hriste"”.

Budi poslušan Božjim zapovestima da On usliši tvoje molitve
Sveti Oci kažu da je ova jednostavna molitva "Gospode Isuse Hriste" - sažeto Jevanđelje.
Možemo čak reći da ako je, po rečima sv. Isaka Sirina, pokajanje "trepet duše pred vratima Carstva Nebeskog", molitva "Gospode Isuse Hriste" je ono kucanje koje nam je Hristos zapovedio da neprestano tvorimo na dverima koje vode Njegovoj milosti. "Kucajte i otvoriće vam se." Na tu molitvu "...pomiluj me!" u ovome veku Svemilostivi Bog odgovara milošću i oproštajem. Ali na ono "pomiluj me" koje svi bezosećajni bogataši, bogati bilo materijalnim bilo duhovnim dobrima, poput onog bogataša iz Svetog Pisma koji se ne usuđuje da se neposredno obrati Bogu nego to posredno čini preko Patrijarha Avraama, na to "pomiluj me" i na ono "Gospode, Gospode, otvori nam" i slične molitve u budućem veku, Vrhovni Sudija odgovoriće jasno i neopozivo: "Zaista vam kažem, ne poznajem vas."
To "ne poznajem vas" znači da Bog zna ko su članovi Njegove porodice; a to su oni koji Njega znaju u potpunosti u ovome svetu. "Gospod zna svoje." Ako se mi ne priopštimo Njemu ovde, kako će On prepoznati nas tamo? Oni koji ovde ištu Njegovu milost, naći će je tamo. Jer "koji ište prima" i samo onaj "koji traži nalazi", i samo onome "koji kuca, otvoriće se". Zemlja je preispunjena milošću Božijom, ali ova će se dati samo onima koji su svesni svoje grešnosti i koji ničice padaju pred Njegovom samilošću.
Bezgrešnost je dar anđelima. Grešnost i pokajanje su ljudska obeležja. Grešiti a ne kajati se je svojstvo demona. Nepokajani grešnici se u dan Strašnoga Suda neće razlikovati od demona jer su svoje živote proveli svakodnevno se upodobljavajući đavol-ima. I neka se ne navodi kao izgovor da tobože zbog kratkog perioda života provedenog u grehu, ne treba da budu večno prokleti. Jer Bog buduću sudbinu čovečanstvu određuje po nekolikim momentima vremenog života. Nepokajani grešnici, koji to ostanu do poslednjeg svoga daha, nastavili bi da večito greše čak i da im se da da na ovoj zemlji požive vavek. Isto tako, ako bi pravednici živeli večno na zemlji, oni bi večno sledili put pravde.
Sada je vreme milosti. A onda će biti vreme suda. Sveti Isihije, starac jerusalimski u čuđenju se pita: "Kako da onaj ko nije milostiv prema sebi očekuje milost od Sudije?"
Jednom neki posetilac moljaše sv. Antonija: "Smiluj mi se oče, i moli se za mene." Svetitelj mu odgovori: "Ni Bog ni ja te ne možemo udostojiti milosti, ako se ti sam sebi ne smiluješ." A sv. Zlatoust pojašnjava: "Budi poslušan Božijim zapovestima, da On usliši tvoje molitve."
"Neki ljudi se zapanje kada govorimo da većina hrišćana ne voli Hrista" kaže sv. Simeon Novi Bogosl-ov. Ali voleti Hrista nije ništa drugo nego biti poslušan Njegovim zapovestima, kao što sam On reče: "Onaj koji drži zapovijesti moje, i tvori ih je onaj koji ima ljubav k meni." A učeni Josif Vrijenios bio je dovoljno smeo da zaključi: "Postoje četiri izopačenja i ako čovek padne u koje od njih, on niti se može pokajati, niti će Bog čuti njegove molitve: ako je razmetljiv, ako nema ljubavi, ako smatra druge grešnima i ako je pakostan ma prema kome."
Braćo moja, zidovi naših grešnih srca ruše se iznutra, kao i zidine Jerihona. Sila koja ih ruši izbija iz ovih reči: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Kada je Gospod govorio učenicima kako "svagda treba da se mole i da ne klonu" završio je rekavši: "A zar Bog neće odbraniti izabrane Svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati? Kažem vam da će ih odbraniti ubrzo."
Ali naša molitva ne treba da bude takva da nas Gospod upita: "Zašto me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete ono što vam govorim?" Sv. Simeon Novi Bogoslov sa trepetnom bojaznošću oglašava: "Najveći je greh moliti se Bogu bez straha, bogobojažljivosti ili pažnje."

Molitva je vrlina koja iziskuje napor
Neprestana umna molitva prosvetljuje čovekov um i oslobađa ga mraka nerazumnosti. Čovek zadobija one darove kojim je Sin i Reč Božija obdario ljudsku prirodu.
Kroz ovu molitvu srca Svemoćni Isus silazi u grešno ljudsko srce i proteruje iz njega nečiste i zle duhove. "Kad je god prizvano Ime Spasitelja našeg Isusa Hrista i pečatom Krsta Njegovog oznamenjeno naše srce i telo, neprijateljska moć je slomljena i zli demoni u strahu beže od nas." - kaže sv. Nil Mudri u jednoj od svojih poslanica.
Pavle Evdokimov u svojoj knjizi "Rvanje sa Bogom" navodi: "Ukoliko su strasti unutra, Bog ostaje napolju i ego se poistovećuje sa zlim dusima koji obitavaju u našim srcima, kako kaže Sveti Diadoh Fotički."
Uzlaženje ka Bogu počinje silaskom u sebe - "poznaj samog sebe" - a to da bi mogao da prinudiš strasti koje te odvlače od Boga da izađu iz tebe na površinu.
Pričešćem prečistim i životvor-nim Svetim Tajnama Hristovim hrišćanin se krvno orođava sa Bogom. On postaje Hristonosac, Bogonosac i Duhonosac. Postaje živi hram Trojičnog Boga. Drugim rečima, pošto je hrišćanin svim svojim snagama vodio blagoslovenu bitku očišćenja sebe od svake oskvrnjenosti tela i duha, u Hristovo ime, dostižući svetost, u strahu Božijem on prilazi Svetinji oltara da bi primio Hleb Života i novo Vino Radosti.
"Crkva nudi Hleb i Vino - Hristovo Telo i Krv, i svi oni koji primaju ovaj vidljivi Hleb duhovno jedu Telo Hristovo". Ovo je "savršena Sveta Tajna Hrišćanstva" koja se poznaje iskustvom. "Hrišćanstvo je Hrana i Piće, i što više jede od njega um postaje sve nezasitiji i žudi da većma od njega okuša" - kaže Sveti Makarije.
Prema tome, držeći Gospodnje zapovesti i apostolsko i svetootačko učenje o Duhu Svetom, mi se, u našem manastiru koliko je to moguće, neprestano molimo, ispovedamo skoro svakodnevno i primamo Sveto Pričešće svaki drugi dan - sećajući se Sv. Sime-ona Novog Bogoslova koji savetuje neprekidno podvižničko stremljenje i bdenje:
"Podvižnički revnuj za svoje delanje, jer Carstvo Nebesko zadobijaju podvižnici. A u delanju vrši bdenja, post, iskreno pokajanje sa tugom i obilnim suzama, i stalnim sećanjem na smrt; imaj neprekidnu molitvu i trpljenje u nadolazećim iskušenjima, i iznad svega - tihovanje, duboko smirenje i potpunu poslušnost." Neka braća jednom zapitaše avu Agatona koju vrlinu on smatra najnapornijom. "Molitvu, bio je njegov odgovor. Kada duša ište da često bude sa svojim Tvorcem, zli dusi se trude da je ometu, zato što znaju da nema jačeg oružja protiv njih od molitve. Kada duša ostvari bilo koju drugu vrlinu onda počine. Ali, molitva je do poslednjeg izdisaja skopčana sa naporom."
Hrišćanin koji se Boga seća samo u za to propisane časove, još nije naučio da se moli, kaže jedan od Otaca.

Pravoslavni put

Монах Мојсије Светогорац: Многи се исповедају, али мало њих се каје

Исповест је једна од Светих Тајни наше Цркве. То није формална, уобичајена радња („да бисмо били на сигурној страни“, или „да бисмо се припремили за долазећи празник“), није насилини и неприпремљен акт, то није изолована дужност и обавеза, потреба за психолошким растерећењем. Исповест увек треба да буде пропраћена покајањем. Један Светогорски старац каже:

„Многи се исповедају, али мало њих се каје!“ (старац Емилијан из манастира Симонопетра, Света Гора).

Покајање је процес који започиње дубоко у нама, процес кајања и туге јер смо се удаљили од Бога. Искрено покајање нема везе са несносним болом, претераном тугом и немилосрдним осећајем кривице.

То није искрено покајање, већ скривени егоизам, осећај да се наше „ја“ гази, љутња на нас саме, љутња која изискује освету јер смо понижени, осрамоћени, а срамота и понижење се данас ретко могу толерисати.

Покајање значи промена нашег размишљања, нашег карактера, обнављање морала и одбацивање греха.

Покајање значи љубав према врлинама, доброчинство, жеља, спремност и јака склоност да се опет  сјединимо са Христом кроз благодат Духа Светога.

Покајање почиње у дубини срца и неизоставно кулминира у Божанској, Светој Тајни Исповести.

Током Исповести, особа се искрено каје и понизно исповеда своје грехе пред духовником, као пред самим Господом. Ни један научник, ни један психијатар или психоаналитичар, психолог, социолог, филозоф или теолог не могу заменити исповедника.

Ни једна Икона, чак ни она најчудотоворнија, не може дати оно што исповест даје: опраштање грехова. Исповедник узима особу која се исповеда под своју заштиту; он ту особу усиновљује, чини све напоре да се та особа поново духовно роди. Зато се исповедник назива „духовним оцем“.

Обично је духовно очинство доживотно, свето и моћно – чак и више него било која породична веза. Духово рађање је један болан процес. Исповедник мора да прати душу исповеђеног чеда са страхом Божијим (као онај ко је за ту душу одговоран пред Богом), са разумевањем, понизно и у љубави, и да особу руководи неприметно увек узлазним путем Хришћанског живота.

Онај ко исповеда добио је посебан благослов од свог Епископа за ову Свету Тајну. Међутим дар „да свеже и развеже“ грехе исповедник је добио још када је рукоположен у свештеника, када је тим рукоположењем постао наследник Апостола. Дакле, важност тог сукцесивног канонског наслеђа од Апостола преко Епископа до свештеника од централног је и највећег значаја. Као и све остале Свете Тајне у нашој Цркви, Света Тајна Исповести обавља се не свештениковом вештином, не његовим знањем, писменошћу, елоквентношћу, енергијом, мудрошћу -не чак ни његовим врлинама и светошћу – већ кроз канонску важност његовог свештеничког позива и кроз благодат Духа Светога.

Могући грехови свештеника не ометају Божанску милост током ове Свете Тајне. Јадни ми ако смо били у недоумици (због недостојности свештеника) да ли хлеб и вино заиста постају пречасно Тело и Крв Христова током Свете Литургије! То наравно не значи да свештеник не треба да брине о својој сопственој „чистоћи“ душе.

Дакле, не постоји „добар“ или „лош“ исповедник. Сваки исповедник даје исти опроштај. Међутим, ми имамо право да бирамо духовника и наравно да се обратимо оном уз кога се заиста осећамо опуштено, духовно сигурни. Али стално мењање исповедника није врло трезвена одлука. Ова тенденција не открива духовну зрелост. Исповедник не би требало да се непотребно узрујава или да ствара проблем ако се деси да његово духовно дете оде од њега.

То само може да значи да је духовно чедо било превише сентиментално везано за свог духовног оца, а не за Христа и Цркву Његову. Духовни отац може одлазак духовног чеда да разуме као увреду, може помислити да не постоји нико бољи од њега, или може мислити да духовно чедо припада искључиво само њему, да он може да доминира над њим. Неки духовни оци се понашају тако насилно сматрајући да је оној други тј. њихово духовно чедо у подређеном положају.

Напоменули смо да је исповедник духовни отац, и да то духовно очинство и духовно рађање подразумева тежак и напоран рад.

Дакле, природно је да духовник осећа бол ако његово духовно чедо одступи од њега. Међутим, боље је да уместо тих болних осећаја духовник настави да се моли за своје духовно чедо и његово заједништво са Црквом. Он мора да ради за то дете, а не против њега.

Посао исповедника није да површно чује грехе и да прочита разрешну молитву. Исповест није ограничена на сат времена разговора или мање. Као добар отац, исповедник стално брине за своје духовно чедо, а оно га пажљиво слуша и поштује. Добар исповедник саветује на одговарајући начин, он истиче таленте свог духовног чеда и не ставља непотребан терет на његова плећа, даје епитимију са благошћу, само када мора, теши га кад је деморализован, потиштен, озлојађен, исцрпљен, он никада не обесхрабрује већ лечи и стално помаже у искорењавању страсти,а стицању врлина обликујући поверену му душу да буде налик Христовој.

Овај однос духовног оца и детета је однос на коме стално треба радити.  На крају, однос постаје испуњен осећањима удобности, поверења, поштовања, усхићења и светости. Када се исповеда, духовно чедо отвара своје срце духовном оцу, открива најдубље, најскривеније тајне, своје најинтимније жеље и дела, чак и она која ни самом себи не би признао, које не би рекао ни најближем пријатељу. Из ових разлога, исповедник мора имати апсолутно поштовање за указано му поверење.

Ово поверење се гради временом, али и чињеницом да је исповедник строго везан (до саме смрти) од стране божанске и Свете Канонске Цркве, да исповеђене му грехове не сме никоме открити.

За исповест постоје општа упуства, али духовно вођство које свака душа захтева је потпуно индивидуална ствар. Свака особа је без преседана, са посебном психосинтезом, другачијег карактера, различитих потенцијала и могућности, ограничења, тенденција, толеранције, знања, потреба. Уз благодат Божију и Божије просветљење исповедник мора да распозна све ове карактеристике како би могао да помогне особи да се она исповеди на најбољи могући начин.  С времена на време биће потребна благостост док ће у неким приликама исповедник морати да буде и строг.

Иста ствар се не може применити на свакој особи. Исповедник не треба да буде строг како би људи говорили да је он такав. Исто тако он не би требало да буде увек претерано попустљив, како би био радо биран духовни отац многима.  Оно што се од њега тражи јесте страх Божији, разборитост, поштење, понизност, расуђивање, разумевање и молитва.

Епитимија није увек потребна. Она није намењена да казни. Епитимија је едукативна по природи. Епитимија није дата да би се смањила увреда нанета Богу, нити да би смо мање грешни изашли пред лице Божанске правде. То је потпуно јеретичко учење. Епитимија се обично спроводи код лажног покајања са намером да пробуди свест о величини нечијег греха. Према Православном учењу грех није толико преступ закона као што је недостатак љубави према Богу.

„Имај љубави, па чини шта год желиш,“ имао је обичај да каже Блажени Августин.

Закон се спроводи у циљу завршетка покајања, због чега отац Атанасије са Метеора зна да каже:

„Као што исповедник нема права да изрекне јавно нечије грехе, тако ни особа над којом се спроводи одређени канон не сме да јавно говори о  томе. Исповедник је посредник између онога ко се исповеда и Бога. Током исповести он се према човеку не односи као психолог или научник. Он се односи као свештеник, као искусни лекар, као брижан отац. Када слуша грехе он у истом моменту моли Бога да му да просветљење, како би исправно посаветовао оног ко се исповеда и дао му најбољи лек. Такође моли Бога да му да просветљење да процени степен и квалитет исповести.“

Исповедник не сме да исповеда са претераном радозналошћу, сумњом, завишћу, са дозом надмоћи, ароганцијом, не сме бити равнодушан, непромишљен, неопрезан и уморан да слуша. Понизност, љубав и пажња исповедника знатно ће помоћи особи која се исповеда.

Исповедник не би требало да тражи превише, нити да поставља непотребно индиректна питања.

Он посебно мора да прекине свако детаљно исповедање различитих грехова (посебно оних телесних), па чак и откривање имена саучесника, како би заштитио себе. Такође особа која се исповеда не би требало да се плаши, да оклева или да се осећа непријатно да своје грехе исповеди; треба да осећа поштовање, поверење и да уважава исповедника. Ова клима узајамног поштовања и поверења мора да буде инспирисана и развијана од стране духовника.

Наша Света Црква јесте Тело Христово. Она је велика болница за оздрављење нежних, грехом израњавањих душа, место за видање рана које су нам нанеле отровне демонске замке и страсти.

Наша Црква није филијала за друштвене делатности нити се такмичи са установама за социјални рад. Наравно, она не оспорава добронамерност и значај ових институција као ни чињеницу да она сама не нуди ове „услуге“ обилно, задивљујуће, чудесно. Црква је давалац живота, избављење и спасење верних, кроз њихово учешће у Светим Тајнама.

„Свештеников Епитрахиљ је инструмент“ како је старац Пајсије Светогорац знао да каже „који ојачава човека; то је хируршки скалпел који одсеца страсти. Намењен за службу људима,  пружа лечење и спасење.“

Бог користи свештеника за опраштање човеку. То је очигледно наведено у отпусном благослову: “Нека ти Господ Бог опрости сва сагрешења твоја и ја недостојни влашћу коју ми је Он дао опраштам ти и разрешавам те свих твојих грехова. У Име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.“ Грех који није био исповеђен и даље ће оптерећивати особу, чак и у будућем веку.

Грехе који су једном исповеђени не треба поново исповедати. То би значило да особа не верује у благодат ове Свете Тајне. Господ је, наравно, свестан свих грехова, али је због њиховог опраштања, скрушености, и праве духовне терапије установо да их треба гласно изрећи -  исповедити.

По Св. Никодиму Светогорцу: „Исповест је вољна вербална радња, где се откривају зла дела, речи и помисли, директно, без стида, пред духовним оцем.“ Овај Богом одабран Светац објашњава кратко и јасно да признавање грехова мора да буде вољно, слободно, без напора духовника да што више „извуче“ из особе која се исповеда. Исповест нису испразне речи, већ чиста свест колико смо повредили и растужили Бога својим греховима. Не требамо на исповести показивати претерану сентименталност, а још мање лицемерје и малодушне сузе.

Истинско покајање подразумева унутрашњи колапс, мржњу према греху, љубав ка врлинама и захвалност према Богу - Дародавцу сваког добра. Акузаторна исповест подразумева одговорну исповест, без покушаја оправдавања, изврдавања, преваре, неодговорности, изигравања жртвеног јарца, са искреним осећањем срамоте и самопонижења која са собом носи такозвану „радосну тугу“ или „радосну ожалошћеност“. Директна исповест подразумева признавање грехова са потпуном искреношћу, директно и прецизно, срчано и смело.

Често се дешава да током исповести један избегава да призна своје грешке. Свој пад и своје слабости покушава да оправда многоговорљивошћу,  предугачким описима жели да скрене пажњу  са његовог дела одговорности, искривљује истину – или чак окривљује друге – све зарад очувања (чак и у том часу исповести) свог супер-ега. Исповест „без срама“ јесте приказ нашег истинитог лица.

Срамоту је добро имати, али пре него учинимо греха а не после. Кажу да ће нас срамота коју осећамо приликом исповести ослободи срамоте у дан Страчног Суда, јер за све оне грехове које  свештеник разреши неће нам поново бити суђено. Директно признавање грехова подразумева да будемо јасни, специфични, искрени и уз одлуку да више никада не поновимо грехе које смо исповедили.

Поред тога, исповест мора да буде једна континуирана радња, тако да страсти које се у нама не оснажујемо, већ да их на такав начин брже искорењујемо. Стари греси неће бити у потпуности одстрањени из нашег памћења, већ ће сећање на њих условити редовно самопраћење, самопосматрање, самосвест о нашој греховности и осећај срамоте. Божанска милост неће одступити,а демонске клопке биће много лакше избећи; сећање на смрт неће изгледати толико страшно.

Друга ствар која се такође често примећује – и ми ово признајемо са дубоким болом и великом љубављу – јесте да беседе нису увек православне како би требало да буде. Другим речима, оне само успевају да звуче као коментар на неважне вести. Свети проповед се тако претвара у још једну телевизијску емисију где можемо емитовати наше мишљење о дневним догађајима и појавама.

Православна проповед је ипак по својој природи еклисиолошка, христолошка, спасоносна и корисна за душу. Проповед о покајању која је достављена нама преко Пророка Светог Јована Крститеља, Господа Испуса Христа, и свих Светих остаје и у ове дане прикладна и неопходна.

Основни предуслов за учествовање у Светим Тајнама и за узлазни духовни пут јесте очишћење срце од разних грехова, духа похлепе и осталог што данашње потрошачко друштво нуди; очишћење од Богом презреног духа гордости у свету самољубља, индивидуализма, поноса, нечовекољубља, дрскости, настраности, демонски злих мисли, фантазија, нечистих маштања и шкодљиве сумње и зависти.

Чисто срце је данас редак украс – у братским или брачним односима, у односима са колегама, у пријатељству, у разговорима, у мислима, у жељама, пастирском позиву.  Такозвани масовни медији лагано пропадају и постају само извори загађења.

Заборављена је аскетска трезвеност, традициоанална штедиљивост, једноставност и храброст. Све ово је довело до „загађења“ душе, њеног рационалистичког расуђивања, док је снага воље постала озбиљно уништена, и као таква води ослабљену особу према злу, без икаквих препрека и ограничења.

Данас преовладавају изговори за наше страсти, самооправдање, улепшавање греха а сви они налазе потпору у савременој психологији. Признавање грехова сматра се слабошћу и погрешним. Стално самооправдавање, као и пребацивање одговорности на неког другог створили су човека који је збуњен, подељен, узнемирен, јадан, самозаљубљен, изложен сталним ђаволским нападима и повредама.

Данас преовладава „луди рационализам“, који Јеванђељске врлине и Саборне Каноне посматра у складу са својим потребама и жељама. Људи према себи прилагођавају Црквом установљена правила поста, уздржавања, рађања, морала, скромности, поштења и уредности.

Имајући у виду све ово речено – од којег ни једно није било сувишно – верујемо да бити исповедник у данашњем времену није ни мало лако. Пропусти захтевају катехизацију, поновну евангелизацију, духовни тренинг, као и духовника у циљу  задобијања моћних антитела против демонских сила. Отпор, реакција и суочавање са тренутном неосвећеношћу, секуалризацијом,  хероизмом, еудаимонизмом, и гомилањем богатства су императив. Млада генарација је у потреби за посебном пажњом, упутствима, љубављу с обзиром да њихово васпитање није било од помоћи да постану свесни значаја и сврхе живота или празнине, неслоге, безакоња и таме греха.

Још један озбиљан проблем- чаки за нас Хришћане – јесте потреба за мањим радом и животом без икаквих проблема. Ми смо у потрази за оним ко ће понети наш крст. Ми одбијамо да га сами понесемо. Немамо никакву представу о дубини и ширини тог крста; с поштвањем се клањамо пред крстом у Цркви, прекрстимо се али не прихватамо наш лични крст.

Ми поштујемо Светитеље и Свете Мученике, али сами не желимо да потрпимо било какве потешкоће, било каква одлагања, проблеме. Пост је исувише тежак задатак, огорчени смо кад  смо болесни, не толеришемо било какве оштре речи, чак ни када смо криви, па како бисмо могли толерисати евентуалне неправде, клевете, прогоне, избеглиштво, као што су наши Свети чинили? Неоспорна је чињеница да је савремени, секуларни дух практичности, лагодности, потрошње знатно утицао на меру духовног живота. Уопште говорећи, ми тражимо неаскетско Хришцанство – неаскетско Православље које међутим као своју основу има аскетско Јеванђеље.

Један други проблем нашег времена јесте да се човек морбидно и непотребно ослања на логику, интелект, знање, личне судове –  на крајње заморну рацинализацију. Наша Црква не култивише и не производи интелектуалце. За нас, рационализација није филозофски менталитет, него крајње грешно усмерени животни погледи – форма атеизма- јер рационализација је супротна заповести стављања наше вере, наде, љубави и поверења у Бога. Рационалиста свему суди користећи „филтер“ свог сопственог ума, користи свој суверени его као епицентар и недаје места поверењу у Божанско провиђење, Божанску милост и Божанску помоћ.

Сматрајући себе непогрешивим, рационалиста не дозвољава Богу да интервенише у његовом животу, па још Му и суди. На тај начин он нема потребу да се исповеда. Свети Симеон Нови Боголсов каже да онај који верује да није пао ни у један грех доживео је највећи пад и налази се у заблуди – греху највећем од свих. Неки нови теолози говоре о „проблему неразумевања“ а не о „ греху“. Њихова жеља је да отупе природне протесте свести тз. савест. Самодовољност појединих верника, оних који редовно долазе у цркву, оних који посте може понекад бити и крајње латентни фарисејски став, односно мишљење да „они нису као остали“ и  стога немају потребе да се исповедају.

По Светим Оцима највеће од свих зала јесете понос. У складу са речима Св. Јована Лествичника, то је мајка свих страсти, од којих су прве таштина и самооправдавање. Понос је облик порицања Бога;  то је изум злог демона, настаје као резултат сувишка ласкања и похвала. За узврат доводи до човековог онеспособљавања и исцрпљености. Бог презире љутњу, бес, лицемерје, недостатак саосећања, хулу. Понос је страст која је застрашујућа, моћна  и која се тешко лечи.

Понос је такође јака у много чему, има много лица. Она се манифестује као хвалисавост, уображеност, арогантност, дрскост, тврдоглавост, самоважност, мегаломанија, амбициозност, самољубљивост, као сујета, похлепа, жеља за вођством. Такође понос се манифестује као самозадовољство, безобразлук, непоштовање, отвореност, неосетљивост, контрадикторност, самовоља, непослушност, сарказам, твроглавост, понижење, перфекционизам и преосетљивост. Коначно, понос може довести до непокајања.

Језик, као инструмент поноса често се оглашава кроз неконтролисане, дуге, бескорисне приче, оговарање, будлаштине, уображеност, неискреност, индиректност, лицемерност, подругљивост.

Од седам смртних грехова произилазе многе друге страсти. Пошто смо поменули најближе потомке поноса, можемо убројати још и похлепу која рађа љубав према новцу, шкртост, недостатак љубави, окамењено срце, преваре, зеленаштво, неправде, подмићивање, коцкање. Блудничење се манифестује безбројним примерима као што је завист – непоштење и зло, незаситост, прождрљивост, гнев, као и кроз немарност и  небригу.

Посебну пожњу треба обратити на многе неортодоксне елементе у породичном животу. Избегавање рађања деце,  идеализовање једног детета (што је продужетак родитељског ега), презаштићеност деце, или стално посматрање дечијих поступака и њихово нељудско угњетавање требају бити такође размотрени од стране духовника.

Брак је арена за вежбање понизности, међусобног поштовања и слободе, а  не паралелан пут два егоцентрика. Ђаво се јако весели када нема праштања људским слабостима и свакодневним грешкама.

Родитељи ће значајно помоћи својој деци не претераном љубазношћу ван куће, већ мирним, трезвеним понашањем и свакодневном љубављу у кући. Учествовање деце заједно са родитељима у Светој Тајни Исповести утврдиће их у Божанској милости искуственог живота у Цркви Христовој.

Када родитељи замоле за опроштај са искреношћу они истовремено уче своју децу скромности која уништава све демонске замке. У домаћинству у којем љубав, слога, разумевање, понизност и мир цветају, благослов Божији је увек присутан. Такав дом постаје као тврђава отпорна на зло у свету. Васпитавање деце са елементом свакодневног опраштања ствара здраво породично огњиште, које ће их инспирисати и ојачати за даљи живот.

Једна друга, велика ствар која представља препреку за покајање и исповест је самооправдање, које мучи многе људе у Цркви. Њена основа је, као што смо поменули раније, демонски понос. Класичан пример је фарисеј из Јеванђељске приче.

Самооправдавајућа особа има наизглед позитивне карактеристике. Уме да се хвали и жељан је да га хвале. Срећан је када му ласкају и када понижава друге. Он је претерано самопоуздан, он се оправдава и верује да је Бог дужан да га награди. На дуже стазе, он је јадан и бедан, јер  тим својим јадним стањем и друге чини јаднима. Он је поседнут нервозом и узнемирен, захтеван је, самозаробљеник својих страсти. Ово су све тенденције које му неће дозволити да отвори врата душе за божанску милост.

Наследник поноса јесте осуда, која је нажалост навика многих Хришћана, који брину више о другима него о себи. Ово је феномен нашег времена и друштва које гура људе да стално проматрају друге, а не себе.

Модерна занимања и активности савременог човека не дозвољавају му да учи, да размишља, да се моли, да развије самосвест, самокритику, самоконтролу и сећање на смрт.

Такозвани масовни медији су непрестано заокупљени скандалима, упорно и опширно се бавећи људским страстима, гресима и грешкама других људи.

Овакве ствари провоцирају, инпресионирају, иако не изазивају директни скандал, оне ипак оптерећују душу и мисли прљавштином. Оне нас заправо уверавају да смо бољи од оних које рекламирају, и ми почињемо да верујемо томе. Дакле особа постаје навикнута на равнодушност  и пролазну свакодневицу, не тражећи себи узора у свецима и херојима. Ово је доказ какве вредности преовладавају  у данашњем времену – бацајући блато у лице другога људи се трују пакошћу, мржњом, непријатељством, завишћу, равнодушношћу.

Свети Максим Исповедник наводи да онај ко стално пажљиво испитује туђе грехе, или ко суди браћи својој на основу сумње само, није ни почео да се каје, нити је почео да разоткрива сопствене грехе.

Многе и разне ствари се још могу рећи, али на крају свега само једна ствар је битна: наше спасење, за које се можемо борити само док смо на овој земљи. Спасење се постиже само кроз искрено покајање и чисту исповест.

Покајање не отвара само врата Небеског Раја, већ и једног земаљског раја, са делимичним предукусом неизрециве радости, бескрајне владавине небеса и предивног мира. Они који одржавају праксу редовног исповедања могу истински бити срећни људи, смирени, миротворци, весници покајања, васкрсења, промене, слободе, са милошћу и благословом Божијим у њиховим душама и животима. „Божија дарежљива милост претвара вука у јагње,“ каже Св. Јован Златоусти.

Ни један грех не може превазићи Божију љубав.

Нема таквог грешника који не може постати Светитељ, само ако то жели. То је доказано безбројним именима која су уписана у књигу Светих.

Исповедник слуша исповест и разрешава оног ко се исповеда под његовим светим Епитрахиљем. Међутим, он не може себе исповедити; не може ставити Епитрахиљ на своју главу, како би добио опроштај на исти начин. Он обавезно мора да клекне испод другог Епитрахиља, како би исповедио своје грехе и био разрешен.

На такав начин духовни закон функционише. Тај закон је Божија милост и мудрост установила. Ми не можемо исповедати друге већ себе саме. Требамо  да у животу примењујемо оно о чему проповеда наша Света Црква. Не можемо да говоримо о покајању а да покајање сами не показујемо, да говоримо о исповести, а да се не исповедамо. Нико не може самог себе да ослободи кривице греха. Непромишљени, непослушни, непокајани, неисповеђени су озбиљан проблем данашње Цркве.

Драга браћо и сестре, исповедников Епитрахиљ може бити чудотворан скалпел за одстрањивање малигних тумора: може подићи мртве, обновити и променити недоличан свет, донети радост како на земљу тако и на Небо. Наша Црква је поверила овај велики позив, свети позив, нашим свештеницима а не анђелима, да би смо ми били у стању да им приступимо са лакоћом и без страха, као сапатницима и онима који ће лакше разумети наше стање.

Све ово горе наведено написано је искрено, ни мало не придајући важност себи. Писао је ове редове грешник, који не тежи да овим постане учитељ већ онај ко саосећа, ко се бори, ко пати заједно са вама. Ово је само била његова жеља да вас потсети једноставном, неуметничком речју на традицију наше Свете мајке Цркве, на увек правовремени значај божанствено проткане и Богом благословене Тајне Покајања, Богом дате и дозовљене Свете Тајне Исповести.

Монах Мојсије Светогорац